Горњи Адровац - За љубав и част

Све више заљубљеника у ово ремек-дело чувеног руског класика зато жели, бар накратко, да посети Горњи Адровац код Алексинца и манастир Свети Ђунис, где је погинуо „гроф Алексеј Вронски”, односно пуковник Николај Рајевски, на којем је овај књижевни лик заснован.

На пропланак код села Горњи Адровац, који је само седам километара удаљен од главне саобраћајнице, стиже се кривудавим путем кроз живописно Поморавље. Ту се писала српска историја коју је Европа будно мотрила, а данас, на месту некадашњег попришта битке, која сеовде водила завреме српско-турског рата, скоро да могу да се осете мирис барута и сва жестина судара два противника: једног бројчано далеко надмоћнијег, а другог срчанијег и жељног слободе.

Шум лишћа као да поручује: „Пуковник Рајевски је пао”. Ту где је погинуо „за избављење своје браће од ропства” данас је спомен-црква. У народу је зову Руска црква, Црква Рајевског или чак Црква Вронског. И како год јој име наденули нису погрешили. Јер она јесте подигнута у знак сећања на руске добровољце који су дали живот за слободу Србије, на месту где је млади тридесетседмогодишњи Николај Николајевич Рајевски, у чину коњичког пуковника српске армије, водио своју одсудну битку пре равно 135 година.

Живот овог одважног, слободољубивог, образованог официра послужио је Толстоју као инспирација за лик грофа Алексеја Вронског. На крају књиге, Толстој јеса добровољцима увоз за Србију „укрцао” и Вронског речима: „И то не сам, него цео ескадрон води о свом трошку! А ко је објавио рат Турцима? Нико није објавио рат, него људи саосећају са патњама ближњих, и желе да им помогну”.

Тако је ова страница српске историје послужила за епилог романа. А ту где се завршава прича о великој итрагичној љубави Ане Карењине игрофа Вронског почиње мало позната прича о животу Толстојевог јунака изван корица књиге. Николај Рајевски Трећи је завршио Физичко-математички факултет на Московском универзитету. Припадао јероду славном не потитулама већ по делима. Његов деда јебио генерал и херој Отаџбинског рата 1812. године. Подвиг генерала Рајевског и синова за време Бородинске битке Лав Толстој је овековечио у роману „Рат и мир”. Отац Николај, генерал-потпуковник, такође се борио против Турака. Оснивач је града Новоросијск, коме је Пушкин посветио поему „Кавкаски заробљеник”. Бака је била унука великог научника М. В. Ломоносова...

И сам Рајевски јебио једна одзнаменитих личности тога времена. Оставио јетрага и кроз два вредна документа: план о реформисању српске коњице, према којем је касније вођен рат, и „Пројекат устанка на Балканском полуострву”.

У Србији је први пут био 1867. године, када му је било само 25 година и тада су настала поменута два плана. Други пут се изОдесе упутио у Србију 21. јула 1876. године.

Погинуо је месец дана касније, 20. августа 1876. године у 16 часова код села

Горњи Адровац. Био је петак, 13. дан његовог боравка на алексиначком ратишту, записао је дрВладан Ђорђевић, начелник санитета, који јеводио дневник о дешавањима на фронту. О томе шта се у међувремену догодило, забележио је у књизи „Вронски, част иљубав” некадашњи новинар „Политикине” куће Будимир Поточан.

Војници су Рајевског привремено сахранили недалеко одбојног поља, уманастиру Свети Роман код Ђуниса.

– Легенда каже да је управо овде заувек остало срце пуковника Рајевског, које је вечно куцало заСрбију. Ту јепочивао само неколико дана, а онда је његова мајка Ана Михајловна преузела посмртне остатке, који су из Београда испраћени за Русију узнајвеће војне почасти. Испраћају је присуствовао и сам кнез Милан Обреновић – испричао нам је Драган Ристић, руководилац сектора за туризам у општини Алексинац.

Пуковник Николај Николајевич Рајевски је сахрањен поред својих предака у селу Разумовска, у Кијевској области у Украјини. Одатле су скоро три деценије касније у Горњи Адровац стигле саднице данас столетних липа, које су посађене дуж стазе која води од пута до цркве подигнуте 1903. године, за 18 месеци, на месту погибије Рајевског. Црква је посвећена Светој Тројици, баш као и она у којој је крштен руски херој. Плац за изградњу цркве од сељака је откупила краљица Наталија Обреновић, а бригу око изградње преузео је нишки владика Никанор Ружичић. Ктитор цркве, грофица Марија Рајевска, жена млађег брата Михаила, несебично је понудила троструко више дуката него што јебило потребно за подизање храма. Вишак новца владика је вратио грофици, каже предање.

У близини храма подигнута је и школа, као поклон становницима Горњег Адровца од породице Рајевски. Према замисли црква и школа симболизују младост и вечни живот. Овај спомен-храм је од 1973. године под заштитом државе. Нажалост, од школе није много остало, али црква је пре две године, кад је обновљена и поново освештана, доживела препород. Тада је свету архијерејску литургију служио српски патријарх Павле који је том приликом рекао: „Ми смо захвални Русији која је одгајила хероја, који је погинуо за нашу слободу, слободу своје браће по вери и крви”.

Да се не заборави

Поводом обележавања 135 година од погибије пуковника Николаја Рајевског, у храму Свете Тројице у Горњем Адровцу, другог септембра ће бити одржан помен и положени венци. Очекује се присуство патријарха српског Иринеја, представника амбасаде Руске Федерације, као и чланова Удружења бораца из Нишког округа, Српско-руског пријатељства, Кола српских сестара из Ниша… У програму ће учествовати ученици гимназије „Светозар Марковић” из Ниша, као и алексиначки уметници.

Како доћи до Руске цркве

Аутомобилом се од Београда стиже аутопутом у правцу Ниша за два сата. Треба се искључити код одвајања за Алексинац, а даље је једноставно, јер до села Горњи Адровац и до Руске цркве воде и путокази. Ако се долази из правца Крушевца, од кога је удаљен 38 километара, такође треба следити правац старог пута Крушевац – Ђунис – Алексинац. Идући из Крушевца старим путем ка Алексинцу пролази се поред манастира Свети Роман и манастира Покров Пресвете Богородице. Удаљеност манастира од Руске цркве је око седам километара.

Нишка епархија је одредила свештено лице које се стара о цркви и црквеном дворишту које је увек чисто, трава покошена и што је најважније, врата цркве су отворена сваким даном, од јутра до вечери.