Прикљученије Николаја Велимировића

Сматра се да је религиозни и морални препород српског народа животна тема Владике Николаја. Њој је посветио цео свој живот и свеукупно дело. Један је од највећих беседника у историји српске цркве, најзначајнији богослов, црвкени мислилац, двоструки доктор наука (теологије и филозофије). Био је добротвор и задужбинар, почасни доктор Глазговског и Колумбијског универзитета. Еминентан владика српке православне цркве је 2003. проглашен за светитеља српске цркве, Светог Николаја Жичког.

Рођен је у Лелићу крај Ваљева 1880. године. Био је веома вредан и бистар ђак, талентован ученик. Као такав се уписао на београдску Богословију где се истицао у учењу свих предмета. Волео је нарочито дела Његоша, Гетеа, Волтера, Пушкина. Једно време, после дипломирања на Богословији, био је учитељ у околини Ваљева, помагао паросима Црне Горе, писао прве радове на тему теологије у листу "Хришћански весник".

Црква га је изабрала као државног стипендисту да своје школовање настави у Европи. Одабрао је Берн. Тамо је са 28 година докторирао из теологије на тему "Вера у Васрсење Христово као основна догма Апостолске Цркве". Рад је објављен на немачком језику 1910. у Берну. У Оксфорду је припремао докторат из философије, а у Женеви га је одбранио и то на француском језику. Докторирао је на Берклијевој филозофији. Био је одличан познавалац енглеског језика.

Љубав према домовини

Као млад човек, Николај Велимировић је осетио кризу вере код народа “како код духовних тако и код народних вођа. Народ тоне у индиферентизам". То је његов израз.

Живо прати и занима се за све што се догађа на ширим европским просторима. Постаје склон европским духовним начелима, свесловенству и свечовечанству. Прати дешавања у римокатолицизму, протестантизму, богословији уопште, али прати и социјална збивања свог времена. У својим раним данима заносио се идејама евроцентризма, али га је Други светски рат отрезнио и схвата “погубност похоте и приземне памети. Обједињавање бића и делања је равнотежа бића и људске историје". Николај Велимировић је са страшћу иступао у јавном животу Србије првих година XX века. Био је запажен у Краљевини Југославији, сви су говорили о ученом беседнику Николају. Упознаје у Сарајеву 1912. године Дучића, Шантића и многе друге интелектуалце. Омладина у Сарајеву одушевљено прихвата његове говоре и беседе.

Николај у Енглеској 1914-1918.

Без Енглеске се тешко може разумети његово дело и његова мисао. Преко Енглеске је склопио пријатељство са индијским песником Тагором, са англиканским бискупом Џорџом Белом и угледним црквеним лицима Епископалне цркве Америке.

У Енглеску је био послат 1914. од стране српске владе као нека врста амбасадора. Тамо је требало да се заузме за своју поражену земљу, што је здушно чинио све до 1919. године. Подсетимо, у току 1914-1915. српска војска се нашла нападнута од стране немачке и бугарске војске. Како нису хтели да се предају Немцима, остаци српске војске се повлаче преко црногорских планина ка јадранској обали. Стижу до Крфа. Током 1917. године реорганизоване јединице српске војске придружиле су се Савезницима на Солунском фронту и победнички вратиле у домовину. Посета Николаја Велимировића Енглеској је била веома успешна. 20.000 добровољаца словенског порекла отишло је на Солунски фронт, а новац је сакупљен за хуманитарну помоћ рањенима у окупираној Србији.

Такође, један од задатака Николаја био је и да се побрине да српски студенти теологије (чије је школовање прекинуо рат) наставе своје школовање у Енглеској. Николај дакле веома живо учествује у догађајима. Српску ствар заступа и гостовањима по колеџима и писањем надбискупу и Енглеској цркви. Мудар и речит, користећи знање језика и популарност, говорио је западним савезницима о великој српској души и неправди у којој се нашао немоћан али храбар народ српски. До 1918. Николај Велимировић је постао познат у англиканским црквеним круговима, дивили су се његовој речитости, патриотизму и енергији. У исто време износи идеју о уједињењу свих хришћанских цркава. Николај је ценио Цркву Енглеске и био је благонаклон према њој. Када је ослабљена и уморна српска војска умарширала у Београд, (одмах по потписивању примирја 11. новембра) Николај се припремао да се врати у Отачаство као изабрани епископ Жички.

