Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

Црква тешичка - Храм Успенија Пресвете Богородице

rss

26.11.2015. З. Стевановић

Овај текст је објављен у књизи Српска православна црква у Алексиначком крају од 1833. до 1918. године.
Књигу је у скромном тиражу од 150 примерака објавила Библиотека Вук Караџић, овим путем желимо да историја ове цркве буде доступна широј јавности.

Црква тешичка - Храм Успенија Пресвете Богородице

Свештеник Милан Ст. Живковић, парох тешички у свом извештају од 24. децембра 1907. године наводи:

,,Црква Тешичка, посвећена је Успенију Св. Богородице, подигнута је у византијском стилу 1838. године на црквишту. Звонара је уз цркву подигнута напред, није засебна. Турци су је обесветили 1876. године, и унутрашњост уништили и коњицу сместили. После првог српско-турског рата обновљена је и снабдевена свима изнова потребама, од кога Г. Епископа, нигде записа нема о освећењу. Подигнута је милостињом околних села на броју 20. Овакав надпис уметнут је и на спомен плочи. која је намештена по наредби нашег Господина Епископа, само што није уметнуто на плочи који ју је поново Г. Епископ осветио, јер Записа нема а нико не може сигурно утврдити име Г. Епископа, ни мој сапарох отац Димитрије, не може се опоменути о поновном освећењу, а посетио ју је по рату први од Архијереја Епископ неготински Г. Евгеније. Тражио сам од духовне власти за име Г. Епископа, који ју је осветио, па нисам добио. У архиви црквеној нема нигде записа, нити има Записа о темељу почетка ни свршетка, јер су све ово варвари Турци, као и протоколе 1875. и 1876. уништили. Мој сапарох несигурно тврди да је прво освећење извршио Митрополит Петар.

У близини храма, постоје шанчеви, подигнути у времену бомбардовања Београда 1862. године, још нису порушени. Битке су биле у нашем првом српско-турском рату у околним висовима око села Тешице, Алексинцу и Ветернику.

Звона има 3. Одјејања 2 пара половна. Престолни крст са распјатијем, особену дарохранилицу, Св. путир са дарцима, књиге црквене подпуно, и приличан број световних, а црквеног садржаја и часописа, Св. Плашчаницу, све набављено раније, пре наредбе садањег Господина Епископа нишког. Четири велика барјака за литије, Св. утвари и остало све подпуно за службу. Иконостас стари са старим живописом и неколико светитеља на дуварима у предњем делу цркве.''

У летопису цркве јереј Горан Поповић, парох тешички, унео је 11. фебруара 2000. године податке о подизању цркве дате на основу извора из Архива Србије. Он наводи:

,,Протопрезвитер среза бугар-моравског, како се срез некада називао, прота Милоје Живковић, из свога седишта које је било у Љубешу, упутио је 9. јула 1837. г. Митрополиту Србије Петру Јовановићу, писмо. У њему је стајало како су се марта месеца те године срески капетан и кметови села у поменутом срезу сагласили да саграде цркву у селу Тешици. Но, у међувремену дошло је до новог договора да се црква измести са раније договореног места. У том смислу су се 8. јула и конкретно договорили са мајсторима. Тек после тог извршеног договора, позвали су га (проту Милоја Живковића - ЗС) и саопштили му о договореном послу. Његов одговор је био да ново подизање цркве без архијерејске молитве и благослова не може бити, и да то ни један свештеник ни нижег чина не може обавити.

Пошто су ово све разумели и схватили они су одгодили договорени долазак мајстора за 23. јули а њега замолили (проту Милоја Живковића - ЗС) да напише писмо и затражи претходни архијерејски благослов.

Успеније Пресвете Богородице, илустрација

На ово писмо следило је митрополитово решење. Црква ће бити усред села. Биће посвећена Успенију Пресвете Богородице. Црква се налази на парохији јереја Маринка из Нозрине, а сем њега цркви ће припадати и јереји: Стојко, такође из Нозрине, и Милован из Грејача.

Шта се даље дешавало у овој години не знамо јер докумената о томе више нема. Изгледа да је посао заостајао и да се тапкало у месту. По некима разлог томе била је болест а касније и смрт протопрезвитера Милоја Живковића, те нико није имао да руководи овим послом. Зато су се априла месеца (1838. - ЗС) представници народа упутили и пријавили у Крушевц,у ондашњој државној власти, магистрату, са питањем шта даље да раде.

