Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

Страно лице Сребренице

rss

21.02.2010. Аутор: Александар Павић

Стотинак интелектуалаца из САД, Европске уније, Израела и Русије упутило је прошле недеље апел парламенту и председнику Србије да не усвајају резолуцију о Сребреници којом би оптужили сопствени народ и “зацементирали пропагандну причу чије кључне компоненте немају упоришта у чињеницама”.

Клинтон тражио 5.000 мртвих за НАТО интервенцију

Потписници апела, међу којима су угледни европски и амерички професори, новинари, бивше дипломате, само су део великог круга људи који сумњају у “званичне” верзије догађаја које креирају моћне државе и институције, тврди политиколог Александар Павић, који годинама прати и анализира извештавање страних извора о ратовима на просторима бивше Југославије.

-Важност Сребренице је превазишла националне и регионалне границе, она се претворила у суштинско цивилизацијско питање: да ли пропаганда може да принуди један народ да призна злочин који није починио – каже Павић. – Критички интелектуалци на Западу кажу да је парола “Морамо спречити нову Сребреницу” постала стандардни увод у „хуманитарне” војне интервенције широм света, од Косова, преко Ирака до Конга.

А пропагандни методи развијени у “случају Сребреница”, тврди он, употребљени су и за оправдавање тоталитарних, такозваних “антитерористичких” закона који постају повод за одузимање слободе и неограничено држање у притвору без пресуде, чак и без знања притвореног због чега је иза решетака.

 

Најжешћи момак Сребренице

 

Павић је дуго живео у САД где је и дипломирао на престижном Берклију, а деведесетих се вратио у домовину која је пуцала по шавовима. Захваљујући добрим контактима с обе стране океана, бавио се консултантским пословима, једно време био је саветник у кабинету Биљане Плавшић, а сарађује с угледним центрима за истраживање геополитике у САД.

Он наглашава да је манипулација информацијама о Сребреници започела истог тренутка када и рат у Босни.

-Југословенски амбасадор у УН, Ђокић, грубо је спречен 1993. да представи Генералној скупштини и Савету безбедности извештај о етничком чишћењу Срба у Сребреници и околним селима, с именима више од хиљаду убијених цивила. Те жртве за свет не постоје, иако је њихов коначан број већи од три хиљаде.
Али, кад је Војска РС прешла у контраофанзиву већина западних медија почела је да извештава о хуманитарној катастрофи цивила муслимана у Сребреници, која је убрзо проглашена за демилитаризовану зону под заштитом УН.

-Међутим, она је, као и остале заштићене зоне, постала упориште Армије БиХ, с прекаљеним борцима који нису разоружани – каже Павић. – О томе пише и репортер „Вашингтон поста“ у фебруару 1994:

Ратни трофеји Насера Орића нису окачени о зид његовог удобног стана. Они су на видео-касетама: спаљене српске куће и безглави српски мушкарци, са њиховим патетично згрченим телима. ‘Морали смо да употребимо хладно оружје те ноћи’, објашњава Орић, док се сцене мртвих мушкараца искасапљених ножевима смењују на његовом ’сони’ телевизору. Обучен је од главе до пете у маскирну униформу, са грбом Армије САД поносно пришивеним преко срца. Командант Орић је најжешћи момак у овом муслиманском граду, Сребреници, коју је Савет безбедности УН прогласио заштићеном безбедном зоном.

Павић истиче да овакве репортаже с терена нису изазвале значајнији утисак у јавности, јер их је било неупоредиво мање од редакцијских коментара о хуманитарној катастрофи, и подсећа:

-Незапажен је био и Бутрос Гали, тада генерални секретар УН, који је у извештају из маја 1995. упозорио: “Последњих месеци, снаге (Изетбеговићеве) Владе су битно повисиле ниво војних активности у већини заштићених зона и њиховој околини, а многе од њих укључене су у шире војне кампање. Влада држи знатан број војника у Сребреници, што у овом случају представља кршење договора о демилитаризацији…”

То је 2002. потврдио и извештај Холандског института за ратну документацију, сачињен од сведочења војника Холандског батаљона, припадника УНПРОФОР у сребреничкој заштићеној зони.

-Извештај је открио и америчку улогу у снабдевању екстремних муслиманских снага и довео до пада холандске владе – каже Павић. – У њему пише да је демилитаризација енклаве била је мртво слово на папиру и да се снаге Армије БиХ нису уздржавале од „кршења свих правила у окршајима с ВРС“.

У јулу 1995, дошло је до неочекиваног обрта: бројна и добро наоружана 28. дивизија повукла се из Сребренице, а за њом је кренула и колона цивила. У већини западних медија убрзо се појавила прича да су огромне снаге ВРС масакрирале цивиле у заштићеној зони Сребренице, а лицитирало се бројевима од 8.000 до 10.000 убијених.