О боравку Николајевом у Енглеској најбоље говори  књига Др Мјуријел Хепел: “Џорџ Бел и Николај Велимировић”. То је искрена је прича о једном пријатељству двојице великодостојника, Џорџа Бела, англиканског бискупа и нашег Владике Николаја. У њој можемо прочитати преписку двојице савременика и сазнати детаље о животу Владике, нарочито из периода кад је боравио у Енглеској пре Првог Свeтског рата, али и његовом животу у Америци после Другог Светског рата. Џорџ Бел и Николај Велимировић су били блиски пријатељи. Имали су иста интересовања, били су образовани и даровити угледни црквени великодостојници.

Међуратни период

Крајем 1920. премештен је у Охридску епископију где је вредно радио као пастир и духовни отац све до 1934. године, кад је враћен у Жичу. Из Охрида сваког лета посећује Свету Гору, али и учествује на екуменским црквеним сусретима. Све више се окреће молитвама, "богожедном народу свом и спасоносном лику Христовом". За време његове службе у Охриду обновљени су многи запуштени манастири у Охридско-Битољској епархији, гробља, споменици, чесме. Доста ради са ђацима и сиромашном децом. До рата је радило (и помагало убоге) хранилиште за сироту децу у Битољу, познато као Декин "Богдај".

Николај је путовао много пута у Русију, Швајцарску и Енглеску и стекао најшире и најбоље образовање које се тада могло стећи. За време боравка у Русији написао је своје прво веће дело "Религија Његошева" које је први пут објављено у часопису "Дело" 1910 године.

Као суплент Богословије Св. Саве у Београду је предавао философију, психологију, историју и стране језике. Међутим, учионица му је била тесна. Учени јеромонах пише, објављује беседе о Ничеу, Његошу. Држи предавања на Коларцу. Предавања су углавном била о животу, философији и теологији и то на сасвим другојачији начин него што се до тада у црквеним круговима говорило и писало.

Међуцрквена делатност

Николај Велимировић је много и радо путовао. Где год да је било потребе. Учествовао је на конференцији Православних Манастира у Ватопеду, на сусретима младих хришћана у свету, гостовао и посећивао братску црквену сабраћу Грке и Бугаре.

Одржавао је добре међуверске односе у Југославији свих година до Другог светског рата. Јавно се противио антисрпској политици српске владе 1941.године. Нажалост, Немци су га 1941. ухапсили. Прво су га затворили у манастир Љубостињу, а затим пребацили у манастир Војловица код Панчева. Одателе су га спровели у логор Дахау. Тамо је за непуну годину дана  преживео најгоре муке и злочине. Након ослобођења, стигао је у Енглеску која га се једва сећала. У Лондон је дошао на позив Краљевске југословенске владе у изнанству,  на крштење малог Александра, сина краља Петра. Био је исцрпљен и уморан од ратних дешавања. Енглеска већ од 1943. подржава партизански комунистички покрет који је у Југославији на власти после 1945.

Тада му је много помогао пријатељ, енглески бискуп Џорџ Бел. Николаја је тада препоручио црквеним поглаварима у Сједињеним државама који су му помогли да се тамо настани. Бел је у писму препоручио Николаја речима:

 "Његова цела душа је посвећена вери. Молим Вас да га примите као пријатеља".

Џорџ Бел и Николај су се дописивали (уз прекиде) све до краја живота владикиног. Били су веома блиски пријатељи. Сретали су се и радо разговарали на светским састанцима и конференцијама. Велимировић бива примљен у Америци, у Проповеднички колеџ при Вашингтонској катедрали. Наставио је са радом, понајвише на побољшању положаја ратом расељених  Југословена. Такође, труди се да прикупи средства за српску православну цркву у Лондону.

У Америци је наставио своју списатељску делатност, како на српском, тако и на енглеском језику. Пише "Земља Недођија", "Жетве Господње", "Диван-наука о чудесима", "Житије Светог Саве". Предаје у привременој српској богословији у манастиру Св. Саве у Либертвилу, али и у руским богословијама у Пенсилванији. Упокојио се 1956. године у Пенсилванији.