Посаветовани у магистрату, 28. априла 1838. они су упутили два писма, молбе, на две различите стране. Једна је била упућена митрополиту Петру Јовановићу, а друга кнезу Милошу Обреновићу.

У писму од 25. априла они су поново молили митрополита за дозволу да изграде цркву на старом месту - црквишту у селу Тешици.

Прихватајући њихово мишљење као основано, крушевачки протопрезвитер Протић је у пропратном писму митрополиту топло препоручио посланике Стојана Поповића, пароха житковачког и кмета адровачког Маријана Томића који су овај захтев носили, молећи га да изађе у сусрет њиховој молби.''

Молба упућена кнезу Милошу гласи:

,,Његовој светлости, милостивејшему господару књазу србскому Милошу Тодоровићу Обреновићу

Народа Среза бугар-моравског
окружију крушевачког
- всеподанејше прошеније

Немајући велику цркву у Срезу нашему кроме две мале црквице, вознамерили смо обштенародне житељи Среза бугар-моравског, једну велику цркву созидати и тако изабрали смо месtо у селу Тешици на старом онде налазећем се црквишту, исту подићи, чега ради нашли смо и мајсторе и погодили иј за 11.500 гроша чаршиски и за сад; сабрали смо између нас 7.733 гроша у готовности. Но, не имајући јошт милостивејше на то одобреније од ваше књажеске светлости усуђујемо се с прошенијем овим вашу књажеску светлост милостивејшег господара оца благодетеља нашег за таково одобреније всеподанејше молити, да би нам таково благоволела ваша светлост соизволети. Како ради истог височајшег одобренија, тако и ради изјавленија вашој светлости наше верноподанејше рабске привержености и целивања светлог скута, шиљемо ми између нас нашег пароха Стојана Поповића и кмета Марјана Томића из Адровца да исто вашој светлости устмено сообште, наставленије и милостиво одобреније лично приме.

Ваше књажеске светлости 28. априлија 1838. всеподанејше раби народ Среза У Срезу бугар-моравском бугар-моравског''

 

Путујући према Београду Поповић и Томић су се нашли у Крагујевцу 30. априла, где су предали кнезу намењено писмо. Одговор кнежев истог дана, био је брз и ефикасан. У њему је стајало:

,,Нашему народу Среза бугар-моравског Окружија крушевачкот наше љубезно поздравље

У одговору на прошеније ваше от 28. тек. којим нам јављате да сте намерни у Срезу вашем у селу Тешици једну церкву на старом церквишту подићи и нас молите за одобреније исто дело у дејствије привести. Ми не само што вам одобравамо ово богоугодно дело, но похваљујући вашу ревност и усердије, приликом овом указано, шиљемо вам 1.000 гроша на дар, да иј к воздвиженију исте церкве употребите.

У прочем поздрављајући вас јесмо и пр.

В. Но 1094. 30. априлија 1838. (копија)

У Крагујевцу''

Примивши их у Београду, Митрополит се сагласио са жељама које су носили, и дао им одобрење да започети посао могу завршити. Као резултат даљег рада на овом било је и писмо које је Митрополит упутио Архимандриту манастира св. Романа Сави. У њему је између осталог писало: ,,да ће бити нужно да једно свјештеничко лице вишег црквеног степена нужно освјешчени при полагању темеља соврши. Немајући такво лице ни близу у нашој Епархији вручавамо ово дело вама, одадвише што сте ви међу тамошњим народом добро познати и уважени. Предајући вам такво дело, препоручујемо да га чини и благодетно свршите.'' Истовремено су му дата и два задатка. Један је био да за ту прилику сакупи све свештенство из среза, а други је био да пре освећења народу прочита кнежеву дозволу а затим његов архијерејски благослов. Такође му је препоручено да народ тамошњи ,,ободри и снази и снази и ревности у ваздизању храма''

У свом благослову упућеном 3. маја 1838. г. свим житељима овог среза, митрополит је између осталог писао: ,,... Ову сте радост причинили нам ви данас вазљубљена во Христа чеда, изјавивши нам чрез вас посланим благословена Јереја Стојана Поповића и благоизабраног кмета Марјана Томића, да већ сад намеравате у селу Тешици подићи нову цркву на старом црквишту, где су оци ваши стари Богу молитве приносили. Похвално је богоугодно дело ваше. Зато поред височајшег дозволенија Његове Светлости Милостивјејшега Господара и Књаза дајемо и наше к вазвиженију храма нуждно писмо црквеним прописано архијерејско благословеније, да у име Божије намерено дело ваздигненије храма на старом церковном месту започети можете. Тако имајући Књажеско дозволеније и наше Архипастирско благословеније притеците блажени христијани на довршенију намеренија вашег и кад Бог даде, да то довршите, а ви онда и о украшенију церковном постарајте се....''

