Битка на Шуматовцу, други део

Др Владан Ђорђевић, који је за време Шуматовачке битке, као члан штаба, био у Шуматовачком шанцу овако описује улогу наше артиљерије у одбијању турских јуриша, погибију капетана Живана Протића и одлазак штаба Моравске војске из Шуматовачког шанца:

"За време целе ове борбе на и пред Шуматовцем, све турске батерије од Буимира до Добрујевца, беху отвориле жестоку ватру по целој нашој алексиначкој позицији, да не допусте нашој позиционој артиљерији помагати Шуматовцу. Наши су им донекле одговарали, па кад видеше даје на Шуматовцу главни турски напад, да је овамо главна опасност, пустише турске батерије с фронта позиције нека пуцају колико им је воља, а окренуше све топове овамо, те узеше нападачке колоне и стрељачке ланце под такву унакрсну ватру, да је дејство било страшно и дивотно.

Истина сад нам је преко главе прелетало више српских него турских граната, али Турци беху наскоро истерани из наших стрељачких ровова, и наш стрељачки ланац, поткрепљен свежим силама пође наново напред.

Тако исто потиснуше их које батеријском, које пушчаном ватром и северно од пута, натраг у шуму.

Ђенерал Черњајев одахну радосно па рече:
Јеј Богу, паљковник Протич молођец! Јему не надо никаквих приказаниј. Он сам харошо понимајет дјело!

Да би се ова похвала пуковнику Протићу разумела, ваља ми рећи да је на алексиначкој позицији он командавао.

Али наша радост није дуго трајала, јер наскоро видесмо да су Турци наумили пошто пото да узму Шуматовац.

Из шуме стадоше наваљивати толике масе свежих турских трупа, и осуше такву паклену ватру, да ни ми у шанцу не могасмо остати стојећки, него морадосмо сакрити главе испод грудобрана и траверзи.

Ђенерал и цео штаб, седе иза једне траверзе, под један вењак и ја седох на један сандук пешачке муниције...

Беше у свити ђенераловој још један коресподент новинарски, професор једне московске гимназије, по имену Гољштајн... (Димитрије Антоновић. Холштајн - ЗС) Он је испочетка кад је дошао у нашу војску као добровољац, Писао дописе за некакве руске новине, али наскоро батали он тај занат, у њему се пробуди "војничка жица", он стаде јурити на све стране где год је чуо да се бију и држао се тако храбро да је Черњајев чуо за њега и наредио да буде при штабу не одредивши му даље положај...

Кад настаде онај страшни тренутак у борби за Шуматовац и он је седео с нама иза оне траверзе, али никако није имао мира, непрестано чупа ону његову риђу, замршену, чекињасту браду, непрестано намешта наочари пред својим зеленим очима, и чим види да Черњајев скочи те оде топовима и он трчи за њим. Обично се врати ђенерал к траверзи и он се врати. Наједанпут, не знам шта му би, онако како је седео, скочи, успужа се као мачка на источни грудобран, па се исправи колико је дуг и раскорачи на оном грудобрану, као да је навалице хтео да што скорије умре.

Ми сви са ужасом, погледасмо на њега, очекујући сваког тренутка да ће се стропоштати мртав.

Аја. Од оне кише куршума ниједно га зрно није погодило... Он постоја једно десетак минута гледајући страшну борбу, која је пред шанцем, беснела, па онда сиђе с грудобрана и дође к нама.

Ну, Гољштајн, ви молођец! - повикаше све млади руски официри (...) позволите сжат вам руку! - и сви му пружише руку да се рукују с њиме.

Что там Гољштајн? - упита га ђенерал замишљено шарајући сабљом по прашини - как дјело?

Плохо, Ваше Високопревасходитељство! - рече Гољштајн шкрипећи зубима -Турски, сукуни дјети - опјат вијали до поколотили наших!
Черњајев дубоко уздахну и узе се обема рукама за главу...

Канонада како наших топова из шанца, тако и оне батерије изван шанца и целе позиционе алексиначке артиљерије постајаше све силнија и силнија. Око 37 наших топовских грла сипало је своју вашру унакрст на нападачке колоне...

