Беба: Мишковић пљачка Србију!

Владимир Беба Поповић самоубилачки храбро сведочи о кључним ликовима тајкунске, политичке и медијске сцене - Мирославу Мишковићу, Предрагу Ранковићу Пецонију, Војиславу Коштуници, Борису Тадићу, Александру Тијанићу... - који су онемогућили стварни раскид са наслеђем злочиначког Милошевићевог режима. Моћна Мишковићева Делта онемогућила је нормалну дистрибуцију магазина Статус, а Вечерње новости су одбиле објављивање унапред плаћене најаве новог броја Лекићевог магазина.

У србијанској јавној републици флоре и фауне, Владимир Беба Поповић је, дефинитивно, ретка звер и још чуднија биљка. Мајстор за дизање тензија и трајни извор тешкоћа за све којима је, макар и као „официјелни тумач истраге“, стао на жуљ у ондашњем одоцнелом обрачуну државе са мафијом, Поповић и данас на потпуно исти начин комуницира са свима који су „Србији радили о глави“! Углавном без секунданта, не вагајући гнев и горчину, с невиђеном жустрином се обрушава баш на оне који га годинама гурају „с ону страну закона“, а он им, упорним „одбијањем“ да буде ухапшен, ускраћује толико жељени тренутак експлозивног одушевљења.

Није тајна да се Србија навикла на огромне дозе тешких речи и да је обична свест од тога постала наркомански зависна. Но, мада су највеће количине узбуђења одавно потрошене, сваки нови јавни иступ Владимира Бебе Поповића доноси буру. Нису то баш буре које односе људе, али за обичну људску памет и просечан нервни систем, сналажење у том ковитлацу речи и паради података, претежак је задатак.

И интервју за магазин СТАТУС, јубиларни, десети, који је ВБП уопште дао, понајмање је био накнадни, смирени, рутински поглед у ретровизор. Напротив, на тренутке се претварао у праве, правцате, оргије жестоких речи, придева и епитета. И најмање је ово била прича за сад или било кад, већ, углавном, штиво - кад, ако не сад! За разлику од бројних овдашњих „тумача“ који на Поповић а гледају као на настављача велике руске традиције јуродивих, божијих, људи, „будала Христа ради“ или, просто, борца против ветрењача, утисак интервјуера је да Поповић, ни у овом интервјуу, није себи дозвољавао „песничку слободу“, нити је био „понесен неким осећањима“, како би то рекао Достојевски. Ако изузмемо моменат кад је Војислава преименовао у Раскољникова, а себе у Коштуничиног Порфирија Петровича!

Мотиви? Извесно је да ВБП не држи превише до Стендаловог: „Не размишљај о њима, него погледај и прођи“! „Људи, па од њих се нема куда проћи“, каже Поповић за СТАТУС.

Хоће ли нас ово штиво приближити истини; да ли се, у овим временима лажних очевидаца, може ослонити на Поповића, као поузданог сведока; говори ли он у корист сопственог поимања јавног интереса; је ли пристрасан на штету оних које сматра одговорним; увећава ли зло - питања су на које ће одговоре, највероватније, дати време. Оно га, време, до данас није демантовало!

Ко жели да задржи добар апетит, поштеди себе јаких узбуђења или побегне од осећања кривице и стида, нека прескочи наредне стране.

Владимир Поповић је, иначе, рођен 1958. у Јагодини, дипломирао је на Економском факултету у Београду, бивши је директор агенција Огилвy & Матхер и Спецтра, које су радиле готово све кампање ДС и коалиција. Бивши је секретар Бироа за комуникације у влади Зорана Ђинђића и председник антикорупционашког одбора ДОС-а, задуженог за откривање афера Милошевићевог режима . Последњих десетак година власник је и фирме за консалтинг и лобинг са седиштем у Бечу и Лондону, а последњих годину дана је на стручном усавршавању у Великој Британији где похађа специјалистичке курсеве из области медија, економије и политике.

СТАТУС У овој години сте имали двадесет једно рочиште. У Београд долазите ретко, да ли само због суђења?

