Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

Једна прича о јеврејско-српском пријатељству: Добротвори делиградске цркве

rss

31.07.2010. Владимир Вучковић

У септембру ове године, навршиће се тачно двеста година од чувене победе Карађорђевих устаника на Делиграду код Алексинца. Та 1806. година била је веома значајна за даљи ток Првог српског устанка јер је донела две велике победе српског оружја, и то на Мишару и Делиграду.

У боју на Мишару настрадала је комплетна босанска муслиманска војна елита, а на Делиграду је иста судбина задесила муслимане и Арнауте из Старе Србије.

На јужном фронту, према Нишу, није било мира од самог почетка Устанка. Српски устаници су поред Јужне Мораве - у близини манастира Св. Романа - саградили утврђење које су назвали Делиград. Према неким забележеним казивањима, ово име дао је сам Вожд, приликом првог обиласка, а значило је „град делија или град јунака“. Са изградњом овог утврђења Турци се никако нису могли помирити, јер им је на такав начин потпуно био затворен пут према Београду, а и даље ка Бечу - главном циљу тадашње њихове геополитике. Због тога су више пута покушавали да освоје делиградско утврђење, али нису успели.

 

Делиградска битка

Главна битка одиграла се 3. септембра 1806. године. Устанике су предводили Петар Теодоровић Добрњац, Младен Миловановић и Станоје Главаш, док је на челу турске војске био румелијски везир. Битка је била веома жестока и трајала је цео дан. Вожд Карађорђе није присуствовао главној бици, већ је за српску победу сазнао на путу ка делиградском утврђењу. Ова импровизована тврђава на Морави одолеваће свим турским нападима до самог краја Устанка. Са колико је истрајности, воље и енергије грађена, говоре и остаци који се још увек могу видети на том месту.



Много година касније (1926), од стране патриотског удружења Кнегиња Љубица - пододбора из Алексинца, биће покренута иницијатива за изградњу споменика-костурнице, где би почивале кости српских јунака не само са Делиграда, већ и из каснијих српско-турских ратова 1876–1878. године, када су се у ближој околини водиле жестоке борбе за ослобођење овог дела Србије. Нешто касније, међутим, биће одлучено да се сагради црква костурница - посвећена светим Архангелима Михаилу и Гаврилу - и то недалеко од остатака устаничког шанца. Освећење темеља будућег храма извршено је на Крстовдан 1930. године од стране тадашњег нишког владике Доситеја (Васића). Један од ктитора био је и краљ Александар I Карађорђевић, који је даривао звоно и иконостас. Током градње, он је два пута обилазио ово место, али није дочекао освећење. Чин освећења цркве обављен је 12. маја 1935. године, од стране владике нишког др Јована Илића.

Главни посао приликом подизања овог храма урађен је од стране Удружења Кнегиња Љубица, чији је национални рад био посебно запажен у Старој Србији, крајем 19. и почетком 20. века. Удружење је имало јак одбор у Нишу са пододбором у Алексинцу и уживало је велику подршку Цркве и круне. Чланови су били угледни и свесни грађани који су првенствено помагали Српску Цркву и просвету. На примеру градње делиградске цркве може се видети и како је радило ово удружење, чији је један од најугледнијих чланова била и Ана Лебл, жена инжењера Леона Лебла, управника алексиначких рудника. О томе сведочи и казивање њене ћерке Жени Лебл, угледне израелске научнице, која живи у Тел Авиву. Њено сећање на то време доноси нам једну искрену причу о подизању цркве у Делиграду, као и сведочанство о пријатељству српског и јеврејског народа.

 

Ми смо преживели

Сећајући се тих догађаја, Жени Лебл каже: „Невероватно како се неке ствари разјашњавају после готово 2/3 века, ако се то доживи. Тако је било и са мном. Свих тих година сам била убеђена да су се неки догађаји одиграли, па сам их чак и причала, па и описивала, али мислим да ми нису баш много веровали. Можда, ту и тамо неко, као рецимо моја братаница Ана, па их је чак и даље причала. У последње време о једном о тих и таквих догађаја писала сам укратко на два језика: хебрејском и српском. На хебрејском у мојој аутобиографској књизи у издању ЈАД ВА’СЕМА Судденљ дифферент, судденљ анотхер, а на српском у трећој књизи Ми смо преживели. Ради се о једном догађају из моје далеке прошлости. Мој отац је био рударски инжењер, управник алексиначких рудника, па сам се ја и родила 1927. године у Алексинцу у Таушановићевој улици, једина од моје уже породице.

