Србин светски путник као из Жил Верновог романа „Пут око света за 80 дана”

Браћа Савић, оснивачи, власници и уредници „Малог журнала”, једног од најтиражнијих српских листова, били су познати као људи отворени за новотарије. Први су набавили ротациону штампарску машину, први отворили биоскоп у наменски саграђеној згради, међу првима се бавили филмом. Зато и не чуди што је на врата баш њихове редакције 1910. године закуцао младић који се представио као Милорад Рајчевић.

Брзо се зближио са Савићима, којима је било крајње симпатично његово бављење спортом, на који се у Србији тог доба гледало као на губљење времена и забаву за доконе. Постојала су два гимнастичка друштва, „Соко” и „Душан Силни”, Коло јахача „Кнез Михаило” и Прво српско велосипедско друштво. Рајчевић је био члан два од четири постојећа.

Завршио је четири разреда основне школе у Лесковцу, два разреда грађанске, а онда отишао на занат код чувеног Драгутина Инкиострија Медењака, код кога је учио декоративно сликарство. У петнаестој години одлази у Беч и наставља учење код дворског сликара. Ту нема мира, па пролази целу Аустроугарску, Немачку, Француску, где је у Паризу провео три месеца у атељеу Жоржа Вебера.

Ни ту се није скрасио, па наставља у Швајцарску, стиже у Ријеку, где се смуца по луци и упознаје капетана прекоокеанског брода, који му помаже да се укрца и оде у Америку. И Америку пролази уздуж и попреко, и ко зна докле би то трајало да на једној пешачкој утакмици (маратон) није повредио ногу и доспео у болницу. Ту се открива да уопште не поседује пасош, па га власти брже-боље укрцавају на први брод који полази за Европу. Одлази код тетке у Румунију, а одатле у Цариград, Александрију и Јерусалим. За време ових, видеће се почетних, путешествија Рајчевић је научио пет језика.

Дописнице са сопственим ликом

Савићи су 1910. године понудили Рајчевићу опкладу, налик оној на коју је пристао Филеас Фог у Верновом роману „Пут око света за 80 дана”. Додуше, добио је много више времена, две године, током којих је требало да обиђе Африку, Америку, Европу, Азију и да се врати на Балкан. Маршрута је одређена с обзиром на годишње доба када путник креће. Баш зато је после Италије одређена Африка, да би се искористило повољно време.

Редакција му, по договору, даје месечни трошак од 150 динара, који ће га свака три месеца чекати у месту које сам одреди. Осим тога, једини извор прихода му је продаја дописних карата са сопственим ликом. Рајчевић је такође био дужан да из сваког места редакцији пошаље допис. Од тих дописа настале су врло читане репортаже. Опклада је оберучке прихваћена и Рајчевић 13. марта 1910. године креће на пут, свечано испраћен од пријатеља спортиста и редакције „Малог журнала”. Са собом носи и „путничку књигу”, то јест празну свеску у коју је намеравао да сакупи потписе свих значајнијих људи које у току путовања буде сретао.

Већ после два дана у Горњем Милановцу у књигу му се уписао принц Ђорђе Карађорђевић. Из Србије прелази у Црну Гору, где га прима и црногорски престолонаследник Данило, који га дарује јубиларном споменицом књаза Николе. Пребацује се у Италију, одакле је требало да продужи у Африку. Ту наилази на прве тешкоће и у договору с редакцијом мења маршруту, пошто због рата у Триполитанији (Либија) није могао да добије дозволу за пут. Из Француске му је забрањено да иде у Африку из истог разлога, па пролази Енглеску и Немачку, да би се 12. јула 1910. године обрео у Петрограду.

И поред непредвиђених околности, светски путник је пун полета, не спомиње тешкоће и чини се да ужива у пустоловини. У европској Русији остаје месец дана које није улудо потрошио. Наиме, Рајчевић је имао згодну навику, врло неуобичајену за пустолове, који су углавном одседали у најјефтинијим свратиштима, дизали џеву и дреку по улицама и крчмама, не би ли продали што више дописница и дошли до преко потребног новца. Он је радио све супротно.

Гозбе и затвори

Одседао је у најбољим хотелима које је могао да приушти, посећивао представнике власти да му овере путну књигу, обилазио спортске клубове и истакнуте личности за које је имао препоруке. Углавном су га сви примали са одушевљењем, а везе које је стицао користиле су му и за даљи пут, поготову у Русији, где су високи функционери по Сибиру и Далеком истоку често били у родбинским или бар пријатељским везама. Додуше, никако није био занемарљив утицај славјанског братства и солидарности. Коначно, 4. августа, возом прелази Урал и из Чељабинска бициклом наставља по Сибиру и даље по Азији. Ту већ осећа жал за Европом, пролази кроз пусте крајеве, где су му народи и обичаји страни, и где се осећа све усамљеније.

