И пут у Европу поплочан је тешким искушењима!

За Енглезе свакако не, јер не би је иначе напустили. Ово Европа мисли се на Европску Унију. Слично је поступио Исланд. Исланд, додуше, никада није био члан Уније, али су дигли руке од ње. Мада би Унија примила Исланд у свој загрљај и без отварања чувених поглавља. Ни Швајцарска неће у поменуту Унију, иако су Швајцарце звали и повлачили и капом и шаком. Али, неће људи, па то ти је!

Исто тако, неће Турска  у Европу. Рече турски председник. Код њих је то, изгледа, из другог разлога. Европа нешто неће Турску. Преговарају с њом тридесетак година и стално нешто закерају. Па, сада, кад Европа неће Турску, зашто би Турска хтела Европу? Личи помало на ону причу о слатком лимуну и киселом грожђу! А неки други се покидаше да их та и таква Европа прими у наручје, кад оно Европа стално изналази разлоге да тај пријем, ако га уопште некада буде, одложи у недоглед. Те, 2012. године, потом седамнаесте, па никако пре 2025. и све тако у бескрај!

Тежак је пут до Европе. Трновит. И нипошто не значи да и када стигнеш на крај пута, да си успео. Хоћу рећи да и само чланство у помињаној Унији не значи бог зна какав успех. Није то оно по латинској сентенци "кроз трње до звезда". Ето, Бугарска је одавно пуноправна чланица ЕУ, па нешто народ не одише од среће због те чињенице. Шта тек рећи о Грцима? Живе ли Грци боље од народа који нису у Унији? Колико остале чланице Уније поштују саму Грчку?

Чудна је та Унија. Као сви једнаки. Није важно колико становника има поједина земља чланица, колику територију, с каквом економском моћи располаже... Сви су равноправни, премда су неки, опет, мало равноправнији. Тамо где се одлучује. Помало иза кулиса. За јавност свака држава председава Унијом, кад јој дође ред. И свака може дати председника, односно министра, само што они то другачије називају. И баш сада Унијом руководи човек из Луксембурга. Извесни Јункер!

Чини се да је пресликан пример из бивше СФР Југославије. Некада је у почившој Југославији Синан Хасани са Косова и Метохије руководио Југославијом. Као први од осморице величанствених! По један из сваке републике, плус две покрајине. Плашим се да Европа не доживи судбину Југославије. Но, вратимо се Јункеру. Из Луксембурга, рекосмо. Чувени енглески глумац, сер Мајкл Кејн, рече да је мислио да је Луксембург радио станица, кад оно први човек Европе долази из тог Луксембурга. Могуће да је то био разлог да неки Енглези гласају излазак из Европске Уније?

Весељак Јункер уме да цврцне више него што приличи. И онда се понаша помало недипломатски. Али, ни то није најгоре. Ових дана, по тврђењу хрватских опозиционих посланика у њиховом Сабору, Јункер је штипкао за задњицу хрватског премијера! Премијер негирао, али посланици кажу да камере не лажу. Ипак је хватао премијера за дупе. Европа не личи на сабор. Више на вашар, мада би правилније било рећи на балканску крчму, ако не тексаски салун!

Можда хрватском премијеру не смета штипкање? Ко ће знати? Можда човек не жели да прави непотребан скандал? Можда се и Јункеру омакло? Међутим, овакво понашање је недопустиво. Ако неко треба за дупе да те хвата, или чак нешто и више од тога, џаба ти таква Европа. Далеко јој лепа кућа!

Миодраг Тасић