Алексиначка пивара на ручни погон покренула пиварство на југу

Историјска факта кажу да се Нишка пивара сигурно не би појавила непосредно након ослобођења Ниша од Турака да у процес индустријализације града није уплео своје прсте господин Јохан Апел.

Међутим, деценијама пре него што је прва парна фабрика пива отворена у Нишу, чувени аустро-угарски привредник доселио се најпре у Алексинац. Након што је Алексинац припао Србији, Апел је са великим капиталом одлучио да свој посао из Аустро-угарске премести и на тле тадашње Србије.

Године 1865. сада већ православно прекрштени Јован Апел сместио је своју фабрику на обалу реке Моравице, где и данас постоје остаци прве алексиначке фабрике. Пивара на ручни погон била је претеча свега онога што ће у годинама које следе успешни Немац остварити на југу.

Све до ослобођења Ниша 1878. године, Апел је развијао план како да једну од првих пивара у Србији постави на водеће место. Пиваром је управљао до смрти 1907. године. Нишка пивара отворена је 1884. године и то је била прва фабрика овог типа која је радила на парни погон. Без алексиначке, она би по свему судећи у својим почецима била прилично нефункционална, јер је велика количина прерађевина стизала управо из овог града.

Почетак двадесетог века донео је промене које су се тицале производње пива. Јован Апел већ је остарио, па је своју тајну пиварског заната одлучио да пренесе на синове Јосифа и Хуберта. Иако су живели у Нишу, нису били ретки дани које су проводили на свом имању у Алексинцу.

Историчар Зоран Стевановић, описујући занатство у Алексинцу, говори о пивари и лагумима испод града у којима су чуване извесне количине пива.

За време балканских ратова и током читаве друге декаде двадесетог века, пиварама у Нишу и Алексинцу управљали су Јосиф и Хуберт који су своје пиварско друштво назвали “Нишавац“. Производило се око 3.000 хектолитара годишње. Око 120.000 килограма јечма из Србије и 15.000 килограма чешког хмеља прерађивано је у Алексинцу и Нишу.

Просперитет Алексинца био је на високом нивоу, иако је Нишка пивара све више добијала на значају. За време Првог светског рата пивара у Нишу је знатно оштећена, док је алексиначка потпуно очувана. О томе сведоче и фотографије на којима се види аустроугарска застава. Стевановић наводи да су Аустро-угари током рата ово здање користили за потребе своје војске, те је зато остала недирнута.

Након рата у Ниш је из Алексинца стизало 50 до 60 вагона слада који се производио искључиво од јечма из Алексинца и околних села. Јосиф и Хуберт водили су посао у Нишу до 1925. године, а онда су пивару на неколико година потпуно препустили Лазару Дунђерском. Алексиначка пивара је ипак, судећи по катастарским премерима из 1927. године, припадала породици Апел.

Пивара постала винарија

Катастарски премер читаве територије алексиначке општине обављен је и током 1937. и 1938. године, а фабрика је уписана под бројем 4714 и називом Апел Јован, Ниш, Пивара Апеловац. Тих година је земљиште испод кога су се налазили лагуми продато Живић Мате Владимиру познатијем као Влаја Живин.

“Алексиначка пивара” се 1940. године нашла у власништву земљорадничко виноградарско-воћарско репарске задруге. Продата је по цени од 400.000 динара. Од тог тренутка уместо пива у тој фабрици је почело да се точи вино. Након мартовских демонстрација 1941. срушен је већи од два погонска димњака из страха да Немци не бомбардују пивару. Тада млади Драгослав Симоновић Сенегалац лично је везао уже које су радници вукли како би се срушио димњак.

Чика Никола је Алексинчанин који памти времена када је пивара након Другог светског рата почела изнова да ради пуном паром. Производило се вино, а механизација се користила за дестилацију воћа и грожђа.

Не памтим време када се производило пиво, али се сећам прича о Апелу. Колико знам, једном од синова Јована Апела је одузета имовина током национализације, док је други иако је био у партизанима много тога распродао. Неке од наших комшија сада живе на имању Апелових - каже Никола.

Зоран Ранђеловић из Трњана каже да су редови за откуп грожђа током шездесетих и седамдесетих година били дуги километрима. Пољопривредни комбинат имао је продавнице широм бивше Југославије, а по кафанама се често наручивала чувена Алексиначка ружица.

Апелова фотеља, неми сведок једне епохе

Алексиначка пивара и винарија престале су званично са радом 2001. године. Завичајни музеј успео је да од заборава сачува аутентичну фотељу Јована Апела која се заједно са другим комадима намештаја налазила у пивари док је била под стечајем. Фотеља се данас чува у канцеларији Завичајног музеја. Остататку намештаја из времена када је Алексинац блистао као индустријско место изгубио се траг.

​Аутор Никола Марковић Извор Јужне вести

Ови текстови су део пројекта “Алексинац у срцу природе” који је финансиран из јавних средстава Општине Алексинац, а има за циљ да у складу са Законом о јавном информисању допринесе већој видљивости Алексинца и ширем информисању јавности о овом крају.