Међутим, Павић подсећа да је Мајкл Еванс, искусни и цењени војни дописник лондонског “Тајмса”, демантовао ту причу: “Постоје извештаји да је до 1.500 Срба учествовало у нападу на Сребреницу, али су обавештајни извори оценили да је главни напад извело око 200 људи, са пет тенкова. Била је то операција прилично ниског нивоа, али из неког неразумљивог разлога, војници Владе БиХ нису пружили превелики отпор”

Наш саговорник цитира и сведочење португалског официра Карлоса Мартинса Бранка, једног од главних посматрача УН у Сребреници:

”Муслиманске снаге нису чак ни покушале да искористе своју предност у тешкој артиљерији… У овој ситуацији, с обзиром на медијску пажњу војни отпор би довео у опасност слику ‘жртве’ која је тако пажљиво грађена.”
 

Што више мртвих, то боље

 

-Сами инсајдери из Сребренице дали су најбоља објашњења неочекиваног повлачења јаких снага 28. корпуса – каже Павић. – Ибран Мустафић, оснивач СДА у Сребреници и посланик у скупштини Федерације БиХ, у интервјуу 1996. је рекао: “Сценарио за издају Сребренице је свесно припремљен. Нажалост, у тај посао су умешани босанско Председништво и команда Армије”. Он је нагласио да су напади из заштићене зоне били “свесно давање повода српским снагама да нападну”, а да су трагични сценарио направиле “личности које су у лето 1995. напустиле Сребреницу без огреботине”.

Због оваквих изјава на Мустафића је организовано неколико атентата, а још већи скандал је изазвало сведочење Хакије Мехољића, некадашњег шефа полиције у Сребреници.

-Он је открио да је циљ повлачења 28. дивизије био срачунат да доведе до што већег броја жртава, да би се добио повод за НАТО интервенцију – каже Павић. – Мехољић је открио да је Алија Изетбеговић делегацији из Сребренице рекао: “Клинтон ми је нудио и у априлу 1993. да четничке снаге уђу у Сребреницу, изврше покољ пет хиљада муслимана и тад ће бити војна интервенција”. Кад је Изетбеговић покушао да ово демантује, Мехољић је као сведоке позвао још седморицу људи који су присуствовали састанку.

О пометњи међу народом који се повлачио за 28. дивизијом Армије БиХ из Сребренице, писао је и Џонатан Рупер из ББЦ: “И холандски мировни контингент и обавештајни официри британских специјалних јединица САС, који су се налазили у граду кад је пао, били су сведоци огорчених борби између самих муслимана у Сребреници кратко време пре него што су Срби ушли. Такође постоје извештаји да је знатан број погинуо прелазећи минска поља која је њихова страна поставила.”
 

Ко пита мора да се сели

 

Павић подсећа да је амерички новинар Џорџ Памфри одмах посумњао у “сателитске снимке масовних гробница” уврштене у документацију УН о Сребреници која ће бити под ембаргом следећих пола века:

-Памфри је открио да Медлин Олбрајт није Савету безбедности показала оригиналне снимке. Он је у чланку питао: “Где је оригинална фотографија коју су снимили извиђачки авиони? Објављена фотографија носи накнадно придодату ознаку ‘Могуће масовне гробнице’. То значи да су подаци о времену и месту које је снимљено, које извиђачка камера аутоматски уноси, избрисани с фотографије, док су стрелице и друга тумачења тога шта је то што треба да се види, накнадно унесени на саму фотографију. Како ико може да зна да је фотографија снимљена близу Сребренице?”

Радознали новинар је скупо платио цех своје професионалности – морао је да се пресели у Европу јер више није могао да објављује нигде у Америци.

 

Очевицима зачепљена уста

 

Међутим, оваква сведочења потонула су у заборав, каже наш саговорник, за разлику од оптужби за никада доказано убиство 8.000 цивила.

-Одмах после пада Сребренице, у јулу 1995, наслутио сам да причу о њој неће креирати очевици с терена, већ ратни пропагандисти из кабинета – каже Павић. – С двојицом британских параламентараца и принцезом Линдом Карађорђевић, у тај градић сам стигао неколико дана пошто су га напустиле Орићеве снаге. Док смо се приближавали џамији коју је зарушила артиљерија, видело се да је она на парламентарце оставила јак утисак, на лицима им се читала осуда Срба који гађају верске објекте. Међутим, кад смо ушли у џамију, запрепастили су се кад су на зидовима видели ратне мапе, постере муџахедина и графите на арапском. Схватили су је богомоља била и војни објекат.

