Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

Колумна Драгана Весића: Мићун и бојкот

rss

26.01.2020.

Бојкот избора јесте легитимно демократско средство опозиције тамо где постоји аутократија. Поставља се питање стратегије: шта после? Да би бојкот имао смисла потребне су три ствари, а прва је најважнија: ванинстутуционални притисак који подразумева велику мобилизацију грађана и свакодневне масовне протесте око једног циља и уједињену опозицију да тај циљ артикулише: институционална борба за нове фер изборе и подршка међународне заједнице да до њих дође. Последње две отпадају, јер ће институције, које су карикатура, бахато игнорисати све захтеве, а тешко да ће међународна заједница мрднути прстом због гажења демократих нацела - Вучић је њен човек и све док ради оно што је у њеном интересу, брига је за кршење људских права, медијски мрак и урушавања институција у Србији.

Колумна Драгана Весића: Мићун и бојкот

Велика мобилизација грађана, уз подршку међународне заједнице, срушила је Милошевића. Сада нема ни велике мобилизације, а ни подршке моћних, и зато се поставља питање да ли је бојкот, у овом тренутку, смислен или треба још мало сачекати. Опозиција не може да добије предстојеће изборе под овим условима, то је јасно, али да ли је боље да је ипак има у парламенту или да је нигде нема.

Бојкот је последње средство, кад вам не преостаје ништа друго, и он има смисла само ако се има стратегија - дакле, шта после? О томе говори и Мићуновић. Наиме, бојкотом се опозиција самоукида, осуђује себе на политичко непостојање, на ванинституционалне активности јер је за њих је потребна критична маса које нема. У институцијама - пре свега парламенту - ма како слабо оне функционисале, политичка мањина ипак учествује у политичком животу без обзира што је у медијском мраку, маргинализована и сатанизована у режимским ружичасто црним медијима и што ће увек бити надгласана од владајуће већине (у ком то парламенту на свету, био он и демократски, опозиција води државну политику и одлучује о важним питањима?).

Није било тешко претпоставити да ће Мићуновића, зато што је против бојкота, један део опозиције, оне острашћене, оптужити да "сарађује с Вучићем". Свако ко проглашава издајницима оне који другачије мисле, у овом случају, који не мисле да је бојкот добро решење, уопште се не разликује од онога кога жели да скине с власти - то је иста ментална матрица.

Иста она која је Сашу Јанковића, човека без харизме, промовисала у божанство и говорила да је Вук Јеремић исто што и Вучић: Срби воле вође, и воле да својим владарима приписују божанска својства, да се клањају лажним идолима и да у њима виде месије без обзира што се на крају скаске увек испостави да идоли нису никакве месије него бездушни ортодоксни диктатори. "Месија неће доћи последњег дана: доћи ће најпоследњијег дана, онда када више никоме не буде потребан" - можда је Кафка био у праву.

Мићуновић наравно зна да овде готово да и нема институција, али стоји на становишту да је боље за опозицију да буде заступљена у било каквим институцијама него да буде изван њих. Можда Мићуновић греши, можда је бојкот једино решење јер су сва друга средства исцрпљена, можда и не греши, али он, као и сваки грађанин, има право да каже шта мисли. Да ли ће га неко етикетирати, стигматизовати као издајника, то само говори колико нам је демократска свест ниска и да се потлачени не разликују од тлачитеља. Да је пожељно мислити хорски, да постојимо "ми" и "они", да други мисле уместо нас, а наше је да прихватимо. У таквом реду ствари не види се ни оно што је очигледно и јасно, а камоли финесе.

Ако нисмо ни "ми" ни "они", него негде између, онда смо, засигурно, издајници. То није одлика партриципативне политичке културе, није чак ни одлика поданичке него парохијалне, стадне, и то је разлог за песимизам да до било каквих суштинских промена, у скорије време, овде може да дође, а суштинске промене подразумевају промену свести јер без те најтеже промене, која је неопходан услов свих промена, нема ни суштинских промена.

Ако се делимо на издајнике и патриоте, ако је свако ко не мисли хорски издајник, онда нема промене; само се улоге мењају и све остаје исто: нема промена: постоји власт и њени поданици. Они који слепо следе и верују, а не мисле. Иду за Вођом, ма како се он звао, без обзира што је он слеп, а да је слеп сазнају касно: тек кад их одведе у провалију, баш као у Домановићевој сатири.

Све док је другачије мишљење издајничко, и све док је на (с)цени хорско, нема нам спаса; нема суштинске промене него само козметичке, а козметичка промена је морбидна и извештачена - као кад шминкате лутку и мислите да је она жива. Ако се та свест не мења, владаће - како Андрић каже - "Дух насиља и грубе силе", знаћемо само да будемо поробљени и да поробљавамо друге односно оне који не мисле као ми.

Јесте овде институција само декор, али би одговорни политичари требало да имају јасну визију и стратегију ако се одлуче за бојкот: бојкот ради бојкота не значи ништа. Интересантно да су Мићуна још од деведесете лидери опозиције оптуживали за сарадњу са режимом да би после они сарађивали са тим истим режимом.

"Ако ниси с нама онда си против нас"... то је стаљинистички и титоистички резон. "Ја се не слажем са вашим мишљењем, али ћу до краја бранити ваше право да га искажете". Та Волтерова сентенца, јесте универзална максима сваке демократске расправе и огледало развијене политицке културе и демократске свести.


# Александар Вучић Драгољуб Мићуновић Драган Весић
@avucic @



 






Будите обавештени

Дозвољавам да ми овај портал доставља обавештења о најновијим вестима