Турци су падали као снопље. Цео простор између нашега а и оне ивице шумске из које су се Турци помаљали, беше покривен лешевима, али Турци увођаху нове батаљоне на место утрошених.

У томе тренутку рече мени ђенерал:
Докторе, један војник иза вас паде рањен. Видите, молим вас, може ли му се помоћи!
Ја се окренем и видим на два корака иза мојих леђа једног војника где лежи ничице на земљи у грчевима.
Ја одмах устанем, али како је рањеник лежао изван заптите траверзине, ја клекнем такође на земљу и отпузам до њега. Сва му глава беше обливена крвљу, јер куршум беше пројурио кроз потиљак и кроз чело.

С муком, јер бејаше тежак, окренем га на леђа да му видим лице.
Имао сам шта видети.

То беше дивно мушко лице капетана Протића. Живане, Живане ! - оте се из мојих груди као јаук, док сам му лице брисао од крви и док сам га раскопчавао.

Он проговори неколико неразумљивих слогова. Пена му пође на уста. Сјај његових ватрених очију беше угашен. Настаде ропац.

Ђенерал чуши име које сам узвикнуо, са још неколико официра притрча к нама.
Однесмо га пред улазак у један казамат.

После неколико тренутака капетан Живан Протић, командант Шуматовца беше мртав.
Ко да не верује у судбину?

Гољштајн је стајао усправљен на грудобрану, па њему ништа, а Живан само што беше пошао својим. топовима поред грудобрана који га је заштићивао до врата, па погибе.

Ето је, нешчастије! - уздахну Черњајев, и у његовим очима засијаше сузе, затим онако клечећи поред мртваца, скиде шајкачу, целива га у чело и прошапута: Прашчај, Живан Протич, прашчај љубезни друг!

Изван шанца је урлала страшна људска олуја, а у шанцу пред казаматом клечи око једног мртваца гомилица људи гологлавих и моли се Богу за покој душе дичнога Живана...
У том тренутку и ја сам се молио Богу као кад сам био дете.

Кад смо се вратили опет на наше место иза траверзе ђенерал рече свом шефу штаба:

Ако се вратимо живи из овога шанца у Алексинац, прва брига нека вам буде да напишете једно писмо пуковнику Протићу за мој потпис у коме ћете исказати моје дубоко саучешће у несрећи која га је задесила смрћу његовог брата. Затим се окрете к нама:
- Је ли био ожењен капетан Протић?
- Нема ни година дана како се оженио, ваше високопревасходство - рече неко.
- Онда молим да се његовој госпођи напише такође једно писмо и да јој се пошље две стотине дуката од моје стране у помоћ.

Овај детаљ не бих споменуо да да није било много бездушних људи и у нас и у Русији, који су опадали Черњајева да је крао новце које су му славенофилски комитети из Русије слали за ратовање. Осим тога што је сваком руском добровољцу издавао по 7 дуката месечно, а официрима више, према њиховим чиновима, осим тога што је за добровољце купио неколико хиљада кожуха, чизама и калоча, он је свакој удовици српског официра који је погинуо послао од тих новаца по 150-200 и 250 дуката, па макар тај официр и не био из моравско-тимочке војске, само ако се нашао ко да му спомене. Па не само удовицама официрским, него нпр. и удовици онога члана алексиначког одбора "Црвеног крста " који је погинуо, учинио је то исто. У другој половини рата слао је Черњајев неколико пута поједине официре из свога штаба с великим сумама новаца од једне болнице моравске до друге, чак до Смедерева, где је сваком рањеном официру поред декорације слао и новаца за лечење у помоћ, лако рањеним по 25-50 дуката, а тешко рањенима по 100 дуката.

Ето на шта је махом употребљавао Михаил Глигорич новце славенофилских комитета.

Али да се вратимо Шуматовачкој битци.

При њиховом трећем, нападу истакоше Турци још два батаљона десно испред Шуматовачког шанца, али ни то им није помогло, јер батерије српске иза наших леђа тако их дочекаше да нису могли крочити напред, а камо ли да они нас подухвате с деснога крила.