Моја мајка Ана Лебл била је веома агилна чланица хуманог друштва Кнегиња Љубица. Немам појма шта су све били циљеви тог друштва, али једнога се веома добро сећам: требало је саградити спомен-цркву жртвама палим на Делиграду, где су, почетком 19. века, вођене борбе између српске војске и Турака. То је све што знам до дана данашњег, али знам да је то био прилично скуп пројекат, а новца није било. Ту и тамо, нашло се неколико већих прилога, али то није било довољно. Онда је неко дошао на идеју да би се могла организовати приредба, чији би приходи делом покрили издатке. Тако су се - не знам ко, зашто и како - обратили баш мојој мами с идејом да ја могу да спасем ситуацију. Имала сам тада четири године и још нисам знала да читам, али сам имала одлично памћење. Тако ми је мама читала страшан текст песме Три хајдука, веома пригодан за ту прилику, али веома дугачак и компликован за дете мог узраста. Међутим, ја сам то савладала и чак добро и рецитовала и глумила, иако је за сваки случај иза завесе на бини била мама у случају да негде запнем. Да би се попунило вече, требало је да нешто и отпевам, па сам ја одабрала тада веома модерну песму Адио маре, иако ја нисам знала шта је море (за мене је једина, па тиме и највећа река на свету била Моравица која је протицала поред наше куће). Последња тачка требало је да буде „извођење неких керефека“, значи неке као гимнастичке тачке, коју је ја требало и да најавим, али сам ја то најављивала као ’Пинастику’, па су ме после назвали ’Пинастика’.

Представа је била веома успела, људи су чак приликом рецитације и плакали, отварали срца и - што је још важније - џепове, те је одлучено да ту своју представу поновим два-три пута. Колико је том приликом сакупљено не знам, али знам да су ме сви хвалили. Нешто око годину дана после тога ми смо прешли у Београд, а нешто после тога била је завршена Спомен-црква на Делиграду и моју маму су позвали да присуствује освећењу цркве. Мама је одлучила да је мој допринос веома значајан и да и ја треба да присуствујем свечаности.

Допутовали смо у Алексинац, где су нас дочекали мамини добри пријатељи, неки чика Алекса и његова жена (чини ми се тетка Каја). Оданде је организован превоз фијакерима. У један фијакер стрпали су сву дечурлију, купили нам свима ’свираљке на водени погон’ и конвој је кренуо. Ово као узгред: са тог пута остало ми је у врло добром сећању да сам ја свираљку напунила водом, док је мој најбољи друг, две године старији Радивоје-Рацко, син учитеља Даринке и Часлава Динића, заборавио да свираљку напуни водом, па сам му ја стално пркосила и „цвркутала“ му поред ушију, док му то није досадило, отео ми свираљку и завитлао је из фијакера таквом силином да сам чула како је пукла као граната. Да не дужим: тај исти Рацко био ми је једини друг за време мог илегалног боравка у Нишу од 11. децембра 1941. до 22. фебруара 1943. године, када су ми песма Адио маре и поломљена свирала помогли да се идентификујем пред њим. Саму свечаност освећења не памтим много, јер сам ја углавном веома поносно стајала пред плочом на којој је златним словима било име моје маме: Ана Лебл... Ето, то би била моја прича о Делиграду“.

Јевреји у редовима Српске краљевске војске

Требало би такође напоменути и битну чињеницу да су се - по казивању Жени Лебл - њен отац Леон и деда борили у Балканским и Првом светском рату у редовима Српске краљевске војске. То није био једини случај учешћа Јевреја у овим ратовима и њиховом доприносу сјајним српским победама. Ова тема је прилично слабо истраживана у нашој историографији.

Иначе, треба забележити и да је Леон Лебл узео да слави Светог Саву, како би могао да испоштује и гости своје пријатеље Србе, код којих је иначе редовно одлазио на крсне Славе.

Али, оно што такође треба посебно додати, јесте судбина њене мајке Ане Лебл, једног од ктитора цркве Св. Архангела Михаила и Гаврила у Делиграду. Изгубила је живот на почетку Другог светског рата само из једног разлога - због припадности јеврејском народу. Одведена је на Београдско сајмиште 12. децембра 1941. године, где је страдала као жртва холокауста. Убијена је између марта и маја 1942. године, тако што је угушена у специјалном „Саурер“ камиону - покретној гасној комори (касније прозваној „душегупка“). О својој мајци Ани, Жени Лебл на крају каже: „Пошто ми је од ње остало мало фотографија, њено име на спомен- плочи ми у ствари сведочи више него сам лик“.

Ове речи би требало добро запамтити приликом обележавања предстојећег јубилеја Делиградске битке и на достојан начин поменути Ану Лебл. Не треба занемарити ни помоћ коју је пружила њена ћерка Жени Лебл, тада девојчица која је присуствовала и освећењу цркве. Иако је сада у дубокој старости, њено присуство на обележавању јубилеја била би и нека врста захвалности њеној породици на несебичној помоћи.

Српска држава и Црква не би требало да заборављају своје пријатеље - а Ана Лебл је била један од најискренијих. То је, уосталом, показала и својим делом, што посебно треба ценити.      

Владимир Вучковић  http://pravoslavlje.spc.rs


# превоз Моравица фотографија Делиград Делиградска битка Јевреји Ана Лебл Жени Лебл
@


 



Будите обавештени

Дозвољавам да ми овај портал доставља обавештења о најновијим вестима