В. Б. ПОПОВИЋ Углавном.. Циљ ових криминалаца који су данас на власти је и био да ме избаце из земље и склоне из јавности Србије. Послове су ми уништили до те мере да сам морао да продам фирму која је била једна од најуспешнијих агенција последњих двадесетак година. Сталним претњама и покушајима атентата вршили су додатне притиске и на крају успели.

Ви баш и не важите са особу која се лако повлачи!?

Та се њихова акција „прогона“ само поклопила са неким мојим новим животним одлукама, како приватним тако и пословним.

Како вам данас изгледа Србија, кад се гледа из Аустрије?

Прецизније из Британије, јер сам се у међувремену привремено преселио тамо. Србија ми изгледа тачно онако како су Коштуница и његова банда и најављивали, а ја почетком 2004. у једном интервјуу предвидео. Пучисти од 12. марта, уз помоћ ратних злочинаца, а предвођени фрустрираним академицима, удбашким владикама и Милошевићевим тајкунима воде Србију у 19. век, не би ли тамо уз помоћ КГБ-Русије изменили историју и како би Добрица, Коштуница, Мантија и Јовица исправили „неправду“ и завршили оно што нису били у стању Милош и Апис, Ратко и Радован. Они то и не крију, видим да то никоме и не смета, сем малом, преосталом, делу грађанске Србије која се уништава, назива радикалном и издајничком и којој је онемогућено да игде ишта каже.

Нећете, ваљда, рећи да је медијска ситуација гора него за време Бироа за информисање?

Препознајем фину иронију у вашем питању и заиста се надам да нема никога ко се бави медијима, а да не види да овакво једноумље и „контрола истине“ нису били ни под Брозом, а ни под Милошевићем. чавез и Кастро дају грађанима више медијских слобода од Тадића и Коштунице. Наравно, методи су различити, нема комитета и идеолошких комисија. Данас медијима влада новац, страх и интерес.

Али ви, ипак, имате шансу да мимо суда и уског круга пријатеља проговорите о стварима које вас тиште!?

Постоји један и по магазин, пола дневних новина, једна радио и једна ТВ емисија и двоје-троје колумниста. Све укупно двадесетак новинара на 2-3 медија који се труде да сачувају достојанство струке и сопствени образ. То је све. И њих гледају да униште. Нападају, прете, економски уништавају, подмећу, вређају. Пола грађанске Србије седи уз компјутер, чита форуме и блогове, не би ли сазнало и чуло истину. И поред тога, Коштуничиним керберима попут Угрице, Антонића, Јанковића, Црнчевића смета и блог! На то мало слободе говора кидишу као дивље звери, а посебно на оне блогере који имају храбрости да кажу „великој инквизицији“ Коштунице и Легије: „Ипак се окреће!“ „Национални је интерес да се не окреће“, каже Коштуница и сви хорски понављају, јер је то исплативо. Да је Милошевић имао овакве медије, Марко би још „носио гајбице“.

Да ли је ова црна слика последица бечко-лондонских салонских анализа или, просто, плод беса на политичке противнике?

Свеједно чега. Песимизам је, пре свега, последица реалности како наша земља изгледа на крају прве деценије 21. века. Неспремна да изађе из лажних митова средњег века, безуспешно тражећи национални идентитет и интерес, а суочена са приспелим рачунима бахатих цехова разних „отаца нације“. И тако тумара без циља и плана и све нас вуче у амбис. Уништене су све друштвене вредности, зато и нема пресуда за ратне злочине, признања геноцида, декларације у Скупштини.

Не можете порећи да је, рецимо, донета пресуда за убиство Стамболића, приведено је крају суђење са убиство премијера Ђинђића, почела су суђења за ратне злочине.

Да, али се сада зато води прави „рат“ у суду госпође Шкеро, на ревизији, где неке судије заступају тезе адвоката мафије и удбаш ких медија. И то, замислите, баш оне судије из афере „Јотка и Вучковић“ за које је Динкић помињао да ће завршити у затвору. И суђења за ратне злочине пропадају, јер сведоци преко ноћи одустају и беже, и то после „посета“ шешељевог телохранитеља Панића који, иако осуђен, није у затвору, јер му пресуду држи у фијоци Стојковић и омогућава да претњама руши оптужнице. Партијски тужилац ДСС-а Манојловић, који је хапсио по жељи Булатовића и Стојковић а, ухваћен је у договарању узимања пара - и ништа. Тако изгледа правосуђе под Стојковићем, најгорим комунистичким судијом и његовом приватном председницом Видом: уништено, понижено, стављено у руке једне партије, криминалаца и убица скривених у српску тробојку и национални интерес.