Убрзо иза тога следио је и извештај о обављеном послу. У писму упућеном из Тешице 12. маја 1838. г. Архимандрит Сава је јављао како је извршио чин освећења темеља. При томе је навео и неке речи присутног народа да је поштено да за своје млађе, за нашу децу учинимо, да се под дрветом не крсте и венчавају, и да се сви сложно, не штедећи труд, на радост свих нас цркву подигнемо.

Грађење цркве трајало је скоро годину дана. Петог марта 1839. новоизабрани намесник наместо Милоја Живковића, Стојан Поповић обавестио је митрополита о завршеном послу. Он га је истовремено молио да одреди датум освећења цркве. Предлагао је да то буде на Ускрс, када је и народ у већем броју окупљен. Но ако тако не може, да се одреди други дан. Истовремено он је сећајући се митрополитових речи, упутио Стојка Стојановића, пароха нозринског да набави потребне ствари за цркву, и молио да му се у томе помогне. Извршавајући своју обавезу Стојановић је од 9 - 16. марта за нову цркву извршио низ набавки у Београду. Тако је од књига набавио: Минеј празнични и обичан. часослов, апостол, Јеванђеље. Затим ту су били и путир и кандила од чистог калаја, па кадифе и памучног атласа за одежду, басме за стихар, завесе и трапезу, наруквице, епитрахиљ итд.

На добијено писмо, Митрополит је 15. марта упутио намесникуСтојану Поповићу одговор:

,,У Београду 15. марта 1839. г. - Намеснику Бугар-Моравског

- Видећи из писма вашег и чујући од Посланика вашег јереја Стојка да је црква тешичка за богослуженије приуготовљена, дајемо пред вас и тамошњи народ Архипастирско Наше Благословеније, да у њој одправленије правила и савршеније божаствене литургије може. И будући је, благолико, да приуготовљније тому да ли свјешчено лице, степеном церковним обличније, то смо наредили, да Архимандриг Романски Сава саборно с јошт којим свјашчеником Антимис положи. Ми смо на тај конац Њему Архимандриту Сави, антимис и послали заповедивши му, да таковиј на велики четвртак положи. Ви ћете се старати, да све што је к тому нуждно спремно буде. А ми смо овде, што сте наручили и што се тамо добити не може набавити и пошиљући вам исте ствари приложимо и рачун.по контама, које се код нас налазе и за које ћете по ономе рачуну ово до Ђурђева дне новце прислати постарати се. Поводом овим препоручујемо вашему Благовјенству, да ви именом нашим свјашченицима, који ће цркви Тешичкој принадлежити ту дужност објавите, да они при реченој цркви правила редом обављају, службом не пренебрегавају но неизоставно савршују. Нећете пропустити нам кои ће свјашченици при тој новоподигнутој цркви бити. И као што ћете на њи мотрити да сву дужност тачно савршују тако ћете свагда и настојати, да и остали свјашченици Вашег Наместничества чину своме опходе се, испуњујући дужности свјешченичке тачно, проводећи живот непорочно како би били о бризи о стаду својему сваког доброг дела. У случају да би се који у званију неисправни нашли, онакве ћете, ако ваша опоминанија не послушају, Нама објављати.''