Ипак, није клонуо духом, него на бициклу педала све даље у Азију. Виђа возове који превозе осуђенике у Сибир, у Иркутску учествује у велосипедској утакмици и осваја друго место. У руској Манџурији га прима гувернер, кога одушевљава црногорска медаља коју Рајчевић с поносом носи. На пријему се веома зачудио када је чуо српску песму „Радо иде Србин у војнике”, коју је певао стари руски официр.   Објаснили су му да је ратник песму научио од генерала Јована Липовца Црногорца, с којим је служио. Уопште, Руско–јапански рат Рајчевић често спомиње, обилази Порт Артур, место великог руског пораза, над којим тугује.

Свуда успут држи предавања о Србији, а у Владивостоку упада у неприлику, када на вечери код америчког конзула присутни Пинкертонов детектив посумња да је Рајчевић одбегли убица, који је из Америке побегао у Русију. Сличност је толика да чак имају исти ожиљак на руци, тако да му следи неколико дана затвора. Већих неприлика спасава га његова путничка књига и чланци „Малог журнала” које је редовно добијао поштом.

После Владивостока иде у Јапан, одакле се јавља одушевљен радиношћу народа, хигијенским навикама (купају се најмање два пута дневно), бројем златних зуба у глави, и гејшама. Уприличио је посету престолонаследнику, који га љубазно прима и дарује, али одбија да се потпише у књигу, пошто је то супротно јапанским обичајима, где је цар божанство.

У Кобеу одлази у немачки клуб „Конкордија”, где се окупљају странци. Сви су одушевљени његовом причом и књигом, осим једног пијаног Немца, који прави неслане шале на рачун „циганског краља Петра”, за шта добија песницу у лице и разбијен цвикер. После опште туче Рајчевић завршава у полицији, одакле га пуштају после посредовања руског конзула („благородног баћушке”) и показане посетнице престолонаследника. И Немац је допао затвора, да се мало истрезни, са све разбијеним цвикером, а Рајчевић наставља пут.

Он горе, тигар доле

На брод, па у Сингапур и Малају. У Сингапуру обилази коцкарнице и пушионице опијума, згражава се над оним што види, а то укључује и собу за самоубиство. У тој соби, у коцкарници, налазе се столица и омча, како очајници не би сметали осталим гостима и прљали просторије, ако одлуче да после великог губитка себи просвирају главу или се обесе.

Следеће одредиште је Сијам, где приређује изложбу своје књиге, за коју је владало невиђено занимање. Одштампано је и продато 10.000 дописница, које су служиле као карте. Прима га и краљ лично, поклања му моторни велосипед, како би му олакшао пут, а додељује му и пратњу на слоновима. У Сијаму прославља и Божић, у дому Немице из Панчева, коју случајно упознаје.

Уопште, целим путем среће земљаке, од Црногораца који су били добровољци у Руско–јапанском рату, па остали у Русији, до лопова високог стила у Јерусалиму. И Индији, где пре њега стиже вест о доласку, приређују му величанствен дочек, после кога наставља пут мотором по потконтиненту. Чуди се кастинском друштву, затуцаности Индуса по унутрашњости који беже од „белог демона на моторном велосипеду”, све док га не прими неки раџа, који га гости неколико недеља.

Као посебну част, приређују му лов на тигрове, на слоновима. Наш путник нерадо прихвата и током целог лова само гледа како да не испадне из корпе, пошто га на тлу чекају крвожедни тигрови. После неког времена сећа се изреке „У град кад хоћеш, из града кад те пусте”, пошто раџа не показује да му је досадило друштво српског пустолова. Има прилику да проба јела њему непознатог порекла.

Када га је раџа коначно пустио, иде на Цејлон, и ту среће италијанску колегиницу која, за разлику од њега, путује са свитом и силесијом кофера, па се мучени Милорад ишчуђава док гледа у своје једине ципеле и ранац.

Африка, коначно

Следећа је Персија, где влада епидемија колере, па неко време проводи у бродском карантину. Када се искрцао, после дужег времена наилази на пиво, хлеб, вино и осталу њему познату храну, што га посебно радује. У Сирији, где се при преласку пустиње придружује каравану, умало да страда. Наиме, разболева се, сапутници мисле да има кугу, или бар колеру, па га избацују из каравана. У пустињи то значи смрт, па их из даљине прати, а једне ноћи покушава да украде мало воде, бива ухваћен и испребијан. На срећу, сажаљева га неки старац, даје му коња и упућује у Дамаск. Ту се лечи, присуствује штрајку 2000 проститутки, чуди се како их полиција пушта на миру све док нису кренуле да каменују валијин конак. Преко Бејрута долази у Јерусалим, где га примају јерусалимски и јерменски патријарх. Ходочасти по Светој земљи и, коначно, долази крај путовању.

У Београд стиже 21. септембра 1911. године. Приређен му је свечани дочек на пристаништу, а браћа Савић све то снимају за приказивање у свом биоскопу.

У планирању пута у Африку на пролеће 1912. године омета га Први балкански рат, у коме учествује као војник. Следеће године обилази обе Америке, опет планира Африку, али су му се већ трећи пут планови изјаловили. Наиме, избија Први светски рат. После његовог завршетка коначно креће и обилази Африку, о чему штампа две књиге „Из жарке Африке”.

Од његове путничке књиге настаје највећа и највреднија збирка аутограма у овом делу света. За дивно чудо, остатак живота проводи у Београду, у миру.

Извор: Политикин Забавник