Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

Вртић у високој школи

rss

12.09.2011. Сандра Гуцијан

Висока школа за образовање васпитача из Алексинца ове године прославља 140 рођендан

Учење кроз игру Фото З. Анастасијевић

Алексинац – Ујутро на иста врата улазе и професори, и студенти, и родитељи с малишанима. У дворишту су скулптуре, дипломски и магистарски радови студената којима се играју деца из краја. А иза школе, на врху брда је топ, заостао после гашења оближњег гарнизона. Професори у шали причају да су колегама из Комисије за акредитацију, који су недавно обилазили школу, на одласку рекли: – Топ је окренут ка ауто-путу, па ви видите какав ћете извештај да предате.

Шалу на страну, али запослени Високе школе за образовање васпитача из Алексинца најмање треба да стрепе од налаза Комисије за акредитацију која је ове године кренула у редовну контролу високих школа по Србији. Имају довољно квадрата, студената и професора, чак и више него што је потребно по стандардима, ове године славе 140 година постојања и нису само по томе јединствени у Србији.

Директор, професор др Стојан Обрадовић, песник је чија је специјалност филозофија физике. Иако се његових пет радова налази у библиотеци НАСА, на први поглед се види да је реч о скромном професору, старог кова, који домаћински располаже с то мало пара колико школа заради од студената (школарина је једна од најнижих у Србији), јер других прихода нема. Одмах је стављен цреп уместо крова од лима који је недавна олуја однела, школа је окречена у нијансе плаве и љубичасте боје за шта је био задужен професор ликовног, на зидовима су слике, али и дипломе и фотографије, историјски вредна документа која сведоче о почецима образовања учитеља у Срба: указ о премештању школе из Београда у Алексинац 1896. године, фотографија прве генерације Учитељске школе три године касније, указ о додели Краљевског ордена Светог Саве другог реда 1939. године...

Обилазимо и библиотеку са 30.000 књига и шест легата коју користе професори и с других факултета, а библиотекарка Снежана Ђорђевић нам показује највеће благо – оригинални часопис „Караџић“ и то све бројеве од 1899. до 1903. године.

Директор нам показује амфитеатар у којем професори држе предавања тако што закаче бубицу на кошуљу, додаје да су имали „паметну таблу” пре Математичке гимназије у Београду и води нас у музички кабинет с двадесетак хармоника, клавиром и музичком таблом. Својевремено су имали и једну провалу и то у току дана – украдена је хармоника вредна шест хиљада марака, после чега је појачан видео-надзор у школи.

– Ја и с компјутера од куће могу да пратим све што се дешава у школи, која је отворена од осам до осам, радимо и суботом и недељом. Имамо око 500, углавном студенткиња из чак 47 градова, долазе нам чак и из места које имају учитељске школе и факултете. Неки од њих су запослени, неки родитељи – прича др Стојановић.

Његов број мобилног телефона је на сајту школе, доступан и студентима, и професорима, и новинарима. Студентске радове прима и брзом поштом и одговара у року од 24 часа, доказујући да се у Србији ствара нека нова генерација професора која показује да је могуће ускладити и Болоњу и традицију.

Он сваки дан долази из Прокупља, што није необично, јер имају професоре који такође путују из Београда, Ниша, Врања, Сокобање...

Један од њих је и др Милутин Ђуричковић из Земуна, председник Савета школе, песник с неколико објављених књига, који се стара да школу не заобиђу позната имена наше књижевности.

Због нас је накратко прекинуо испит. Биљана, Владимир, Ана, Тијана, Мариана, Миљана и Александра су студенти које затичемо испред амфитеатра у којем се полаже књижевност за децу. Кажу да су се за овај позив одлучили пре свега због љубави према деци.

– Студије нису досадне, учимо све оно што ће нам касније затребати, а имамо праксу и у вртићу који је на неколико корака одавде. Градиво није захтевно, остаје нам доста времена и за изласке – причају будући васпитачи.

„Једини који се запошљавају јесу васпитачи“, са осмехом каже директор и наводи где све могу да раде по добијању дипломе – предшколске установе, вртићи, приватни и државни, као и приватно давање часова што је све чешћи случај, нарочито с децом министара и познатих личности.

– Добро је да сте се сетили и нас из провинције – са осмехом нас дочекују у вртићу „Лане“ који се налази десно од централног хола школе. Двадесетак глава се окреће ка нама и у хору се чује „Добар дан“. Малишане накратко прекидамо у игри, а потом почиње ручак – риба, пире кромпир и купус. После тога – спавање. Директор нам каже да се овде све учи уз игру, а циљ је да деца стекну радне и хигијенске навике.

Ова школа једина у Србији има и специјалистичке студије за драмско васпитање, за сада са само 25 студената, иако је интересовање много веће.

Домар школе Драган Илић показује нам студентских, али и својих руку дело у дворишту школе – фонтану, чесме у облику печурки, дрвени возић за игру.

Има ли нешто што не ваља, питамо „песничко руководство“ школе, док са брда на чијем врху је школа, пуца поглед на Алексинац. „Међународна сарадња“, одговара директор, што је била и замерка Комисије за акредитацију. Пошто ће по изменама закона ускоро и високе школе моћи да школују мастере, а што опет подразумева и мобилност студената по целом европском академском простору, школа ће проширити сарадњу на сличне установе у Европској унији. Ових дана се почиње са Словенијом и Чешком.


Текст је преузет са сајта www.politika.rs, уз одобрење уредника.

Коментара: 0


# фотографија школе
@



 

[ Додај коментар ]