О чину освећења цркве Митрополит је био обавештен писмом следеће садржине:

,,Високопреосвјашчењејшиј Господине,

Прочитајено писмо ваше од 15. марта, примио сам, и тачно разумео сам о вашег наложеног ми предиславија, које сам радосно у предречениј дан т.ј. у четвртак извршио, од чином одличнијег свјашченства сабраног овде, које смо освјашчениј Антимис с веселим благословом у Тешичку цркву, при многочисленим народом у истој цркви положили, и по гласу Требника управљали се, при којем смо јавно божествену литургију извршили. Вашу пак архијерејску благодарност и благослов обзнанили смо приложницима истог храма. за њихове труде и подвиге. Целом пак онде догодившем се Народу, прочитали смо им, из писма вашег преведено на простом стилу, како сад имајући своју црков, да неби ни ова церква у недељне и празничне дане празна била, но да је свагда препуњена Народом, и свако да се моли Богу за своје здравље и благоденствије, како би се благослов Божуј излио на њи и на потомке њихове. А свагда да се опомињу на избавитеља свог, кое је ослободио, од гонитеља и тирјана нападатеља њиовог и да се за Њега и његову светлу фамилију непрестано моле Творцу и саздатељу свом да би му даровао за премлоги његови труди долголетно с здрављем поживети. У истим нас је становшиј се народ с тронутим серцем слушао, и обећао нам се да ћеду с највећим усрдијем радо и тачно дужност наведену им испољњавати, при којим се млого радују и срећним се називају, што такву почаст и Благодарно опоминаније од свог Архипастира поучено наставленије добијају. У просим остајем, препоручујући се и целивајући вас, с највећим страхопочитанијем.

нижајшиј
у манастиру Св. Романа Сава Петровић
28. марта 1839. архимандрит обштежителнога
Манастира Св. Романа''

На западној страни цркве уграђена је мермерна плоча на којој пише:

ЦРКВА ТЕШИЧКА
,,УСПЕНИЈЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ
ПОДИГНУТА
15. АВГУСТА 1838. ГОД.
ПОДИГНУТА ТРУДОМ И ТРОШКОМ
СЕЉАНА СЕЛА НОЗРИНЕ, СУПОВЦА
И ВУКАЊЕ НА БРОЈУ ДВАДЕСЕТ''

На плочи се не наводе села али је одређена гранична површина у којој се села налазе. Са истока је Ј. Морава, а са копна су три наведена села као гранична. Села која су учествовала највише у градњи цркве су: Нозрина, Лужане, Тешица, Лоћика, Мали Дреновац, Врћеновица, Честа, Шурић, Чукуровац, Кулина, Породин, Вукања, Копривница, Голешница, Дашница, Грејач, Велики Дреновац, Суповац и Бујмир Моравски.1

Не помињу се насеља у овом рејону као што су Стублина, Беља и Банковац. Стублина и Беља нису евидентирана као насеља у државном попису насеља у општинама 1839. године, нити Банковац.

У летопису цркве још је записано: ,,Црква Тешичка саграђена је у облику лађе и то од тврдог материјала. Висина њених зидова износи око пет метара, а звоник, који је спојен са самом црквом висок је око седам метара. Зидови су масивни и у пречнику износе скоро један метар. Иконостас је веома укусан и лепих размера. Саграђен је од храстовог дрвета. Царске двери, као и део изнад њих, украшени су веома лепим дуборезом који има особиту уметничку вредност.

На унутрашњим зидовима храма све до 1930. године није било никаквих фресака. Те године трудом ондашњих пароха Лазара Таушановића и Миодрага Џомбића, а добровољним прилозима верника, обновљене су све иконе на иконостасу и сви унутрашњи зидови украшени су изванредно лепим фрескама. Исте године подигнут је балкон за хор, који је онда постојао, а који је оформио и руководио њим познати певач и певач и слухиста Миодраг Џомбић, парох тешички. Овај хор по својој спреми и мелодичности био је чувен и познат широм целог Поморавља.''

Црква тешичка имала је своју непокретну имовину која је наведена у попису житеља и њихове имовине села Тешице из 1863. године. Ту се наводи:

,,440. Црква Тешичка.

Непокретно имање: меана с плацем 2 1/2 дана; 1 њива 1/4 дана - у вредности 102 дук. цес.

Месечни приход - нема.

По имању спада у II класу.''

За поменуту механу цркве тешичке сачуван је опис из исте године. Ту се наводи:

,,69. Притјажатељ механе црква тешичка, спада у III класу, налази се у селу Тешици. Од дрвеног је материјала. Има 1 собу, кафану, фуруну за леб, амурлук и шталу, за 6 коња. Могу преноћити 20 душа. Није по плану а рђавог је строја. Под ћерамидним је кровом. Ова служи народу долазећем у цркву која је у пољу тешичком.''