За време ове треће атаке стадоше у шанцу неки "штаблије" шушкати између себе, па кад Черњајев устаде да види како стоји битка, а они окупише мене да говорим Черњајеву, како место главнокомандујућег у тако судбоносној борби, није никако у најистакнутијем шанцу прве линије, како се од главног команданта не тражи лична храброст, колико да управља целом војском итд., како већ тамо гласе мудре стереотипне изреке, које сам неколико пута слушао у овоме рату.

Ја нећу да испитујем колико је у томе њиховом наваљивању било бриге за целу војску, а колико за своје друго "ја", а исто тако не могу се заклети ни да би мени мрско било да се нисмо затекли у том шанцу затворени за време главног нападања турске силе на Алексинац.

Еле како му драго, кад се ђенерал врати опет к нама, и седе иза траверзе, ја покушах да будем известилац штабне већине.

Он слуша, слуша, па онда рече:
- Можда имате право, господо, али ако ја у овоме тренутку оставим шанац, разбећи ће се и његова посада, а она ће повући за собом и оне трупе изван шанца, које се сад онако храбро држе, можда и зато храбро што знају да је овде цео главни штаб војске. Ако ми одемо, то ће рђаво подејствовати на морал наших трупа, да ће се Турци лако дочепати Шуматовца, а онда су већ, тим једним успехом господари Алексинца. Зато, господо, ваља издржати на овоме месту, па шта нам Бог да!

Такав беше одговор ђенерала Черњајева, и нико није више смео да му о томе говори...

Срећом по наше породице, а без штете за одбрану Шуматовца, ми смо сви остали живи тога дана, и кад онда нисмо погинули, живећемо сваки 100 година. Ево како је дошло спасење:
Око 4 и по сахата после подне беше и четврта турска атака сјајно одбијена. Истина и сада не беху наши у стању да гоне непријатеља кроз шуму, али изгледаше да му данас неће више пасти на памет да наново напада. Из шуме истина чујаху се још по гдекоји пушчани метци, на које наши стрелици одговараху, али углавнон пушчана борба беше престала и само још топови наши преламаху ваздух својом грмљавином и грозном песмом својих танета, који падаху у шуму, онако на добру срећу. Турске батерије беху ућуткане.

Сад господо, - рече Черњајев - можемо изаћи из шанца без икакве опасности да ће га посада напустити. Него ваља да поставимо новога команданта овоме шанцу, за који ја заповедам, да се одсада зове Живанов шанац - Који, господо, од вас жели да постане командант овога шанца?

Уместо да просто именује команданта, он је сигурно зато питао, што је очекивао да ћв се официри његова штаба и свите отимати за ту част да остану на таквоме месту.
Сви ћуте...
Сад изађе Гољштајн на среду
-Ако дозволите Ваше Високопревадходство - закрешта Гољштајн својим непријатним гласом, намештајући наочаре на носу - ја ћу се примити команде.
- Спасибо, Гољштајн - рече главнокомандујући. Пошто се рукова с њиме, пресшави га посади шанца као новог команданта, а затим остави шанац па пође низа западну падину Шуматовачког виса, кроз ретку шуму, право низа страну пуш јаруге.

Ми сви пођосмо за њим, вукући сваки свога коња за собом. Било је тако стрмо да смо се често по неколико стопа клизали низ брдо, гледајући за собом, да нас сопствени коњи не очепе. На једвите јаде стигосмо читави у поток. Кад тамо, гомиле рањеника, а ни једног болничара, ниједних носила...

Ћенерал се окрете мени.
Куд сте командовали завојиште за ову битку г. мајор?
Иза прве косе, код алексиначког гробља, Ваше Високопревасходство -оговорих ја.
Па шта господа не изашљу болничарске патроле да купе рањенике?
И ја се сам чудим г. ђенерал. Ако допустите да напишем заповест, а ја да прегледам међутим ове рањенике?
Не, ви овде без материјала не можете много учинити. Појашите коња и похитајте сами на завојиште, јер ће онда све брже ићи!
Разумем, г. ђенерал! - Узјашем коња, узмем осим мог сеиза још два-три ордонанса коњаника па појурим уз брдо. Тек што стигох на косу, а од стране Шуматовца опет се зачу гроктање читавих плотуна пушчаних...
Дакле, опет нападају... "

О завршетку Шуматовачке битке Пера Тодоровић пише:

"После нашег одласка из шанца Турци су учинили још три главна јуриша. Последњи јуриш извршили су Арнаути, и догонили су се до под сами шанац, Причају да је нашима напослетку нестало картеча те су капе шајкаче пунили куршумима, ћушкали у топове и тиме били.

