Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

Хроно исхрана (2)

rss

03.02.2015. Кува и пише: Ана Ћубела

Ana profil

Хроно исхрана је, као што јој и сам назив каже, исхрана по сатници. Између оброка треба да прође најмање четири, а највише шест сати. Пет сати је оптимално, посебно ако говоримо о рестрикцији, односно о периоду када имамо само три оброка, без ужине. А пробаћу у најкраћим цртама да објасним и зашто, преносећи најбитније делове које су написали стручњаци за ову област. Иначе, ово је највећи разлог зашто сам се ја одлучила за хроно.

Сваки пут када једемо, повећа се ниво инсулина и масти почнију да се складиште. Зауставља се сваки други процес и почиње фаза стварања масти која се зове липогенеза. Након 60 минута, ниво инсулина почиње да се нормализује, али његови ефекти трају и до три сата. Тек после тог времена, односно у просеку 3 сата нако уношења хране, престаје складиштење, а ћелија се припрема за ослобађање масти, односно липолизу.

Ово ослобадјање масноћа из масних ћелија се дешава далеко интензивније и брже, уколико постоји већа потреба за енергијом, односно ако постоји нека физичка активност.

Уколико у том времену ставимо било шта у уста, небитно да ли се ради о некој грцкалици или оброку, сви процеси почињу поново, односно инсулин опет скаче и почињу да се складиште масти. И што чешће једемо, више се враћамо на почетак, а да сви процеси који се тичу стварања, па ослобађања масти, нису завршени.

И зато је битно да прође најмање четири сата између оброка, а ако смо у фази мршављења најбоље је пет сати. Липаза, ензим који разлаже масноћу, је потпуно неактиван, све док је хормон инсулин присутан у крви у већој концентрацији. Својом активношћу, хормон инсулин директно блокира ензим липазу. Не постоји ни теоријска могућност да изгубимо и милиграм масти све док је хормон инсулин активан.

Вештачки заслађивачи гори од природних

Исто се дешава и ако се унесе слатко пиће. А још горе ако се унесе нешто са вештачким заслађивачем. Тог тренутка ниво инсулина одједном порасте, а ми у крви немамо никакав нов унос такозваног брзог шећера који треба да се метаболише. И панкреас и масне ћелије су збуњени. Почиње активација бројних хормона и ензима, а како не постоји ништа значајно у крвотоку што треба да се пребаци у фабрику за стварање енергије, поново долази до принципа реакције на претњу и закључавају се сва могућа врата на ћелијама масти.

Хормони који активирају и подстичу активност ензима липазе, управо оног ензима који нам смањује масне депозите су адреналин и норадреналин, такозвани стрес хормони. Они се отпуштају у највећој мери при физичкој активности или у стањима стреса: топлота, хладноћа, физичка агресија, ментални стрес…).

Активиран излученим стрес хормонима, ензим липаза разлаже молекул триглицерида у мање делове и специјалним биолошким кључем отвара излазна врата адипоцита, те се ове, сада сасвим мале партикуле отпуштају у крв.

Ови делићи се зову масне киселине и глицерол. Те масне киселине заправо служе као мишићно гориво. Кад се у крви нађу масне киселине и глицерол, постоје две алтернативе:

– или ћемо бити физички активни и наши мишићи ће сагорети енергију која им је понуена,
– или ћемо бити физички неактивни, те ће масне киселине и глицерол остати у крвотоку, па ће убрзо масно ткиво, које је заправо биолошка фабрика, преузети ове елементе и у свом делу за рециклажу, ретрансформисати поново у триглицериде и ускладиштити, али овај пут у делу који служи за складиштење отпада.

Што значи, физичка активност је идеална 3 сата после јела.

Масно ткиво нам треба, али…

Свака масна ћелија нашег ткива (која се зове адипоцит) је перфектно организована микро фабрика са 24-сатним радним временом.

Задатак ове фабрике је да произведе и сачува, а затим према потреби и ослободи резерве горива, да би се насе тело снабдело свим дневним енергетским потребама.

Масно ткиво је од виталног значаја за организам, што значи да свакако треба да га имамо, али само у одређеном проценту. Сваки висак је штетан, док је и сваки већи губитак тог ткива лош, јер је повезан са многим метаболичким и хормонским поремећајима и болестима.

Да би формирале своје резерве, масне ћелије узимају из крви масне киселине и сећере, који се уносе храном (не заборавимо да се шећери налазе у скоро свакој намирници, пре свега у житарицама – пшеници, хеијди, ражи, пиринчу, јечму, зоби…. затим у воћу, слаткишима и великом броју поврћа).

Масне ћелије су добро опремљене ћелије за ову улогу и имају врло напредан и осетљив систем за пумпање и сакупљање, односно складиштење масти.  Након прве фазе, односно фазе упумпавања, шећере и масне киселине преузима читава армија ензима који помажу у даљој производњи великих молекула, познатих као триглицериди. Створени триглицериди се складисте у специјална складиста унутар масне ћелије, а  цео овај поступак диригује главни диригент: Инсулин, хормона кога лучи наша густерача (панкреас). А већ смо објаснили шта се дешава кад се он пробуди уносом хране.

Ако желимо да смршамо прва ствар коју треба да урадимо јесте да се вратимо уносу 3 нормална оброка у току дана. Без грицкања између, ма колико се то понекад учинило здраво.

 

Подаци су узети из приручника “Мала школа физиологије” др Ане Гифинг

Коментара: 0


# Хроно Хроно исхрана Хроно кухиња Сатница Ана Ћубела
@



 

[ Додај коментар ]