Године 1874. црква тешичка имала је четири парохије: Нозринску парохију која се састојала од села: Нозрине (92 дома), Бујмира (32 дома) и Тешице (135 домова) - свега 259 домова;

Лужанску парохију која се састојала од села: Лужана (120 домова), Стублине (48 домова), Дреновца (22 дома), Лоћике (39 домова) и Врћеновице (68 домова) - свега 297 домова;

Кулинску парохију која се састојала од села: Кулине (23 дома), Честе (99 дома), Шурића (13 домова), Чукуровца (20 дома), Каменице (22 дома), Породина (29 домова), Љубтена (37 домова) и Вукање (71 дом) - свега 244 дома и

Грејачку парохију која се састојала од села: Грејача (68 домова), Великог Дреновца (61 дом), Суповца (32 дома), Голешнице (13 дома), Копривнице (47 домова) и Дашнице (30 домова) - свега 251 дом.2

Две деценије касније, око 1895. године, црква тешичка имала је две парохије, нозринску и тешичку.

Нозринска парохија састојала се од села: Нозрине (116 домова), Бујмира (41 дом), Лужана (173 дома) и Стублине (47 домова). На парохији је било укупно 377. домова. Те године на парохији није било свештеника.

Тешичка парохија састојала се од села: Тешице (200 домова), Лоћике (67 домова), Врћеновице (96 домова) и Малог Дреновца (25 домова). На парохији је било укупно 388 домова. Парох је био јереј Димитрије Стевановић.

Парохије које су раније припадале цркви тешичкој, кулинска и грејачка, сада су биле при новоподигнутим црквама, кулинска парохија при вукањској а грејачка парохија при цркви грејачкој.

Око 1898. године при цркви у Тешици постојале су две парохије, тешичка и нозринска.

Нозринска парохија се састојала из села: Стублине (47 домова), Бујмира (44 дома), Лужана (179 домова) и Нозрине (120 домова). Цела парохија је имала 390 домова са 2826 душа. Парох је био Димитрије Стевановић рођен у Нозрини око 1831. г. (стар 67 година). Рукоположен је за ђакона 1857. а за свештеника 1860. године. Завршио је основну школу, 3 разреда гимназије и Богословију3

Тешичка парохија се састојала из села: Малог Дреновца (28 домова), Врћеновице (99 дома), Лоћике (69 домова) и Тешице (198 домова). Цела парохија је имала 394 дома са 2773 душе. Парох је био Младен Поповић, свештеник рођен у Џепу око 1859. године (стар 39 година). Рукоположен је за ђакона 02/14. фебруара 1884. г. а за свештеника 01/13. септембра 1885. године. Завршио је основну школу, нижу гимназију и богословију.4

Према извештају за 1914. годину парохија тешичка обухватала је села: Тешицу, Лоћику, Врћеновицу и Мали Дреновац.

На парохији су уз парохијску цркву Успеније Св. Богородице, било и црквиште Св. Илија у Тешици и капеле Св. Јована у Врћеновици и Св. Марија у Малом Дреновцу

Поред свештеника који су служили при цркви трњанској до подизања цркве у Тешици 1838. године, па прешли са службом код ње, а које је јереј Душан Веселиновић навео у летопису цркве трњанске, при цркви тешичкој служили су:

Свештеник Марко Миловановић, парох тешички и намесник бугар-моравски. На овој парохији и намесник био је до 1865. године када је постао парох алексиначки.

У попису житеља и њихове имовине села Нозрине из 1863. године наводи се свештеник Марко Миљановић (треба Миловановић - ЗС). Ту се наводи:

,,Г. Марко Миљановић (Миловановић), наместник 45 г., жена Стаменка 40 г., синови: Максим 21 г., Андрија 17 г., Аврам 11 г. (касније свештеник и народни посланик - ЗС), Љубомир 8 г., Александар 5 г., кћери Миља 22 г., Стана 14 г.

Непокретно имање: кућа с 2 зграде од слабог материјала с плацем, шљиваком и баштом 2 дана; 19 њива 34 1/2 дана; 5 ливада 8 1/2 коса; 2 винограда 11 мотика; 3 браника 4 дана; 1 исе (део) од 4 витла воденице; 1 кућа с плацем 1/4 дана - у вредности 326 дук. цес.

Месечни приходи од привреде земљеделске и свештеничке 25 тал.

По имању спада у IV класу, по приходu у V класу.''

Марко Миловановић је имао кућу и велику окућницу у Прћиловици коју је 1860. године издао у закуп за основну школу која је те године отворена.