Није ли госпођу Шкеро на то место поставила „ваша“ влада?

Тачно, зато што је Зоран наивно веровао да ће правосуђе бити независно и праведно ако им да слободу одлучивања и договарања. А чим су засели у кабинете, разни Вучетићи, Ивошевићи, Карамарковићи су уз помоћ Виде шкеро кренули у рат против те владе, пуштање убица из затвора, кокетирање са Коштуницом, ослобађање Багзија, вређање Зорана све док пучисти нису успели и дошли на власт. Е тад је завладало „благостање“, осуда Сабље, плаћање убицама и атентаторима, ослобађање масовних убица, служење Стојку и сличним олошима.

Има ли било шта да је ова влада урадила, а да заслужује вашу позитивну оцену?

Ако неко хоће да буде објективан, онда мора да призна да - нема! Неке су ствари много горе него под Милошевићем. Никада није била оваква цензура и контрола медија, овако брутална пљачка државе, осионост и бахатост свих. Иако диктатор и масовни убица, Милошевић је поштовао неке законе, мада их је сам писао. Ови ни то не раде. Милошевић је пљачкао, али давао и народу. На кашичицу, али давао. Ове ни народ не интересује. Важно је само да се сви „утале“ и да су сви у „игри“, од ДСС, преко ДС и Г17 плус, до радикала. Нема више ни ко да се буни, ни ко да пита. Ако неко од нас нешто каже, онда смо непријатељи државе који хоће хаос, као што је онај лопов Давинић, после мог помињања Пухала у Инсајдеру, запомагао да ме треба ухапсити, јер рушим безбедност државе. Сугеришете да нам нема спаса, да нам ни Свевишњи не може помоћи!

Ако Срби неће да се побуне против ове прикривене репресивне диктатуре и државе у распаду, онда пристају на „менталитет стада“, што јесте крајњи циљ средњовековне реторике, коју проповеда црква и банде око ње. Зато црква освештава колевке зла: од ДБ-а до КОС-а, зато је воде лопови, педофили, доушници Удбе, сецикесе и злочинци на челу са оним „Светим човеком“ кога су тако прозвале певаљке и *****, убице и лопови, па сад сви, као папагаји, хорски то понављају. Зато и воде рат против оних који не пристају на полицијску државу, примитивну и народњачку, која води у крваву диктатуру и трагедију. Зато би много поштеније било да поскидају оне мантије и узму у руке запаљене крстове и навуку капуљаче на главе.

Па, чему онда било какво дизање гласа? чему ЛДП, чему друге ваше активности, чему, уопште, овај разговор?

Зато што имамо цивилизацијску обавезу да се супротставимо овом злу које нам уништава државу и нас у њој. Зато што смо дужни да покажемо свету да ово није цела Србија. Зато што морамо да натерамо свет да се запита: зашто данас Србијом владају ратни профитери и злочинци, Мирини лакеји или Милошевићеви министри, сви они које је тај исти свет држао на листама забране путовања, а данас их подржава?

Хоћете ли типовати „Мирине лакеје и Милош евићеве министре“ у Влади Србије!

Ја нисам рекао да су у Влади Србије. Не, они владају Србијом преко Владе коју су сами саставили! Не само да су власници Владе, они су власници целе Србије!

Ви сте човек који има искуства са тим државничким пословима! Можете ли рећи ко иначе код нас најчешће утиче на формирање Владе?

Некад ратови и страх, некад Милошевић и банда која је преживела и остала и после њега, али углавном тајне службе и њихове кухиње.

Важи ли то и за владу Зорана ђинђића или за Коштуничину?

Ђинђићева влада из 2001. године је била воља народа, а Коштуничину, ону из 2004.године, формирала је мржња према Зорану ђинђићу и његовом наслеђу.

А ову данас, техничку Владу?

