На превару одведена из Кулине

Анђела М. је јавности позната са снимка из 2000. године, на коме се види уплашена девојчица шћућурена уз радијатор. Тај призор је и симбол почетка борбе за боље услове живота ментално заосталих у развоју. По њој је названа и широко организована акција „Зовем се Анђела” за прикупљање помоћи за малишане у специјалним установама социјалне заштите и домовима за збрињавање оболелих. О Анђели и њеној судбини, Драгољуб Марковић, директор установе, каже: „Била је у Кулини од 1999. до 2001. године. Када је објављена њена слика, однекуд се појавио њен отац. Био је јасан у намери да је одведе, говорећи да ће му кћерка омогућити да донације и помоћ директно добијају он и њихова породица, да ће решити стамбено питање... Два пута је спречен у томе, али трећи пут је успео.”

Шта сте учинили када сте сазнали да Анђела више није у дому?

На превару је отац одвео Анђелу, о чему смо одмах обавестили полицију и друге надлежне органе, пре свега Центар за социјални рад општине Савски венац у Београду. Није тачно, то морам да кажем, да деца тек тако нестају и, као што се последњих дана прича, да о томе нема никаквог трага. Веома се адекватно прати траг сваког детета после одласка из нашег дома. Законски прописи се стриктно поштују и знамо много тога о животу и ове девојчице, па и то да је одлуком центра у Београду Анђелин отац одређен за старатеља, као најмање лоше решење. Нисмо ни ми, верујемо ни наше колеге у Београду, могли да претпоставимо да ће њене патње бити још веће, да ће бити и жртва оца и сексуално злостављана.

Значи, не сматрате се кривим за њену нову несрећу...?

Све што се догађало са овом заиста несрећном и напаћеном девојчицом после одласка из нашег дома није зависило од нас, нисмо имали никакву могућност да било шта променимо. Друга установа је бринула о њој, не ми у Кулини.