Андреј Шепетковски, глумац и уметнички директор Београдског драмског позоришта

Глумац и драматург, родом из Алексинца, Андреј Шепетковски, недавно је постао уметнички директор култног Београдског драмског позоришта. Како се ових дана обележава седамдесет година овог театра, наш Андреј је под све већом медијском пажњом. Тим поводом је дао и интервју за лист "Данас", који преносимо у целости.

"Довољно је само поменути имена која су у Београдском драмском позоришту провела свој животни век или су оставила траг, те увидети значај овог театра.

А овде су стварали: Раде и Оливера Марковић, Татјана Лукјанова, Ђуза Стојиљковић, Миодраг Петровић Чкаља, Соја Јовановић, Миња Дедић, Паоло Мађели, Дејан Мијач и многи други великани... Но, оно што је још значајније су смели помаци које је ово позориште својевремено карактерисало. Овде су први пут изведене драме, у то време нама мало познатих, "западних" аутора, попут Тенеси Вилијамса, Артура Милера, Јуџина О'Нила, Озборна и других... Тај "декадентни" западњачки реализам се одупирао устаљеним нормама у позоришту, те се код нас одмах нашао на удару власти. Али, тако су разни кометити и стручњаци који су бринули о тековинама револуције направили дивну рекламу, те довели гледаоце, а у ствараоцима се распламсао истраживачки дух... Тај помак ка експерименту и трагању за истинитим покидао је ланце и другим позориштима, те не само што је обележио то "златно доба БДП", већ изградио његов идентитет за сва времена", прича у разговору за Данас Андреј Шепетковски, глумац, драматург и однедавно уметнички директор овог театра.

Чувено Позориште на Крсту синоћ је обележило 70. рођендан.

* Да ли се БДП удаљио од идеја с којима је настајало? Шта је ово позориште данас?

- Прво што већина људи помисли при помену овог позоришта је управо "златно доба" педесетих и уздизање почетком новог миленијума под управом Небојше Брадића. Свакој новој управи је потребно мало времена да реализује концепт. Сећам се како је дивни Милош Кречковић имао бриљантне идеје, али није ни две пуне две године остао управник, те их није до краја реализовао. У почетку све управе помало лутају, али онда се врате на пут који је негде овој кући предодређен и који је претходница зацртала. А то је савремено позориште. Директор Слободан Ћустић на великој сцени, кроз разне жанрове, обрађује ове године на жалост увек актуелну тему рата. Постављају се питања односа окупатора и окупираног, оправданости узимања оружја у руке, људскости која превазилази дужност, граница трпљења зла, похлепе и безумља који рађају рат... и многа друга.

* Чиме ћете се ви водити у осмишљавању репертоара БДП-а?

- Наставићемо традицију играња најновијих квалитетних текстова светске и домаће драматургије по коме је Београдско драмско позориште препознатљиво. Но, избор самих текстова је само полазна основа за прављење доброг репертоара, јер је тај процес неодвојив од пажљивог избора редитеља и сарадника, те темељне анализе редитељског концепта и идеје. Уколико се укаже прилика да неко савременим приступом, кроз текст из неке друге епохе обради теме које нас се и сада тичу, нема разлога да ограничавамо себе и лишимо се антике, ренесансе, класицистичке и грађанске драме, епохе романтизма или реализма... Неке теме су вечне, а неке диктира историјски тренутак који управо живимо. Битно је да идеја буде провокативна, нова, смела, разумљива и аутентична, те да у крајњем исходишту покрене човека на боље. А самим тим и друштво.

* Шта сте ви као глумац видели као највећи проблем позоришта у Србији?

- Страх. Нешто (или неког) прогласимо за вредност саму по себи, поготово ако има маску, само маску, урбаног, еманципованог, либералног и призвук борбе за људске слободе. То онда безглаво пратимо, без икакве процене уметничке вредности. Потпуно разумљива појава која вековима траје. Људи се из страха за егзистенцију, те жеље да буду део заједнице, понекад и несигурности у свој суд, приклањају већини. Затим, проблеми у позоришту су код нас слични као и у фирми, предузећу, целом друштву. Уништавамо завишћу једни друге. Ако нам љубав није мотив да помогнемо, онда и чиста прагматичност може да нас покрене ка томе. Никако да схватимо да ћемо, ако помогнемо даровитом појединцу, он допринети заједници, те да ће и нама бити боље. Но, бес и славољубље нам надвлада и срце и разум. Спречавајући туђи успех, спремни смо да гурамо у амбис, па макар се сурвали заједно са својим пленом.