За време целе шуматовачке борбе дејствовала је готово сва наша артиљерија, са свију алексиначких позиција, где је било 40-50 топова. Ту се јасно показало колико вреди концентрисати један артиљеријски пук па њиме дејствовати.

Казао сам већ да је при другом јуришу наша артиљерија са Рујевице избавила Шуматовац, од бодчнога јуриша који би се могао завршити падом шанца. Али и иначе, у целој данашњој борби око Шуматовца наша је артиљерија играла главну улогу: поред дивнога јунаштва шуматовачке посаде, главна заслуга припада топништву што су Турци данас одбијени крваво и што при оваквој данашњој дугој и острвљеној борби имамо сразмерно мало губитака - у шанцу 40, а око шанца до 200 мртвих и рањених. Наша јака топовска ватра није давала турским батаљонима да правилно с нишањењем пуцају - пуцали су већином насумице...

Битка на Шуматовцу престала је око 20 часова и турска војска са Шуматовца се повукла на Пруговац остављајући велики број својих мртвих војника на месту битке.

Најстарија фотографија Алексинца, коју је снимио руски фотограф Иван Громан који је са руским добровољцима дошао у Србију 1876. године.

Два дана после битке 13.(25.) августа Пера Тодоровић је док се у шанцу светковало, изашао на бојно поље у шуму, да види изближе ову турску касапницу.

"Тешко је и наговестити само, а камо ли описати ужасан призор који нађох у шуми. Приближујући се главном месту ономадашњег разбојишта, прво осетих ужасан, угушујући смрад. Врели летњи дани, па се мртви брзо распадају и труну. После смрада први су весници блиског разбојишта грдни ројеви крупних мува златица, Затим почнем наилазити поједине трупове. Овде лежи један полунаг, изврнут на трбух, сав упрскан крвљу, лице му не видиш, али грчевито стиснуте песнице казују последње самртне муке. Тамо удесно отегао се други, лежи полеђушке, и он је полунаг, надуо се, кожа му на трбуху пукла, те из утробе гмижу хиљаде крупних, белих црва, очи испијене, уста широко разјапљена, а из њих и у њих куљају ројеви мува; на слепом оку види се црна мала рупица коју је куршум прожегао, око ље запечена крв. Смрад да те угуши... Улево стоје гомиле меса, раздробљених костију, комади подеране одеће, сва се гомила запекла у крв и увелико прелази у трулеж. Под овим се несрећником распрсла двадбсетчетири-фунтова граната, те и њега и одећу му рашчупала у комаде. Још мало даље лежи полеђушке леп млад низам, сасвим ]е обучен, само му нема феса и - темењаче. Картеч је однео обоје. Више њега стоји запечена и јако окорела на сунцу црвено 6ела маса - то је просут и крвљу обојен мозак. Душа се грози, ти хиташ даље и даље и призор бива све ужаснији и гнуснији... Обиђеш један труп, прескочиш други, стресеш се кад нехотице у трави нагазиш на одсечену главу и идеш све даље и даље, све брже и брже...

Полако, овуда не можеш више хитати: земљипгге је све изривено од граната; гараве рупе, где је врела граната испразнила своју страшну утробу зијају на све стране; понеке су пуне крви, око њих одваљене руке, одбијене ноге, рашчупане ' људске утробе, раздробљене главе, грдно накажени трупови. Опет даље, опет даље.

