Миодраг Тасић

Много је економиста на овим просторима. Боље речено, свако од нас експерт је за економска питања. Као и за све друго, уосталом. Да имамо онолико пара колико има Јапан на пример, лако би их потрошили. Заиста смо стручњаци да потрошимо. Мука је што не умемо да зарадимо.

Народ у Србији обамро од благостања. Све му је потаман. Почев од хране, лекова, образовног система... Ово последње нарочито. Поред онолико државних универзитета и школа? А тек приватни универзитети! Не можеш их избројати. Свако веће село има макар један факултет.

Испраћамо баксузну 2013.годину. Била је лоша и суморна. Ваљда зато што је тринаеста? По томе следећа мора бити боља. А можда и зато што не може бити гора! Погрешно. Увек може бити горе. А да би било боље, прво мора бити горе.

Лепо је бити становник света. Нажалост, већина нас нема резервну отаџбину и мора да се окрене оној јединој коју има.

Волим што живим у слободној, демократској земљи у којој је мало незадовољних, обесправљених и понижених. Нема гладних, незапослених или доконих људи који не знају шта ће са собом. Сви нешто смишљају, предузимају, раде, рекло би се муљају. Испод жита вероватно, али ко ће га знати!

Много је људских жртава било потребно да би се створила прва Југославија. Тада, додуше, Држава Срба, Хрвата и Словенаца. Тако се звала на почетку, давне 1918. године. Тек деценију потом названа је Југославијом.

Други негују театар апсурда а ми државу апсурда! Макар да у нечему предњачимо. Сиромашна и презадужена Србија никако да се усправи. Клечи се и мољака, проси, савија се кичма у недоглед. Економски посрћемо. Тонемо. Давимо се. До гуше смо у нечему што није пристојно помињати. Али, да ли је баш тако?

Тресла се гора, и још се тресе, а истерали Динкића! Од „тројног пакта“, остала двојка. Мисли се, наравно, на коалицију три „велике“ странке у српској власти.

Човек је друштвено биће. Не може да живи сам, изолован од осталих припадника своје врсте. Макар то важи за већину сорте зване Homo sapiens!

Демократије никада довољно. Ма колико се ми трудили и тежили да народ (демос) завлада, некако представници народа у облику извршне власти, као најбољи примерци истог тог народа, слободно и непосредно изабрани, је л' те, ипак у име народа одлучују па и кад се одлуке њихове и жеља народа не поклапа баш свакад.