Ову владу, које час има, час нема, због чега Србију зову највећом невладином организацијом на свету, формирали су, рекао сам, поновићу, они који и управљају Србијом: тајне службе, ратни злочинци, Милошевић еви министри, Мирине слуге, ратно-шверцерски профитери, а пре свих Мирослав Мишковић, гигант из Бошњана, апсолутни господар и власник Србије. Оно што није успео да оствари Милошевић, успео је његов најбољи ђак и дугогодишњи калфа, Жупски Полифем - Мишко, уз помоћ „Мадаме“ Милке Форцан. Задржао је Милошевићев модел, задржао улоге, само променио глумце: уместо Борке, ту је Млађан, а уместо Кертеса, још јачи „играч“ - Драшко Петровић, главни финансијер Коштуничине Србије.

Није баш умесно извлачити паралелу између Кертеса и Петровића!

Више је него умесно, јер је Драшко Петровић на челу најбогатијег српског предузећа од 5. октобра и понаша се као да му је то деда оставио. Као и Кертес, и он државним парама корумпира јавни живот Србије, плаћајући и спонзоришући све: од спортских репрезентација, фудбалских клубова и њихове мафије, политичких странака и медија, до Републике Српске или Црне Горе и ЦЕСИД-а. Финансира чак и неке невладине организације, али су му на првом месту Коштуничине улизице и промотери: од Нове српске политичке мисли, до појединаца који од тих пара скривају ратне бегунце! Како све држи под контролом у Србији, сви затварају очи пред највећом пљачком коју организују он и људи око њега.

Ви сте то уочили и поделићете са нама, претпостављамо!?

Реч је о крађи међународног телефонског саобраћаја, такозваним белим картицама! Драшко Петровић и привилеговани око њега, користе „беле“ сим картице, неевидентиране, које се убацују у компјутерске системе и преко њих и интернета прави се паралелно телефонирање, пре свега у међународном саобраћају. Онда се међународни телефонски саобраћај, уместо на државну централу, па у буџет, усмерава на приватне фирме које су основали људи блиски Петровићу и владајућим структурама. Сви који су покушавали да зову из иностранства или ако примају иностране позиве, знају о чему причам. Кад вам се на дисплеју појаве чудни бројеви 062, 064 или неки фиксни бројеви, неевидентирани на 988, а веза је јако лоша, скоро неупотребљива, то вам је показатељ да су Петровић и екипа богатији за хиљаде евра. Иначе, ради се о милионима евра месечно.

Имате доказе за то?

Наравно да имам.

Да ли је могуће да се то ради, ако се ради, мимо његовог знања?

Не, није могуће. Још у време Зоранове влади, ми смо реаговали и пријављивали те бројеве, служба у Телекому их је налазила, чак апаратима који мере појачан интернет саобраћај лако могу да утврде ко то ради, али ништа није предузето. Као што нико не реагује кад Драшко дели на стотине бесплатних мобилних картица којима корумпира политичаре, новинаре, аналитичаре, привреднике, судије, тужиоце, полицију. Ти рачуни достижу милионске износе, а све то плаћају грађани Србије кроз своје рачуне и порез. Као што су платили и оних 200 милиона евра више за мобилну Српске, односно изборну кампању Коштунице.

Поменули сте да се то дешавало и у време кад сте били при влади Зорана Ђинђића! Откуд ова окаснела реакција?

Зоран је још у априлу 2001. године инсистирао на склањању Драшка Петровића са тог места. Тада је Марија Рашета, као ресорни министар, јавно тражила његову смену, па су му у заштиту и одбрану одмах скочили Коштуница са кабинетом. Он тада, уз помоћ плаћених новинара, покреће кампању против Рашете и Зорана, тврдећи да Зоран хоће да постави Ненада Богдановића, који је имао искуство са француским Алкателом, да би ДС могла да пљачка Телеком. Нажалост, Зорана и Марију оставили су тад на цедилу и функционери ДС-а и отворено стали у заштиту Петровић а па је тако и преживео.

Ко су ти функционери из ДС који су отворено стали у заштиту Драшка Петровића?

Они који су од њега, две године касније, добили удео у још једној приватној тезги Драшка Петровића, овај пут „светској“.

