Алексинчани одржали кошаркашки час у Београду и освојили турнир

Завршено је још једно издање Меморијалног турнира Слободан Пива Ивковић и то на феноменалан начин. Турнир је 16. по реду, а посвећен легендарном кошаркашком тренеру!

Момци из Алексинца су заслужено дошли до трофеја пошто су боље играли током читавог меча.

При крају утакмице је ипак уследила неизвесна завршница, али су је гости преломили прецизним шутевима за три поена.

Треће место на турниру заузео је Пролетер, док је ОКК Београд завршио као четвртопласирани.

За најбољег тренера проглашен је Слободан Васиљевић, док је најбољи стрелац био Олујић из Пролетера.

Награду за најкориснијег играча добио је Драгољуб Шикман из Напретка.

Шампионски пехар освајачима уручио је легендарни репрезентативац Југославије Немања Ђурић.

„Крсташи” не заборављају Пиву

И овог септембра меморијални турнир подсећа на кошаркашког стручњака Слободана Ивковића који је био „много већи тренер него што му у биографији пише“...

Колико су меморијални турнири важни види се и по Слободану Пиви Ивковићу (1937-1995) кога се, ако ништа друго, сећамо барем сваког септембра, када се у хали Радничког на Црвеном крсту окупљају његова породица, пријатељи, спортски радници, голубари...

Протеклог викенда на турниру који носи његово име играли су, поред домаћина, и Пролетер из Зрењанина, Напредак из Алексинца и ОКК Београд.

Када се прича о Пиви обично се каже да је био омиљен међу колегама и да је „већи тренер него што му у биографији пише“. Ако је ненаметљивост врлина, он је био богат, а ако је мана... Ето онда одговора зашто га памтимо као „крсташку” легенду а не једног од великана европске кошарке.

„Црвени крст је у својој историји имао много великих тренера: Ранка Жеравицу, Дуду Ивковића, Бору Ценића, Бату Ђорђевића, Цигу Васојевића... Сви су почели на Крсту и наставили даље, а једино је Пива остао веран свом клубу и Црвеном крсту. Зато је он, по мени, највећа легенда и Црвеног крста и Радничког”, рекао је некадашњи играч тог клуба Срећко Јарић, један од оних који су под Пивиним вођством освојили Првенство Југославије 1973, у тренутку док је то била најјача домаћа лига у Европи.

Кошарка и голубарство, заштитни знак Црвеног крста у првим годинама после Другог светског рата, узели су под своје и Пиву који је тим „вирусом” заразио и свог млађег брата Душана, касније једног од најбољих европских тренера свих времена.

Крст је у то доба био расадник мангупа и шампиона (у разним спортовима), а Пива његов Џејмс Дин, како су га с разлогом прозвали – мада је он тај комплимент понајмање желео. Лепо је певао и свирао (виолину), али су га кошарка и голубови, на велико разочарање његових родитеља (отац доктор правних наука, мајка песникиња), потерали у другом смеру.

Почео је у млађим категоријама код тренера Боре Ценића, на земљаном правоугаонику свега пар корака од породичне куће (терен на Крсту је био с друге стране улице) уз другаре Братислава Бату Ђорђевића, Миодрага Сију-Николића, Душана Рајачића и остале.

Како је сликовито једном рекао чувени „крсташ”, глумац Драган Николић (1943-2016) аутору ових редова, велико пријатељство је грађено у троуглу Раднички – Београдско драмско позориште-биоскоп Авала – црква Свете Богородице, а Пива је у њему био једна од најмаркантнијих фигура, у време док су рвачи, боксери и фудбалери били много славнији од кошаркаша.

За три деценије тренерског посла ретко се мицао са Црвеног крста, из простог разлога што се ту осећао најбоље. Радио је и у ОКК Београду, МЗТ-у (Скопље) и кратко у Кувајту и Емиратима. Највећи успех му је титула првака Југославије 1973, после чега је стигао и до полуфинала Купа шампиона.

Тих година био је један од оснивача Удружења кошаркашких тренера Србије, заједно с Ранком Жеравицом, Драгољубом Пљакићем и Слободаном Мићовићем. Важио је за доброг педагога и стручњака који уме и отписане играче да изведе на пут.

Како се некада живело на Крсту и ко је био Слободан Пива Ивковић сведочио је пре пар година на спортским страницама „Политике” још један велики „крсташ” и глумачка легенда Велимир Бата Живојиновић (1933-2016):

– Нико није имао такву популарност као кошаркашки момци са Црвеног крста. Становао сам 50 метара од Радничког, у Кораћевој улици, такорећи први комшија Пиве и Дуде Ивковића. Ако ниси волео кошарку и бокс, ниси био са Крста. Ипак, ја сам отишао у друге воде, снимајући и 14 филмова годишње, али сам наставио да пратим моје другове спортисте, онолико колико сам могао. Сви смо били у заносу кад је Неца Ђурић на једној утакмици „сложио” совјетског дива Круминша, а срећи није било краја када је Раднички с Пивом, 1973, постао првак оне велике Југославије. Живели смо као краљеви: ако је један имао, имали су сви. Такви смо били другови.