Заборавио сам деци да уведем воду

Дејану (12) и Светозару (14) Дикићу, малишанима са Косова који су са глувонемом мајком после смрти оца голи и боси стигли у село Моравац код Алексинца, помоћ добрих људи не престаје да стиже.

Али, прикључак за воду, који им је јавно обећан, никако да стигне.

Директор алексиначког водовода још прошле године је у емисији „Квадратура круга“ РТС-а обећао да ће, кад су већ добротвори направили монтажну кућу и опремили је, до ње бесплатно стићи и вода. Међутим, годину дана касније, вода из Алексинца још путује и требало би, сазнаје „Ало!“, ове недеље да потекне и у њиховом домаћинству јер су радови у току.

Дејан и Светозар су из села Теренце код Косовске Каменице. Судбина је хтела да њих двојица, после смрти тешко болесног оца, с болесном мајком дођу у Моравац, надомак Алексинца, у кућу свог деде по оцу. Док се они брину о мајци, о њима се стара полубрат по оцу Радован. У Србију су дошли без ичега, у напуштену и оронулу кућицу.

- Покупили смо оно мало ствари што смо имали и дошли овде. Лепо је ту... Ново друштво, па нас је у почетку било мало срамота, али сада више није - каже старији Света.

- Сада има и девојчица - додаје кроз смех млађи Деки. Привикавање је, кажу, много лакше ишло уз брата Радована, оца шесторо деце, уз то и незапосленог.

Првих шест месеци је било тешко. Није било хране ни пара... Социјална помоћ коју су добијали на Косову никако није могла да се преусмери. Паре су се са Косова враћале у Београд.

- Али ево, стигла је, купили смо неке свиње храњенице, сада имају преко 120 кила - прича Радован.

Помагао је Радован, али помагали су и други. Предраг Искреновић из Житорађа о Декију и Свети брине као о најрођенијима. Највише захваљујући њему, Дикићи су добили нову монтажну кућицу.

- За њих сам чуо на телевизији. Никако нисам могао да се помирим с тим. Ступио сам у контакт с њиховим учитељем Слободаном из Косовске Каменице. Хтели смо да им ту стару кућу у Каменици реновирамо. Међутим, деца, која су на Косову живела у планини и морала километре да пешаче до школе, желела су да се преселе код рођака у Моравац. Анимирао сам људе, скупили смо новац и направили ту кућу - за „Ало!“ прича Пеђа, власник једне кафане у Житорађу.

Декију и Свети урадио је и темељ за кућу, купио кухињу, намештај, плочице, ангажовао мајсторе, посећује их, доноси им храну и новац. Али, оно што није могао јесте да им обезбеди прикључак за воду.

То је јавно обећао директор алексиначког водовода.

- Јесам, обећао сам, прошлог децембра. А онда зима, па лето, радови, једноставно сам заборавио! Да ме је само неко подсетио, све би то било урађено раније - каже за „Ало!“ директор Драгиша Симић, али и додаје да је своје обећање почео да испуњава.

Управни одбор је дао сагласност да се Декију и Свети бесплатно одобри прикључак, а радници су већ ископали шахт.

- Јесте, радници су ископали шахт и сад копају канал да вода дође до купатила - каже Деки.

- Ја кад порастем, хтео бих да будем мајстор - додаје он.

Засад иду у школу у суседни Житковац, али и помажу у кући.

- Ујутру нахранимо козе, стоку... А кад порастем, волео да будем музичар - каже старији Светозар.

И држава да помогне

Предраг Искреновић, који је појединачно највише помогао Дејану и Светозару, позива и друге људе добре воље, нарочито оне добростојеће, да помогну деци. Искреновић је, каже, зачуђен и разочаран што се, како тврди, нико из центра за социјални рад у Алексинцу досад није интересовао за децу.

http://www.alo.co.yu/vesti/10172/Zaboravio_sam_deci_da_uvedem_vodu