Стој, овде не можеш даље, мораш надалеко обићи: овде лежи читава леса људских трупова, захватио их плотун ид шанца, па их све положио једног до другога; гле како су један на друготу! понаслањали главе, леже као браћа. Да није овога смрада, ових мува, ових црви, ове крви, мислио би уморна дружина спава. Чекај да их пребројимо колико их има: 5, 10, 15, 20, 25, 30, 35, 40, 47... Их, како је овај нагрђен; не могу више да бројим. Бежи даље, бежи даље.

Гле, овде десеторица на једној гомили, убиле их две гранате што су једна за другом удариле. Погледајте овога јадника како седи, пред њим стоји пободен у земљу ашов. Куршум пробио држаљицу од ашова и погодио га право у чело; ашов је остао пободен, а његов газда, гле, како ]е ниско оборио главу. Чекај да је ухватим за црне, кудраве косе и да је дигнем, да видим ово лице. Не иде, укочило се цело тело. Чек' овако. А! ах, лепога лица! тек га гариле науснице. Овде је шума, хладовина, па трупови, нарочито који су обучени, још нису почели да труле. Гле како лежи овај кукавац, до њега тиква с водом, а у пешкиру комад хлеба и прегршт кувана кукуруза; ово није низам. А гле, другога Черкеза. Да дивна, вита стаса! Хеј, дивљи и поносни сине Кавказа, зар овде остави кости! А овом јаднику неко осекао главу. Ух, како је врат утекао међу рамена, а изнутра зија грдна рупа... Ево опет једне крваве гомиле, наређали се као снопље. А гле тамо побијених коња! Колико их има - три, шест, - па и амови су ту — та ово је читава батеријска запрега. А гле разлупаних лафета, ево једно читаво коло, а какав је ово труп: црне панталоне, црн капут; где, два прста осечена, мора да је на њима било прстење. И ципеле су му свукли, лице му је накажено, не може да се позна ко је, али се види да је неки Европејац - можда какав Енглез, можда Маџар, а можда и Пољак... Ух какво је ово чудо око овога дрвета: кора на дрвету сва огуљена, гране изодбијане и поломљене, а око дрвета гомила меса. Колико ли их овде лежи? Ништа се не познаје, ни главе, ни руке, ни ноге; ужасне гранате направиле су од свега грозну, крваву кашу. Ах како се ономе црева обмотала око оне гране, а овде ]е, гле, још мокро блато, што се направило од крви. Па како све ово ужасно смрди, како ужасно смрди!...

И неки душевни бол ужасно те трза, душа се грози и ужасава и ти би да бежиш, да бежиш далеко, од ових крвавих пољана смрти и развалина, где немаш куд поглед бацити, а да не угледаш најпакленију слику страшнога разорења. ...''

На фотографији се види део шуматовачког шанца означен са 1 и простор испред шанца дужине и ширине око 400 метара искрчен пред Шуматовачку битку са кога су Турци јуришали на шанац и на коме су падали покошени пушчаном и топовском ватром из шанца и топовском ватром позицијских топова са Рујевице. Под 2 је шума посађена после Другог светског рата на искрченом простору.

Пера Тодоровић пише да су турски војници своју погибију на Шуматовцу опевали у песми код које се сваки одељак завршава строфом Аман, царе, изгибе фукара (сиротиња) Пера Тодоровић је у својој књизи Дневник једног добровољца навео следећи одломак из те песме:

"Шуматовца алдандан бир сари илан
Адмни сорарен - Черњајев генерал !    
Ђундузлен топ а тар џене лен кумбара,
Аман падишах, дерман, биши фукара!
Шуматовца јустунде думан капланди.
Јараш сат ич бин шоии атланди
Аман падишах, дерман, бити фукара!

На Шумашовиу се извила једна жута гуја,
Ако питаш за име - Черњајев генерал !
По вас дан дуги из топова туче, ноћу бомбардира,
Не дај царе (помагај), пропаде ти сиротиња!
По Шуматовцу озго дим се поклопио,
За по сата хиљаду топова пукне!-                                
Недај царе, пропадосмо ти ми - народ твој. "

У славу палих ратника Шуматовачке битке подно Шуматовца подигнута је црква Св. Тројице. Подигнута је на старим темељима 1885. а освећена 4. септембра 1888. године од стране тадашњег Епископа нишког  Господина Димитрија.

