Исказ - Логор Алексинац

Са локације: http://www.hdlskl.hr/Iskazi/Aleksinac.html

Не знам колико је ово вероватно, али...

у сваком случају постоји могућност коментара...

Из књиге "Путевима пакла кроз српске концентрацијске логоре 1991... у 21. стољеће

АЛЕКСИНАЦ

43°32¢4² Сјеверне земљописне ширине

21°43¢21² Источне земљописне дузине

ЛОГОР АЛЕКСИНАЦ

Налази се у Србији недалеко Ниша у СР Југославији. Логор је отворен падом Вуковара и источног дијела Хрватске. Смјештен је у кругу војарне из које је војска отишла на ратишта, а остали дијелови јединица који су служили као стража и војна полиција.

Војарна се састојала од штабне зграде која је на један кат, пет зграда тз.дивизиона који су били на један кат, а у сваком дивизиону су биле по двије просторије, једна у приземљу а друга на кату, пекаре, коњушнице и неколико складишта, а иза тога је био полигон и зграде аутојединице са гаражама и осталим објектима за потребе ауто јединице. Штабна зграда, пекара и дивизиони су послагани око ногометног игралишта. Цијели комплекс војарне је ограðен жицом, а уз жицу се са вањске старане налазила живица. Уз саму ограду су се налазила стражарска мјеста, која су била појачана доласком заточеника из Хрватске

Свака соба дивизиона,димензије 25x12 м је имала заточених од 100 до 120 особа, а сваки дивизион, димензије 40x20 м, је имао по двије такве собе и све су биле пуне заточеника. Сем пет дивизиона заточенике су смјештали и у складишта и коњушницу које су била исто празне. У дивизионима су се налазили санитарни чвор ходник и просторија за чуваре, док складишта и коњушница нису имали ништа. То су били све зидани објекти .

У логору је било смјештено цца 1.500 особа, који су прошли разне психичке и физичке тортуре.

Дио заточеника који није одвезен у друге логоре овдје им се губи траг.

Колико нам је познато, овај логор је био пролазног карактера и нису била испитивања класичног карактера, него само улазак старјешине и војни полицајци и по нахоðењу тукли и питали "колико си убио, колико си закло срба и српске дјеце". Малтретирања су трајала сво вријеме и није било правила дал је то дан или ноћ. Гдје и како су завршили заточеници који су остали у овом логору ?

- Према извјешћу УС Департмент већина мушкараца из Вуковара одведена је од стране ЈНА у разне логоре на подручју Србије, а један од тих логора је и у Алексинцу. У травњу 1992 заточеници из Стајићевог , млаðи мушкарци, доведени су у Алексинац, Ниш и Сремску Митровицу.

180 ЗНГ -а из Вуковара су аутобусом из Ср. Митровице доведени у Алексинац. Заточенике су тукли војни полицајци и њихови команданти. Убрзо након доласка у Алексинац пребачени су у Ниш. Кад су представници Меðународног црвеног крижа дошли у Ниш, претучене заточенике су Срби пребацили у војне бараке у Алексинац. Након одласка ИЦРЦ-а поновно су враћени.

Схема логора по сијећању

Рудник

- у руднику је према различитим извјешћима било заточено неколико тисућа особа из Хрватске и БиХ. Вуковарци су били присиљени радити у руднику, а многи су тамо и убијени. Увјети живота, према извјешћима, били су немогући.

ЕТАР МЛИНАРИЋ
БОРОВО НАСЕЉЕ

ИСКАЗ

1966.године сам служио војни рок ЈНА у Алексинцу, гдје сам био годину дана. Узоран војник, награðиван са наградним одсуством, похваљиван као најбољи спортиста, прво мјесто на 7 км у атлетици и учешће на свеармијском такмичењу. У ногомету је мој гарнизон био први, а након освојеног првог мјеста су ме на рукама носили заједно и војници и старјешине, славећи ме као идола војарне-касарне.

