Миодраг Тасић

Морамо бити поносни на своју државу. Пре свега на руководство које нас води у светлу будућност. У бољи живот.

Шта би било, кад би било, што је некад било? Вероватно би се живело нешто боље него што је сада. Могло би више тога да се купи. Слободније би се ходало улицама.

Велики песник Јован Дучић рекао је једном приликом да су Арнаути најнесрећнији народ на свету. Расли су између две велике цивилизације, а ништа нису усвојили!

Срећа да живимо у двадесет првом веку, па имамо обиље цивилизацијских достигнућа.

Мало је оних који не би пожелели да „служе“ својој земљи доприносом у дипломатској служби.

Како се времена мењају! Некада је било срамота радити за страног господара.

Двадесет пет година већ живимо у транзицији, приватизацији и у нечему што се описује као капитализам. Раније се говорило да градимо капитализам с људским ликом, али у шта се ово изродило, чини се да нема много додира с људскошћу.

Поред свих поплава, реконструкција, хапшења и привођења, склапања историјских уговора, промена неспособних директора њима сличним, Србију мало-мало пријатељи и партнери из Европе притискају санкцијама.

Рекло би се да се просјачење не исплати! Ето, може да се заглави и затвор због просјачења.

Учити, учити и само учити – говорио је друг Лењин. Нема напретка без знања, сматрао је вођа бољшевика. Дакле, не важи оно Сенекино non sholae sed vitae, што ће рећи да нема школе без живота. Или да је живот најбоља школа!