Сад ћете рећи и да су те исте особе, после 5. октобра, стале и у одбрану интереса Мирослава Мишковића? Оптужујете га да је власник Србије, да влада Србијом, да се екстремно обогатио...! Да ли се он обогатио „под“ Коштуницом или се богатио и у вашој ери? Зашто се тад нисте бунили?

Па, није било „буне“ ни против неупоредиво горих од Мишковића, ни најгорих злочинаца, убица и криминалаца Милошевићевог режима. Мишковић није ни убијао политичке противнике, ни премлаћивао грађане, нити са чарапом на глави пљачкао банке. Али јесте подржавао режим који је то радио и јесте учествовао у пљачкању Србије! Пре свега са оловком и мозгом.

Како су функционисали „оловка & мозак“?

Радио је све, од шверца цигарета, до прања и изношења пара на Кипар, користио је повластице при увозу и извозу, а до најслађих пара је дошао преко фондова и јавних предузећа која су држала новац код њега, у банци, са мизерном каматом, а онда би им Делта тај исти новац давала за плате, али уз камате које су некада биле и по 2-3 одсто дневно. Није се, међутим, експонирао као Карић, а давао је и где треба и кад треба.

Да ли је „требало“ тадашњим новим властима?

Вероватно, али ја то не знам. У почетку сигурно не. Био сам чак присутан на првом састанку Зорана ђинђића и Мирослава Мишковић а у згради Владе, који се десио два или три месеца након што је Зоран постао председник. Он се на том састанку жалио због Зорановог сталног помињања Делте, Карића и сличних фирми, тврдећи да то уништава његов систем, а тиме и привреду Србије.

У ком својству сте ви присуствовали том разговору?

Ја сам био позван да му кажем за гласине које су се тада шириле, а односиле су се на његове наводне изјаве да је „купио опрост“, јер је „дао пет милиона марака“ ДС, што никаве везе са истином није имало. Иако нам је то потврдио један његов близак пословни партнер, Мишковић се клео Зорану и мени да су то лажи и да никада тако нешто није ни поменуо. чак сам му тада и рекао за ове пљачке које је правио преко фондова.

А он је климао главом?

Није, покушавао је да нам објасни како је то легалан и нормалан пословни потез и да нема ничега незаконитог. Зоран је онда предлагао одржавање донаторске вечере где ће сви ти, који су се тако обогатили, дати држави једнократно десет-двадесет милиона марака... Као што је јавно прихватао Богољуб Карић.

А Мишковић?

Не, он се бунио, тврдећи да није лопов као Карић и да неће да буде изједначаван са њим. Рекао је тада да неће да даје, али може да помогне пројекте Владе: кредитима, приватизацијама, новим фабрикама...

ОК, узмимо да није „дао“! Како је онда Мишковић опстао?

Захваљујући неспособности и немању снаге оне хетерогене владе, али и његовом таленту да корумпира појединаце, пре свега политичаре. Неспорну улогу има и Коштуница који је узео под заштиту све људе Милошевићевог режима. И ту оптужујете Коштуницу?

Не кажем да је Коштуница лично сачувао Мишковића, али јесте сачувао идеју да после петог октобра не може да дође ни до какве лустрације у Србији. Он је створио друштвену атмосферу у којој нису могли да одговарају ни Милошевић, ни Мира Марковић, ни Раде Марковић, ни Влајко Стојиљковић, ни Павковић, ни Станишић, нити било ко од тих масовних убица и злочинаца. Па, ако су они могли да опстану, зашто не би опстао и Мишковић.

У каквим сте односима остали са Мишковићем после тог разговора? Да ли је и после тога долазио у Владу?

Остали смо у пристојним односима. Виђали смо се с времена на време, хтео сам да му помогнем око суђења отмичарима, јер је и нама било важно да их осудимо.

Није покушао и вас да корумпира?

Не! Покушао сам једном приликом да направим неки пословни договор са њим, али се безуспешно завршило.

Јесте ли га виђали касније у згради Владе Србије?