Интересантан је и феномен, да ван тзв."великих" позоришта која су на буџету Града и Републике, постоје глумци са врхунским резултатима и изузетно вредне представе које су остале скрајнуте, те немају никакву могућност да шира јавност сазна за њих. Они никада не добијају награде, ретко су препознати од културне елите, третирају се као уметници и дела другог реда. А често су баш ти, одбачени, писали историју позоришта и померали границе. Јасно дефинисана културна политика би требало да постави правила за решење и овог проблема. Има још много проблема. Непостојање закона о позоришту, страначка уплитања у довођење нових људи, беспарица... Чини ми се да треба да се направи дијагноза свих болести и да се лече. И да се на добрим примерима учи. А узора има. Има и кућа која осмишљено раде и одличних представа.

* Како ћете на те ствари утицати као уметнички директор једног театра?

- Пре месец дана, када сам почео ово да радим, писмено сам обећао да ћу са Управним одбором, директором и драматургом да утичем на јасну репертоарску политику и темељно осмишљену, атрактивну понуду садржајних представа, затим на поштовање уметничког интегритета чланова ансамбла и гостију, њихових афинитета и потреба, те поштовање редитељског концепта и оплемењујуће идеје због које је ангажован. Обавеза ми је и да створим радну, радосну и топлу атмосферу, испуњену љубављу и креативношћу, без песимизма и мрзовоље који коче стваралачки потенцијал. Аутентична и непоновљива личност сваког глумца би требало да се развија кроз дух несебичног давања партнеру и публици, у средини која одише поверењем.

* У последњих годину дана много се говори о цензури у домаћим позориштима. Каква је ситуација у БДП-у? Утиче ли неко са стране на репертоар театра?

- Цензура је, претпостављам, додуше немам доказе, у мањој или већој мери у овој земљи увек постојала. На жалост, посебно аутоцензура. Са друге стране, тај појам се често погрешно тумачи. Наиме, мислим да управник или уметнички директор било ког позоришта има обавезу да препозна неукус у критици коју нека ангажована представа пружа, или идеју која може да повреди нпр. национална или верска осећања публике, те да то спречи. Али, то треба врло пажљиво да се ради, јер сам појединачни гест, реплика, издвојен поступак у представи, одређени лик или сцена, не значе ништа ван контекста целе представе. Дакле, битна је целокупна идеја и порука и ни о чему не треба судити пре но што се види. Зато управа мора да има храбрости, да буде независна, искусна и позоришно образована. Тек ћу видети каква је ситуација у БДП. Ако буде притисака и ако будем пристајао на њих, то ће бити знак да сам полудео. Прво, дуго сам размишљао да ли смем да се прихватим овакве одговорности и части коју ми је Слободан Ћустић указао, те да једно време због обавеза лишим себе онога што највише волим, а то је стварање нових улога. Сада, кад сам преломио, било би апсурдно да живим неслободно. И ако се то деси, рашчеречите ме, молим вас. Наиме, пристајањем на такав компромис, уцене, трговину уметношћу и лепотом, човек губи себе, а свима, па и уценитељима чини штету.

Поморанџе за збогом

Рођендан БДП-а обележен је синоћ анимираном 3Д пројекцијом историје ове установе на фасади зграде, изложбом фотографија и костима, доделом традиционалних годишњих награда за уметничка остварења члановима и сарадницима тог театра, као и премијером представе "Поморанџе за збогом". Овај комад настао је по књизи Биљане Поповић а драматизацију је радио Андреј Шепетковски. Како објашњава, није сигуран зашто је баш ова представа изабрана да буде премијерно изведен поводом јубилеја, јер донедавно није ни знао за ту одлуку будући да у време њеног доношења није био постављен на место уметничког директора, али додаје да може да претпостави.

- Сама прича из романа одише љубављу, те праштањем свима и за све. Оквир драме је позориште у позоришту, а завршава се после рата, када један од јунака, племенити партизан који се бори против идеологијом острашћених другова и осветољубивих власти, ствара нови живот. То су управо године када су створили ово позориште. Тако је у причи. А у представи... видећемо. Никад се не зна - каже Шепетковски.

Седамдесет сезона на Црвеном крсту

Поводом јубилеја седам деценија Београдског драмског позоришта објављења је и монографија "Седамдесет сезона на Црвеном крсту". Промоција књиге биће одржана вечерас у 18 сати у фоајеу овог театра. Монографију су приредили глумац Саво Радовић и др Никола Бјелић а садржи 42 сведочења људи који су радили или још увек раде у БДП-у, од глумаца, редитеља, сценографа, костимографа, па све до декоратера, билетара, секретарице, инспицијента.

Омиљене хуморне мелодраме

Интересантно је да је последњих неколико година публика највише волела да гледа мелодраме прожете хумором. Но, тематика тих представа је била врло интригантна и недовољно истражена. "Кад су цветале тикве" Драгослава Михаиловића на непосредан начин огољује бауке комунизма, "Трпеле" (обе у режији Бобана Скерлића), невероватно снажно обрађује проблем насиља над женама, док "Моје дете" у режији Ане Ђорђевић потресно осликава живот маргинализованих група.

Марија Кртинић