Милена Ђокић: Желим чин генерала

Када је Милена Ђокић (23), из алексиначког села Доњи Адровац, када је као вуковац завршила Алексиначку гимназију, планирала је да у Београду упише Филолошки факултет и студира енглески језик. На пријемном је за мало остала испод црте, а самим тим и без бесплатног школовања, па је покушала на Војној академији, где је без проблема добила индекс. Данас је потпоручник, са дипломом у коју је заведена просечна оцена 8,70, а циља генералски чин.

Била је најбољи студент на смеру Ваздухопловно осматрање и јављање, због чега се 8. септембра, као једина дама међу колегама и нашла на платоу испред Скупштине Србије на промоцији 133 класе потпоручника ВА.

Док чека да стечено знање покаже на месту командира одељења у Командној чети у 126. војној бригади у Београду, у родном селу код родитеља помаже родитељима у обављању пољских послова и спремања зимнице.

- Учила сам и нисам јурила просек. На крају је испало да сам најбоља. Наравно да мојој срећи нема краја, поготово због догађаја испред Скупштине, што ми још увек делује помало нестварно - каже Милена.

Поред породичне традиције, јер је наставила очевим стопама, ипак је главни Миленин мотив што се определила за Војну Академију сигуран посао, што је данас врло важно. Говори течно енглески и француски, а захваљујући Академији обишла је и неколико земаља.

Пресрећни су и њени родитељи и брат Ненад. Отац Слободан, потпуковник у пензији, признаје да се потајно надао да ће ћерка настави његовим стопама, а сада да ће да надмаши његов чин. Мајка Љиљана на почетку је била мало резервисана према ћеркинонм избору, али јој је пружала пуну подршку.

- Срце ми је било пуно када сам је видела како као једина девојка стоји на бини и прима пиштољ из руку Министра одбране Александра Вучића. Жао ми је само што због болести и отац није могао да јој увелича тај догађај - вели пресрећна мајка.

На ВА се те године уписало 33 девојака, присећа се Милена почетка свог војничког живота. Успех у учењу, као и у другим областима, овој скромној и вредној девојци, већ у другом делу прве године на Академији омогућио је одређене привилегије, па и сталне изласке у град, која је она ипак ретко користила, већ јој је књига била "нераздвојна другарица".

- Наравно да је било тешких и преломних тренутака - остати или отићи - прича за "Новости" госпођа потпоручник (тако гласи службено ословљавање) - али је увек превагнуло оно прво. То се дешавало само у првом полугођу и тада је пресудна била подршка родитеља, а посебно моје најбоље другарице кадеткиње Милене Петковић из Врања, и слободно могу да кажем, да смо нас две једна другој биле ослонац да изгурамо до краја.

Док чека свој први посао, Милена понекад, из шале, постројава своје укућане и издаје команде шта ко треба да ради. Сви је слушају без поговора, јер она је њихова госпођа потпоручник, бар засада, док не догура до генерала.