Виђао сам га у Влади пуно пута, али скоро увек у кабинету Немање Колесара. Немања је био Зоранов саветник за привреду, па је овај тамо вероватно „плео мрежу“ како да поједе Србију. Видели смо се, касније, у Херцег Новом два или три пута, а последњи пут крајем лета 2003. године, када нам је на јахти Миодрага Костића, у сред афере Јањушевић-Колесар, објашњавајући да морају да „лете“, тврдио да те људе и не познаје! Иако је Мишковић са Колесаровом женом основао „Делту“, иако је Колесар у Владу дошао из „Делте“, иако је Мишковић провео више времена у Колесаровом, него свом кабинету, гледао ме је у очи и тврдио да га је Зоран са њим упознао. Тад сам схватио какав је то човек и шта значи „Варварински играч“. То је био наш последњи сусрет.

Какав је био Ђинђићев и Мишковићев однос? Да ли се премијер виђао са њим, макар и у канцеларији Немање Колесара?

Мишковић је са Зораном успоставио близак и директан контакт крајем 2002. године и тачно је да је у том периоду почео да прави изузетне монополске позиције у разним сферама пословног живота, али је то само започео. Преузимање Србије урадио је под Коштуницом, Динкићем, Тадићем и Николићем. Тада, крајем 2002. године, Зоран више није имао подршку ни самих чланова Владе, медији и „јавност“ су га уништавали, министри „експерти“ спроводили политику која је привреднике терала да нападају Владу и Зоран је, немајући куд, из прагматичних разлога правио неке савезе и са Карићем и са Мишковићем, јер су обојица имали удружења привредника иза себе и изузетан утицај на медије које су контролисали.

Карић је имао телевизију. Које медије је контролисао Мишковић?

Делта је захваљујући буџетима за рекламу, донацијама за штампу, „ковертама“ уредницима и Милки Форцан, контролисала већину медија. Данас контролишу и уређују апсолутно све. А у оној атмосфери медијског линча, кад вам се понуди могућност „пацификовања“ напада на Владу, а зарад општег привредног амбијента, ви то прихватите. чак је у „Делтину“ на ту тему организован и један састанак између уредника медија и дуета М.М.

Ђинђић је, дакле, пристао да Мишковић посредује између њега и медија! Зашто онда не би било нормално да Мишковић тражи противуслугу?

Нису постојали други механизми да зауставите плаћенике који су свакодневно нападали Владу и Зорана и уништавали политички и јавни живот Србије. Мишковићев интерес је био да смири политичке тензије, јер му је то омогућавало нормалан амбијент за пословање.

И ви му, данас, замерате што је, на неки начин, купио нормалан амбијент!

Не, ја се згражавам што је постао апсолутни власник Србије. Он је власник политичких странака, он је власник скупштинских мандата, он се пита ко ће бити који министар, медији објављују само оно што се допада Мишку и „Мадаме Милки“, нема приватизације ако је он не дозволи... Противнике уништава преко медија или тера у затвор. Разне „мафије“ у ЦЗ-у су доказ моћи овог титана из Бошњана. Сви то знају и ћуте. Или се плаше, или их плаћа. На срећу његових противника, за сада не убија. Али, и Милошевић је почео тако што је прво хапсио. Он је његова копија у свему. И он има Марка, само је конкурс за Трефа и Пекара у току. Тајкуни и политичари од по педесет и више година излазе ноћу по клубовима са његовим сином од 26, додворавају и понижавају се, нуткају функције и моле за везу, баш као што су многи од њих цупкали по столовима „Мадоне“, уз музику Леонтине.

Дефинитивно сте, значи, фиксирали Мишковић а као јединог власника Србије? Или бар већинског!

Наравно да он није једини власник Србије. Ту је и Предраг Ранковић Пецони, металостругар по занимању, који је осамдесетих почео каријеру као лопов и крадљивац аутомобила, да би убрзо започео са продајом дроге и тако зарадио првобитни капитал. Деведесетих купује покер апарате, као маску и покриће за зеленашења. Камате код Пецонија у време док се у Србији живело у фенинзима износиле су и до 30 одсто. Оно што сваки иоле обавештен грађанин престонице зна је да је моћ Пецонију давала „машина за убијање“ из Земуна и Сурчина и да је захваљујући њима ушао и у државне послове шверца горива, кафе, цигарета. Кад је Карићу разрезан порез од 100 милиона, Пецони је први ускочио са позајмицом, али и зеленашком каматом. И он и Земунци иза њега. Тад је и почео да ради „допуну“ мобилних картица 063 и спојио се са Екремом Луком, главним финансијером УЧК.