Британски парламентарце је још више изненадило кад су видели да су исту зграду делиле мировне снаге УН и Орићева 28. дивизија, а у Братунцу су им показани свежи гробови српских бораца погинулих у борби с том великом и добро наоружаном јединицом која се под борбом пробијала ка Тузли.

-О свему су одмах телефоном обавестили британске медије, али већ исте вечери позвани су из Лондона – сећа се Павић. – После тог разговора потиштено су рекли: “Наређено нам је да више ништа не говоримо за медије”. Схватили смо да нешто врло лоше спрема.

И заиста, неколико дана по уласку ВРС у Сребреницу на Западу је започела медијска кампања у којој су српске снаге оптужене за масакр десетак хиљада цивила.

-Најава у „Бостон глоубу“ из јула 1995. типичан је пример дезинформације тог времена: ”Клинтонова администрација још увек није дошла до независних потврда о злочинима у Сребреници, али не сумња да су се они ипак десили…” – цитира Павић. – Дакле, или је Клинтонова администрација била у дослуху са организаторима „злочина“, па је пре свих других знала да се он десио, или је унапред знала „сценарио“ по којем ће теза „почињеног злочина“ бити разрађена.

У медијској кампањи о злочину, иако га нико није видео ни чуо, остале су незапажене речи холандског капетана Схутена, јединог официра УН у Братунцу у време наводног масакра: “Сви папагајски понављају речи других, али нико не показује чврсте доказе. Примећујем да у Холандији људи желе да по сваку цену докажу да је геноцид почињен”.

Скрајнут је и извештај високог комесара УН за људска права Хенрија Виленда, који је после петодневног испитивања избеглица у Тузли рекао: “Нисмо нашли никога ко је својим очима видео неки злочин.”

-Врхунац пропагандне кампање било је “откриће” тајанствених сателитских снимака који су наводно приказивали масовне гробнице – каже Павић. – Сребреничка истраживачка група, која је неколико година касније окупила истакнуте америчке научнике, бивше официре и дипломате, закључила је:

Медлин Олбрајт је 10. августа 1995. показала неке сателитске фотографије на затвореној седници Савета безбедности, у прилог денунцирања босанских Срба, укључујући и једну фотографију која показује људе – наводно босанске муслимане близу Сребренице – окупљене на стадиону, као и снимак наводно направљен мало после тога, који показује оближњу пољану са “узнемиреним” земљиштем. Ове фотографије никад нису јавно објављене, али чак и да су веродостојне, оне нису никакав доказ ни стрељања ни закопавања тела.”

 

Олбрајтова преварила УН

 

Павић указује да је специјално за наводне снимке из Сребренице смишљен и нови термин “узнемирено” земљиште , што би могло да значи да је земља прекопавана или нешто слично:

-Међутим, сви људи који су професионално и објективно извештавали о Сребреници, било да су дипломате, новинари или официри УН, потпуно су скрајнути, онемогућено им је да професионално напредују – каже Павић. – Један од таквих био је и Филип Корвин, највиши званичник УН у БиХ у доба сребреничких догађања који каже: “Цифра од 7.000 убијених, којом се често барата у међународној заједници, јесте једно неодрживо претеривање. Права цифра је вероватно ближа броју од 700…
 

Кад мртви гласају

 

Ничим доказано убиство хиљада цивила из Сребренице довело је и до стварања Хашког трибунала, о коме је Ричард Холбрук за ББЦ рекао: „Схватио сам да је Трибунал за ратне злочине врло драгоцено оруђе. Употребили смо га да бисмо из дејтонског процеса искључили два најтраженија ратна злочинца у Европи и да оправдамо све што је уследило.”

-Не постоји ниједан доказ да је 8.000 људи убијено у Сребреници – истиче Павић. – Међутим, извештај Међународног црвеног крста од 13. септембра 1995. недвосмислено указује где је завршило 5.000 “несталих”:

Око 5.000 муслиманских војника из Сребренице напустило је енклаву пре њеног пада. Муслиманска Влада је признала да су ти војници прекомандовани у друге јединице њихових оружаних снага.” Влада Алије Изетбеговића, наравно, никада није обелоданила имена тих војника, тако да они нису скинути са списка несталих!

Уочено је и да је на изборе у Федерацији БиХ изашло и око три хиљаде „покојника“ из Сребренице, али кад је Влада РС затражила бирачке спискове ради упоређивања са списком несталих, мисија ОЕБС одбила је да им пружи увид у те податке.

Павић је тада био саветник у кабинету Биљане Плавшић, па се лично уверио колико је тешко доћи до истине у Босни:

-Бирачке спискове нисмо добили, са образложењем да ОЕБС “нема новчана средства да их извуче из архива, који су разбацани широм Федерације БиХ”.

