Бокан: Моје деведесете

Ја сам имао и ту част да будем, на кратко, у његовом хору и да, такође, "носим бруј" у певници на освећењу (тада контраверзног, а сада заборављеног) живописа Милића од Мачве у вождовачкој цркви Светог цара Константина и Свете Царице Јелене. 
Али и да није било тако, подједнако бих осећао - поново, и поново, и поново - онај исти унутрашњи трептај и ондашњу своју жељу да полетим, негде "тамо далеко" и довољно високо од овог суноврата смисла који тако неуверљиво глуми наш "живот".

Павлов глас је, рекао бих, био ГЛАС СРПСКОГ НАРОДА у то време, кроз њега смо сви ми муцајући и, с особитим поштовањем, проговарали као хришћани и учили се певању молитве.

Данас он не представља никога и ништа за нове господаре србо-југословенске и провинцијално-европејске "културне политике" ових простора. 
Напросто, кажу, "није на нивоу" Биљане Србљановић и других, неупоредиво "коректнијих" и "снисходљивијих" ликова наше уметничке флоре & фауне.

Али, и некада, баш као и данас и заувек, Драгослав звани Павле ће бити запамћен ТАМО ГДЕ ТРЕБА и чуће га НАЈБОЉА МОГУЋА, СТРАШНИМ СУДОМ ПРОБРАНА ПУБЛИКА. И ми, преостали носталгичари једне могуће, а неостварене Србије, стварно наше, братски и сестрински присне нам Отаџбине.

Па, рекох, да поделим с вама ово своје сећање на будућност која нас је прескочила и заобишла. На будућност која се није и неће никада претворити у садашњост, нит ће, икад, временом постајати златна прошлост.

Пробајте да се сетите колико сте само волели Србију и "нашу ствар", онда када сте по први пут чули овај гласни и мушки снажан, средњовековни начин појања православних химни.

Присетите се какви сте били тада, каква је била температура вашег срца, колико сте веровали у срећни преокрет и надали се (савршено поуздани у непроменљивост и непобедивост својих осећања)...