Господине Поповићу, па и то се дешава у време прве демократске владе!

Нажалост - да, али је тада већ у УБПОК-у Младен Спасић, заштитник Пецонија, који омогућава заједно са Динкићем да се Пецони штити и развија своју мафијашку империју. Још чувам документацију из које се види да Спасић врши притисак на Министарство финансија да Пецонију омогући да увози „фаст“ цигарете, а да се третирају као домаће. Прави мали рат је Ђелић водио око тога и чуди ме да несуђени премијер ништа не говори о Пецонију, Спасићу, Динкићу и њиховом криминалу.

Значи, да је човек „владао“ и тада!

За време наше владе Пецони је имао једног посланика - Маријана Ристичевића, али и заштиту корумпираних функционера попут Спасића и Динкића и ко зна колико још њих. На Владу, међутим, није имао никакв утицај, то вам гарантујем. Данас Пецони има бар 100 посланика у више странака, десетак председника општина, он, уз Мишковића, одређује законе и политику Владе, финансира странке и појединце, држи штампане медије у којима га плаћеници промовишу, држи неколико телевизија, зида фабрике, улаже у земљу, грађевине.

Да ли је он имао контакте са Зораном Ђинђићем?

Зоран га никад у животу није видео, а није ни чуо за њега, осим једном приликом кад је код Зорана дошао један познаник и пренео му да се прича по привредним круговима како неки Пецони држи састанке пред десетак привредника у канцеларији, а онда улази секретарица и даје му телефон. Прекида састанак, „љут“ што га узнемиравају, дере се на њу која му скрушено каже: „Извините, Зоки је на вези, ђики, премијер.“ И онда, као у сеоској монодрами, Пецони виче на „Зорана“ и упозорава га да би он требало да се бави Владом, а да ће Пецони држати привреду - „по договору“. Како је исте вечери Зоран гостовао на РТС, искористио је прилику да то и исприча, показујући колико превараната и лажова шета и вршља Србијом и да он не може да буде одговоран за све. Колико му је тај надимак био „близак“, показује и детаљ да га је до вечерњег гостовања заборавио и називао „нешто“.

Како се то завршило?

Као и све остало. Зоран је под земљом, Пецони постао сувласник Србије, а човек који је то тада пренео Зорану, данас са Пецонијем има заједничке послове. Тако то функционише у Коштуничиној Србији!

Војислав Коштуница је најчешћа мета ваших вербалних иступа. Отворено га оптужујете за све зло које се дешава у Србији, чак и умешаност у атентат на Зорана Ђинђића?

Откривање наручилаца и сарадника Зоранових убица и истина око тог убиства су основа нормалне државе. Ја, на Коштуничину несрећу, знам истину и неће ме зауставити да је докажем. Коштуница је мој Раскољников, а ја његов Порфирије Петрович. Иако овај „наш„ нема грижу савести, чак и новац троши, крај ће ипак бити исти. То је борба два карактера, борба истине и лажи, две савести, две Србије!

У свој тој упорности немате проблема да између њега и Милошевића ставите знак једнакости!

Не, нисам то радио. Тврдим да је по друштво Коштуница опаснији. често су последице њихових политика идентичне, док су им методи потпуно различити. Милошевић је био вулкан, пламен који је све пред собом уништавао, али сте ту ватру могли да видите и да се од ње понекад и склоните. За разлику од Коштунице, који је као метан, без боје, мириса и укуса, какав је и сам - шири се, улази у сваку пору, чак је незапаљив, све док једног дана не експлодира. И тад, обично, нема преживелих.

Ви сте Коштуницу упознали пре Ђинђића?

Упознао сам га 1991. године, приликом припрема првог доласка престолонаследника Александара у Србију, с обзиром на то да сам тада обављао функцију његовог портпарола. У склопу тих припрема имали смо састанке са представницима политичких странака, а испред ДС је био делегиран Коштуница.

Какав је био тај ваш први утисак, какву сте слику стекли о Коштуници?