Две године после отварања основне школе у Прћиловици начелник среза моравског упутио је 2. (14.) јула 1862. године под бројем 1112 захтев начелнику округа алексиначког да се одобри откуп куће намесника Марка Миловановића у којој је под кирију школа смештена. У захтеву се истичу следеће предности откупа куће: што она " поред себе до 15 плугова земље има" од које би се знатан приход за издржавање основних школа у срезу моравском добијао, што би се на том земљишту " могла и црква као најпрегледнијем месту постројити и што напослетку држи да би исту јефтиније од 210 гроша чаршијских од пореске главе погодио и што би сваке године 50 талира кирије уштедео, а и иначе, могао би народ при грађењу нове школе поред утрошене снаге, с главе по 1 дукат цезарски платити и опет ове удобности не би имао"

Јефрем Поповић, начелник среза моравског послао је одговор Министарству просвете 30. априла 1863. у коме пише да је г. Марко Миловановић купио кућу са плацем и њиву на лицитацији одржаној 4. јуна 1858. године и да је ово имање било својина покојног Милоја Васиљијевића, бившег среског начелника среза моравског. Купљена је "и то кућа са плацем за 10.070 гроша и њива за 4.022 гроша, дакле обоје за 14.092 гроша чаршијских."

Свештеник Василије Стојановић наведен је као житељ села Лужана у попису из 1863. године. Ту се наводи:

,,190. Г. Василије Стојановић, парох 29 г., синови: Љубомир 5. г., Андрија 1/4 г., кћери Љубица 8 г., Роксанда 5 г., брат Милен 16 г., мати Стевана 61 г.

Непокретно имање: кућа од слабог материјала с плацем и шљиваком 1 дан; 9 њива 5 3/4 дана; 4 ливаде 4 1/2 косе; 2 браника 1 дан; 1 виноград 2 мотике - у вредности 69 дук. цес.

Месечни приходи од привреде земљед. и свештеничке заслуге и стоке 16 тал. По имању спада у I класу, по приходу у V класу.

191. Г. Стана жена Василија Стојановића 29 г.

Непокретно имање: 8 њива 4 1/4 дана; 2 ливаде 1 1/4 косе; 1 виноград 2 мотике - у вредности 25 дук. цес.

Месечни приходи од привреде личне 2 тал.

По имању спада у I класу, по приходу у I класу.'' При цркви тешичкој свештеник је био и учитељ Веселин Михајловић који је јуна 1868. године рукоположен за свештеника и постављен на парохији у Лоћики.5

Крста Марковић из Соко Бање рукоположен је 17. јануара за ђакона а 21. марта 1871. године за свештеника и постављен за пароха кулинског.6

Протоколи цркве тешичке установљени након њеног подизања уништени су за време турске окупације 1876. године. Најстарији сачувани потичу из 1873. године. На основу њих можемо навести свештенике који су служили при цркви до 1907. године. Били су то:

Милета Стевановић, свештеник. При цркви тешичкој као парох грејачки био је до децембра 1892. године када је прешао код своје новоподигнуте цркве у Грејачу.

Радосав Ђорђевић, свештеник. Као парох брестовачки (округ црноречки) премештен је, по молби, 5/17. априла 1874. г за привременог пароха лужанског (округ алексиначки).7

Умро је као парох при цркви тешичкој. Уписан је у Протоколу умрлих за 1889. годину на страни 124, под бројем 63. Ту је записано: јереј Радосав Ђорђевић, парох лужански, умро 04. јула, пре поноћи, 1889. у Ал. Бањи, од навале крви. Сахрањен на гробљу бањском, 05. јула 1889. Брачно стање: ожењен. Опело свршио Димитрије Петковић, намесник бањски.

Свештеник Радосав Ђорђевић био је ожењен супругом Јелисаветом са којом је имао четворо деце, синове Тихомира, Владимира и Боривоја, и ћерку Драгињу. Тихомир Ђорђевић (1868 - 1944.) је био етнолог, фолклориста и културни историчар, професор београдско универзитета. Владимир (1869 - 1938.) етномузиколог, композитор и музички педагог. Трећи син Боривој-Борко умро је у 15. години 20. августа 1890. године у Лужану. Ћерка Драгиња (1872 - 1936.) је била удата за Станисава Јанковића, телеграфисту са којим је имала ћерке, Љубицу (1894 - 1974.) и Даницу (1898 - 1960.) које су цео свој живот посветиле сакупљању и проучавању традиционалних игара, песама и обичаја. Биле су зачетнице српске кореологије.

