Колумна Миодрага Тасића: Загађење!

Јесте да је загађен ваздух у нашим градовима, а ни у селима ништа боље није. Гушимо се у смогу, сумпору, угљен-диоксиду и угљен-моноксиду. И Бог ће свети знати чега све то има у овоме што се назива атмосферским ваздухом којим полако, али сигурно трујемо плућа, срце, мозак, али и душу. Јер министарство екологије, надлежне службе, влада, посланици у скупштинским клупама очигледно не знају шта удишемо, а још мање колико је то опасно. Односно, да ли је стварно опасно?

Додуше, загађење није од јуче. Озбиљни и савесни људи, стручни по овом питању, тврде да се код нас загађује атмосфера, али и земља такође, вода, уопште околина деценијама већ. Појединци сматрају да је загађење настало давне 1945.године. Од тада ми не можемо од ђубрета главу да подигнемо! Таложило се, таложило, и сада смо у светском врху. Наши градови предњаче по загађењу. Ето, ипак смо по нечему први у свету! Мада има опречних мишљења и на овој ствари. Као оно: „Чега се паметан стиди...“.

Било како било, тек ђубрета је и превише у овој малој држави. Кад кажем ђубре, мислим и на дим који немилосрдно куља из свакојаких димњака. Ђубре је и отров који излази из поцепаних ауспуха бројних крнтија које се ваљају српским излоканим путевима. Оних неколико термоелектрана, једна челичана и рудник злата и бакра сигурно не служе производњи кисеоника. Исто као ни небројене топлане на мазут и угаљ. Али, то је данак обнови и изградњи, индустријализацији, напретку, транзицији. Тако да имамо данас ово што имамо!

Не треба потцењивати отрове и ђубре што долази из бијела грла врлих нам усрећитеља. Као ни њихових слугу у облику независних новинара, самозваних аналитичара, друштвених радника, ма шта то значило, медијских звезда свих фела... Тешко ћемо се изборити с оволиким загађењем друштва. Нема тог ветра, те кошаве која ће одувати дим и смог с овог простора. Оно што нас загађује не можеш померити. Нити оно жели да се склони. Да оде некуда. Да се прочисти ваздух. Да продишемо пуним плућима. Да и ми осетимо свежину. Није нам суђено. Удисаћемо ми отрове док смо живи. Храна ће нам бити загађена и пуна хемије. Вода неупотребљива. Реке, језера, путеви, железничке пруге, оно мало шума прекриће пластика, стакло и лименке. Уз понеку цркотину приде. Превише смо загађени и згађени да бисмо нешто променили на боље. А није мало ни оних који су се навикли на ђубре и дим. Цео живот су провели у смећу и прљавом ваздуху, па се прилагодили. За другачије не знају. У смећу су свој на своме. Није им лепо, али само да не буде горе. Овако се некако може. По свој прилици такви су у већини. Стога је и тешко очекивати да ће се дим разићи. Нема овде светла на крају тунела.

Миодраг Тасић