Миодраг Тасић: Басна о овну

Животиње воле да су у скупини. У чопору, крду, стаду, или томе већ слично. Зависи од врсте. У гомили си јачи и сигурнији, вероватно мисле, под условом да могу да мисле. Међутим, кад наступи опасност, нема велике користи од тог мноштва. Свако се распрши на своју страну, нимало не хајући чак ни за најближег свог. И ту је највећа разлика између човека и животиње. Човек, како то горко звучи - рече неко, никада неће оставити на цедилу свог брата, сестру, друга, кума... Таман посла!

Има још нешто што нас дели од животиња. Животиња појединачно може да буде само свиња, овца, крава, то јест бик, односно говедо. У мноштву, у гомили, све је то стока. Човек појединачно увек је само човек, а у мноштву су људи. Додуше, много је људи, али треба пронаћи човека. И човек ма колико живео у заједници, у групи, скупини, ипак је индивидуално биће. Појединац, личност, оваква или онаква, опет, индивидуа.

Код животиње није тако. Живинче се идентифиукује с вођом. Све своје комплексе, слабости, несигурности надоместиће у предводнику. И то углавном доноси невоље. Ован предводник налази најбољи пашњак за своје стадо. Спреман је и да се супротстави другом овну. Понекад нападне и јачег од себе. Ретко, али могуће је и то чудо. Међутим, кад загусти, ован се стушти у бег. Прво он, овце за њим. И кад дође до ивице провалије ован најпре застане, осврне се око себе, и онда скаче у амбис. Овце као овце, следе вођу без размишљања. Све до једне скачу у понор!

Наравоученије: ако ниси овца, не трчи за вођом.

Миодраг Тасић