Пантелија Панчић, свештеник. Наводи се у протоколима цркве у 1890. години. На парохију је вероватно дошао после смрти Радосава Ђорђевића.

Младен Поповић, свештеник. Наводи се у протоколима цркве од 1894. до августа 1901. године.

Цветко М. Богдановић, парох тешички. Наводи се у протоколима цркве од августа 1901. до априла 1903. године.

Милан Ст. Живковић, парох тешички. У извештају од 24. децембра 1907. године о себи наводи: ,,Рођен сам 1860. године, новембра 14. У чин ђаконски ступио сам 17. октобра 1884. године; а у чину свештеничком, произведен сам у 1886. години у месецу априлу од блаженопочившег Митрополита Г. Теодосија. Садањи Господин Епископ наш одликовао ме црвеним појасом концем прошле 1906. године, а грађанска власт по њеној представци одликован сам 1898. године, орденом Св. Саве V степеном за службу превновање око подизања манастира Св. Петке у Сићеву.'' Свештеник Милан Живковић рођен је у Грљану, среза зајечарског. Завршио је основну школу, четири разреда гимназије и богословију. Од 31. августа 1883. до 1. августа 1887. године био је практикант конзисторије неготинске. Од 1. августа 1887. до 1. септембра 1888. био је капелан у Зајечару а од тада парох малчански у срезу нишком до 31. марта 1903. године када је постављен на парохију тешичку. Био је члан свештеничког удружења. Годишњи приход од парохије износио је до 2.400 динара.

На истом извештају прота Аврам Миловановић је дописао:

,,По кондуитном списку дајем, за другог свештеника, који служи код цркве тешичке и то: ,,за Димитрија Стевановића, пароха нозринског, да је рођен у Нозрини, ср. моравског 1832. год. да је рукоположен за ђакона 1857. год. а за свештеника 1860. год. Одликован је 1906. год. црвеним појасом од стране садањег Епископа нишког Г. Никанора.''

Ђорђе Сп. Чемерикић, протојереј, парох нозрински. Рођен 1864. године у Призрену, у занатлијској породици. У родном граду је завршио основну школу и богословију 1880. године. Од 1880. до 1897. године био је учитељ у Призрену. За ђакона је рукоположен 22. новембра 1892. а за свештеника 6. јануара 1899. године. После тога служио је у Тетову и Скопљу до 1905. године. У Тетову је био намесник а у Скопљу протојереј. За протојереја произведен је 2. јула 1902. године. У Србију је прешао 1. маја 1905. и постао парох јаглички 1. септембра исте године. На парохији јагличкој остао је до 1. јануара 1908. када прелази на парохију габровачку на којој остаје до 1. априла 1909. године. Са парохије габровачке премештен је на парохију наупарску где је био привремени старешина манастира Наупаре осам месеци а поред парохијске дужности пола године је био и вршилац дужности учитеља. Са наупарске парохије премештен је 20. јуна 1911. године на парохију нозринску. Говорио је српским, турским и арнаутским (албанским) језиком. Годишњи приход са парохије износио је до 2.400 динара.8 На парохији нозринској је остао до 1915. године када је убијен од Бугара у Грделици.9

 

1 Светозар Стајић, 160 година основне школе у Тешици, монографија школе и прилог за историју насеља, Алексинац 2003.. године, стр. 54.

2 Митрополит Михаило, Православна србска црква, стр. 99-100

3Шематизмом нишке епархије, стр. 62.

4Шематизмом нишке епархије, стр. 62.

5 Пастир 24/1868, Београд 1868., стр. 382

6 Православље 9/1871, Београд 1871., стр. 431

7 Сион бр. 19. од 23. маја 1874. г., стр. 304.

8 Архив Србије - МПС, Ц Ф III, Р 50

9Споменица 50-годишњице Призренске богословско-учитељске школе 1871-1921. Београд 1924., стр.135


# Тихомир Ђорђевић црква Београд Тешица школе Василије Стојановић Велики Дреновац Богородица Горан Поповић Ана Поповић
@


 



Будите обавештени

Дозвољавам да ми овај портал доставља обавештења о најновијим вестима