Битка на Шуматовцу била је велика и сјајна победа српске војске у Првом српско-турском рату. Губици у Шуматовачкој битци били су велики и то знатно већи на турској страни. Подаци из различитих извора разликују се и нису комплетни.

По Пери Тодоровићу: "Шуматовац је страшно поломио Турке. Они су на бојном пољу оставили више од хиљаду мртвих расејаних по шуми и виноградима. Шума на вису, где су били сабијени Турци, била је сва опаљена и поломљена од наших граната; сељаци веле "као да је Св. Илија тукао. "

По Слободану Јовановићу губици Турака у Шуматовачкој битци износили су неколико хиљада. "Турии, који су јуришали под унакрсном ватром наше артиљерије, просто су кошени; њихови губици износили су неколико хиљада."

И по Чедомиру Попову Турци су иа Шуматовцу изгубили неколико хиљада војника. "Најзад су малаксали и повукли се касно у ноћи, пошто су предходно изгубили неколико хиљада војника."

По завршетку Шуматовачке битке генерал Черњајев упутио је кнезу Милану, врховном команданту депешу овога садржаја:

"Шести је дан борбе, све је од умора попадало; непријатељ је свуда надмоћнији: сутра ћу напасти висове које је непријатељ лево заузео; данашња битка трајала је од 3 часа изјутра до 8 увече; много рањених и погинулих. "

Послати телеграм указује да Черњајев није уочио да је на Шуматовцу однета велика победа и зато ову победу није искористио за гоњење Турака и за наношење Турцима нових губитака, него је послао кнезу Милану сагласност за закључење примирја.

Он је тек сутрадан 24. августа, када су се Турци повукли Пруговцу увидео да је на Шуматовцу однета велика победа и о тој победи је тек пред вече 24. августа известио кнеза Милана предлажући му известан број официра за унапређење. Кнез је Черњајеву честитао на победи и сходно предлогу произвео за генерале пуковнике Косту Протића и Комарова, а у потпуковнике мајоре Поповића и Грујића, док је Черњајева одликовао Таковским крстом о врату.

Треба истаћи да је у почетку српско-турских ратова био само један степен Таковског крста како га је кнез Михаило 1865. године установио. После одбране Алексинца уведена су три степена и Черњајев је добио највећи - крст о врату. Пет степена устављено је при крају рата.

У вези са Шуматовачком битком Чедомир Попов пише:

"Черњајев није задоцнио да одговори (да ли да се закључи примирје са Турцима) ни из немара, нити из недоумице. Управо тих дана када је недоумица у Београду била на врхунцу, Моравско-тимочка војска је на утврђеним положајима на десној обали Јужне Мораве водила тешке борбе са Турцима. Постављени на коси дугој око 10 км ти положаји су бранили Алексинац и главни пут према северу. Добро утврђени, они су одолевали турским нападима од 19. до 27. августа. На крајње левом крилу налазило се највише, али и најслабије утврђено и брањено пољско утврђење Шуматовац. Абдул Керим-паша је 23. августа управо на њега усмерио сву тежину свога удара. Између три српске чете, наоружане старим пушкама и једном артиљеријском батеријом и вешеструко надмоћнијих турских снага започела је огорчена борба. Черњајев је са својим штабом храбро дојурио у Шуматовачки шанац, да бодри браниоце, а српске батерије са Рујевице су са одлично усмереном ватром просто десетковале Турке који су непрестано јуришали на Шуматовац. Најзад су малаксали и повукли се касно у ноћи пошто су предходно изгубили неколико хиљада војника. Била је то најлепша српска победа у рату која је сломила турски напад на десној обали Мораве. Међутим, генерал Черњајев није одмах уочио њен зчачај, није наставио да гони исцрпљеног и поколебаног непријатеља, него је телеграфисао кнезу да би му дао своју сагласност за тражење примирја. Он се предомислио само двадесет четири часа доцније, али је било касно."

Аутор текста је Зоран Стевановић, професор историје. Текст се налази у рукопису књиге "Делиград - Шуматовац - Горњи Адровац'" која је спремна за штампу и чека на финансијска средства.