Музичка критика о алексиначком композитору

Ван главних токова (далеко од великих џез центара, па још на иностраној етикети), Миланов првенац био је осуђен на пропаст, но било ми је драго што неко у Србији има жељу да јавности изложи нетипичну ауторску музику, пре него што га је ико из џез света чуо.

Убрзо се догодио један занимљив импро концерт са другом из детињства Брацом Радовановићем (Fish in Oil) у посластичарници на Врачару, па концерт трија у циклусу „Џез за Џ“ Дома омладине Београда, па је опет нестао. Или, не баш. Основао је сопствену продукцију (Zeleni vir Records), распустио бенд и кренуо да снима сасвим сам. Када се пре неколико месеци јавио учинило ми се да смо се јуче срели. А заправо, у међувремену је објавио пет албума – по један годишње! – остајући веран истим идејама: амбијенталној инструменталној музици на аналогним црно-белим чудима, уз разна електронска помагала и студијске трикове које од једног лица праве оркестар.

Албум „Потврда о животу“ чине три нумере у укупном трајању од 69 минута. Добро сте прочитали. Све трају преко 20 минута и представљају сложене композиционе структуре са осмишљеним уводима, темама и варијацијама, отвореним сегментима, електронским интервенцијама, преко једноличног опсесивног ритма и разливених хармонија. Могли бисмо да помислимо да је у питању примењена музика, компонована за неки филм, што не би било сасвим погрешно – Петковић има огромно искуство у писању музике за позориште.

Fender Rhodes, чувени монофони синтији Roland SH 3A и SH 09, оргуље Korg CX3 (супституција за Hammond) и друге справе из леденог доба чине основни Петковићев алат, што га чини одважним у времену када је све звукове могуће наћи на нету и покренути једним притиском на Play. Ипак, манимо се техничке приче. Музика коју нам Петковић даје (и опет, обратите пажњу: музика, не џез) је простим речником – лепа. И лепљива: увлачи се у вас у том свом дугом трајању истог, а различитог, озвучавајући ноћ боље од дана и осаму боље од журке. Баш онако како је музичару кад пригуши светло, укључи снимање и крене да ствара.

Два света у која би се Петковић могао сместити су психоделичне електронске седамдесете (бендови попут Tangerine Dream, на пример) и тзв. Нове џез концепције, Норвежанина Бугеа Веселтофта. Појединачно, „Игра“ је заиста најигривија, али је боја тог плеса тамна, са опорим клавирским мотивом унутар електронског танга. „Мир“ има карактер химне, комбинујући свемирску синти-мелодију и звонки прелид Rhodesа. „Потврда о животу“ је блуз искусног човека, музика пред свитање, кад се напољу помешају љубичаста и жута – тишина једног краја и неко ново буђење.

На јутјубу је окачено неколико занимљивих видео радова на Петковићеву музику, које потписује NervoZEN. Са тек по неколико стотина прегледа, враћамо се на почетак приче: овде се не билдује гледаност, већ се пребројавамо колико нас реално има. Придружите се привилегованима.

Војислав Пантић

Извор: „Политика“, 21. април 2018, додатак „Култура, уметност, наука“

Фотографија Александар Станковић