Судбина се поиграла да би падом Вуковара-Борова насеља 20.11.1991.г. са мојим суграðанима био заробљен и депортиран аутобусима у Србију и како је судбина хтјела, довозе нас у Алексинац у ту исту војарну-касарну, а ја какве сам среће у исту собу у којој сам провео 1966.г. лијепе тренутке као војник ЈНА. Сада је то нешто друго, аутобуси су стали у кругу војарне и нас су истјерали ван везаних руку паљеном жицом и стално нам пријетили да ако се одмакнемо од групе више од 4 метра даће пуцати и сви који су имали потребу за малу или велику нужду то су могли обавити само уз групу заробљених, јер ако се одмакну пуцат ће наоружана војска која је стајала скоро један до другога око завезаних, депортираних људи. Потом су нас смјестили у објекте у којима су били смјештени војници, тако звани објекти дивизиона, ја сам доспио у 5. дивизион. Кад смо унишли у просторију одмах су нас натјерали да легнемо потрбушке један до другога, мислим да нас је било око 100 у просторији 25x12 м. Несхватљиво налазио сам се у истој просторији као и 1966.г. али сада у другачијој улози, лежао сам на поду собе и с рукама на затиљку ( руке су нам ослободили приликом уласка у собу ) и ко год је пролазио од војних чувара, других војника и старјешина завршио је од сваког по који ударац по леðима, ногама, глави, како пендреком, тако кундаком пушке, војничком чизмом и не знам ја више чиме. Кад су нам ослободили руке, почео је детаљан претрес, од главе до пете и они који су нас претресали одузимали су све што смо имали од новца, ланчића, прстења, ципела, кожних јакни, бунди, капута и све што је било вриједно, а стално су нам говорили ... " ово вам више неће требати, а штета да пропадне, јер за вас нитко неће знати гдје сте завршили. Ви сте усташе и нисте ништа друго заслужили због својих злодјела, него да вас стријељамо." У тој просторији су нас тукли немилосрдно и то је тако трајало, не знам ни ја колико. Кад год су улазили морали смо лећи на прса и стављати руке на затиљак, а они су проводили своју тортуру. Једном су унишли у просторију и почеле су тортуре, али су прозивали појединце и они су морали изаћи ван из просторије, а како су излазили ходник чули су се ужасни крици и запомагања, следила нам се крв у жилама, а они су стално прозивали и стално се понављао исти сценариј и на мене је дошао ред, кад су ме прозвали, мислио сам воде нас на стрељање или ће нас умлатити, јер нисам чуо пуцњаву. Више од пола собе су прозвали цца преко 50 људи, кад сам ушао у ходник, испратио ме један војник пендреком по леðима, а у ходнику кордон војника с једне и друге стране и немилосрдно ударају све што пролази измеðу њих, а видио сам да неки леже, али и њих и даље туку, помолио сам се у себи, да ми Бог помогне да проðем тај кордон без обзира што ме још чека иза тога. Пљуштали су ударци са свих страна, заносио сам се од силине удараца, запињао за оне који су лежали на поду, али сам изашао ван ходника дивизиона и вани угледао сам гомилу људи који се забијају један у другог, али све до њих је било и даље ватрено, јер око гомиле на 10 метара стајали су наоружани војници са упереним пушкама на гомилу претучених и уплашених људи, тако цијели дан без без воде и јела, тек кад је пала ноћ добили смо пола конзерве, али ником није било до јела. Сви смо били у својим мислима, са својим најмилијима или незнам ни ја са чим, јер нитко није знао што ће се сваки секунд догодити. Потом су дошли аутобуси, вежу нас по двојицу жицом и почели су нас спроводити на врло чудан начин, гледао сам ја то прије рата како су стоку спроводили, а види сада нас, електричним палицама, то сам и сам доживио, питао сам се ..."да ли је могуће, да су нас успоредили са стоком, али још горе смо прошли од стоке". Ушавши у аутобус уз псовке електричне пендреке и разне друге ударце схватио сам да ме све боли, ваљда свака кошћица и сваки дио тијела. Све оне које су мучки претукли и нису били способни сами доћи до аутобуса, донијели су их у декама и убацили у аутобус. Возе нас у непознато, тко год да би желио погледати ван или се помакнути услиједило је псовање и туп ударац кундака. Ноћ је, потом се појављује свјетло, примијетио сам ознаку мјеста Ниш, затим улазимо кроз некакве велике металне капије са зиданом оградом преко четири метра. Схватио сам да је то Нишки затвор, излазимо из аутобуса и пролазе нам трнци низ кичму, онако пребијени, а вани нас дочекују окорјели криминалци и убице и свакојаким погрдним ријечима нас часте, а плави чувари затвора - затворски милицајци стоје поредани у шпалиру с пендрецима и чекају "љуте Усташе",који морају туда проћи и настаје пакао, јер је сваки пендрек милицајца искусног затворског нашао мјесто на сваком пребијеном заточенику који је био везан за другог, тако да није могао брзо проћи и не дај боже да ако му онај други заточеник пао, а он везан жицом с њим, тешко њему, то нам је била добродошлица, мислим незаборавна.

У Алексинац је дошло негдје од 1.000 до 1.500 особа, већина је одвезена за Ниш, а за један дио нисмо никад сазнали гдје су.