Ништа посебно, вероватно ми је био симпатичан, као што су ми тог тренутка били симпатични сви који су смели, јавно, да се супротставе оном једноумљу и болесној државној политици, врло слично овом данашњем.

И то би било све?

Оно што прво видите су њихове сујете и међусобни анимозитети. Данима нисмо могли да се договоримо ко би требало први да дочека и поздрави престолонаследника. На крају смо нашли компромисно решење да му добродошлицу пожели Душко Ковачевић, али је и тај договор прекршен. Људима из СПО то није одговарало и они су, потпуно ван протокола, улетели испред аеродромске зграде, онако униформисани, са кокардама, донели су некакву тепсију са травом и натерали престолонаследника да пољуби траву, а онда стане на њу, док је ишла химна „Боже правде“.

Неколико година касније постали сте близак сарадник ДСС!

Почетком 1994. године, после кампање „Поштено“, Спецтра, агенција коју сам водио, формирала је ВОX, „Центар за политички маркетинг“, а то је коинцидирало са изузетно лошим резултатима ДСС на претходним изборима и њиховим незадовољством. Како је у том крилу ДС које је формирало ДСС било доста наших познаника, тражили су од нас да им помогнемо у организацији и модернизацији странке. Тада смо им направили и знак странке, који и дан-данас имају и који често користе да би испод њега у јавност износили лажи и клевете, између осталог, и против мене. А морам да му кажем да сам и овај други, који по цену живота не да, знак Владе Србије, такође ја урадио.

Какав је Војислав Коштуница био као клијент?

Какав је и данас политичар: муљав, несигуран, дволичан, мрзовољан, зао...

Нисте, изгледа, радили само на имиџу те странке. Постоји прича да сте и материјално помагали ДСС!

У мери у којој смо могли, помагали смо их и материјално. Тако смо им поклонили, скоро нов, црни VW пасат (БГ 81-09) да се Коштуница не би возио у једном скоро потпуно распалом „кецу“. Пасат је био регистрован на Спектру која је и плаћала регистрацију и осигурање током свих тих година.

Не личи ли ово мало на „циганисање“: дали, па сад ударате у сва звона?! Коме данас више пребацујете тај поклон: Коштуници или себи?

Ја ове детаље никад не бих обелодањивао, да ДСС после „Сабље“ није кренула са свакодневним саопштењима против мене, која су била лажна и клеветничка. Кад се и Коштуница јавно запитао: „Како је Поповић стекао новац“, адвокатска канцеларија Павићевић а, која је мене у том тренутку заступала, одговорила је да их чуди да Војислав Коштуница то питање поставља 2003. године, а није то питање поставио 1994. године кад је од тог истог Поповића и његове Спектре добио пасат.

Кад је та узајамна, макар и „пословна љубав“, почела да бледи?

Током кампање „Заједно“ коју смо такође Спектра и ја радили. Тада сам упознао право лице и карактер Војислава Коштунице. Тад се јасно видела готово болесна опседнутост Зораном Ђинђићем и ДС-ом, а велика сличност и блискост са Милошевићем и социјалистима.

Тада сам прекинуо с њима сваки контакт и то је трајало све до септембра 2000. године, кад сам, радећи кампању ДОС-а, морао да сарађујем са људима из његовог штаба.

По чему памтите ту обнову сарадње?

Најчешће по болесним уценама и идејама које нису имале никакве везе са политиком, а још мање са рушењем Милошевића. Рецимо, два дана после избора радио сам на организовању митинга на Тргу Републике где је било неколико стотина хиљада људи, кад смо тиме хтели да покажемо и Милошевићу, али и целом свету, да им нећемо дати да нас покраду. Сат времена пред почетак, долази Маршићанин и каже ми да Коштуница неће да дође ако на том митингу говори и глумац Бора Тодоровић, јер је у неком интервјуу некад и негде рекао да не воли Коштуницу. И тако сат и нешто са њима „обарам руке“, хиљаде људи чека, митинг касни... На крају је Бора ипак био и рекао: „Народе, опет ради биоскоп.“ Кроз то се види та њихова патологија, то болесно друштво. Али, то и не треба да чуди пуно, ако се зна да је то била, пре свега, странка лечених овисника, најчешће алкохоличара, лечених, залечених, недолечених, није важно.

...

наставак...