Истовремено, америчка НВО из Бостона “Лекари за људска права” почиње да ископава масовне гробнице и објављује резултате, без присуства РС и икаквог међународног независног надзора и верификације. РС није могла да реагује на прави начин, јер је и даље била под огромним притиском, нарочито због присуства огромне силе од 50.000 добро наоружаних страних војника.

Међународне снаге обезбеђивале су ископавање гробница које су везиване за Сребреницу и до краја ископавања су строго забрањивале приступ представницима из РС.

 

Масовне убице, ситне рибе за Трибунал

 

Александар Павић сматра да Хашки трибунал на све начине заобилази тему људи који су стрељали неколико стотина муслимана, заробљеника из Сребренице:

-Дражен Ердемовић је именовао још седам наводних саизвршилаца злочина, припадника мистериозног 10. диверзантског одреда. По Ердемовићу, стрељали су, за новац, један Словенац, Хрват, муслиман и неколико Срба. Хашки трибунал не само да није подигао оптужницу ни против једног од њих, већ их није никада позвао ни као сведоке. Један од њих, Марко Бошкић, ухапшен је у САД и добио казну од пет година затвора, али за имиграциони прекршај. Трибунал је рекао да је реч о ситној риби, а да они тражне крупне, што значи да их занима само да оптуже руководство, да би преко њега оптужили цео народ.

С друге стране, Трибунал мистификује целу ствар око људи који су стрељали, јер је очигледно да би њихово испитивање водило и откривању које су све стране службе ту биле умешане и ко је наредио стрељања.

 

Луд за кривца, нормалан за сведока

 

-Крајем 1996. Хашки трибунал је дискретно преузео контролу над даљом истрагом од УН, иако су га формирале државе које су имале директну улогу у балканским сукобима и јасне политичке циљеве – каже Павић.

Од самог почетка тужиоци Трибунала су изјављивали да су Срби масакрирали на хиљаде муслиманских мушкараца из Сребренице, а процес истраге масовних гробница је фатално компромитован од 1997, кад је истрагу масовних гробница преузела Међународна комисија за нестала лица, коју је основала Изетбеговићева Влада и чији рад није контролисала ниједна независна међународна институција!

Али, пошто ни ископавања гробница удаљених и сто километара од Сребренице нису успела ништа да докажу, као крунски доказ наводе се сведоци, пре свега Дражен Ердемовић, припадник 10. диверзантског одреда.

-Реч је о Хрвату из Тузле који тврди да се у више наврата борио за Армију БиХ и снаге босанских Хрвата, ХВО, а на крају и у ВРС – подсећа Павић. – Ердемовић тврди да је његова осмочлана група примила наредбу да погуби муслимане на војном газдинству Брањево код Пилице од стране једног потпуковника, али тај официр никада није именован. Он каже да су припадници његове групе примили 12 килограма злата, али није могао да се сети од кога. Признао је да је за пет сати сам стрељао 1.200 људи, али је на наведеној локацији нађено око 120 тела. Трибунал сматра да Ердемовићево ментално стање не дозвољава да му се суди, али његова сведочења сматра веродостојним, а Србија би требало да на основу њих призна кривицу!

Павић не сматра да је “случај Сребреница” створен због љубави према муслиманима или мржње према Србима, већ због прагматичних војно-политичких циљева Запада:

-НАТО је тражио повод за интервенцију и долазак на Балкан и била му је потребна довољно велика цифра мртвих да узнемири и мобилише јавно мњење – каже Павић. – Прво су створени “случајеви” у улици Васе Мискина и на пијаци Маркале, за које се данас зна да су намештаљка, а врхунац је била прича о “геноциду у Сребреници”, који је претходница “масакра у Рачку”, после кога је бомбардована Србија.

Павић подсећа да је доказ за то писмо из 2000. које је Вили Вимер, тадашњи председник Парламентарне скупштине ОЕБС, упутио тадашњем немачком канцелару Шредеру са конференције о Балкану и проширењу НАТО, коју је у Братислави организовало министарство спољних послова САД:

-Вимер је цитирао америчке званичнике који су рекли да је сврха НАТО бомбардовања 1999. била да се исправи грешка генерала Ајзенхауера из 1945, када није стационирао војску у овом делу Балкана. Сада желе да Србија призна кривицу и да Срби подрже ову верзију како би америчка администрација сакрила свој злочин.

Б. Субашић


 

Недељни Телеграф, 10. фебруар 2010. број 720.


# интервју убиство Сребреница геноцид фотографија НАТО војска хладно оружје
@mo_i_vs @


 



Будите обавештени

Дозвољавам да ми овај портал доставља обавештења о најновијим вестима