Алексиначки Рудник

Лоше приватизације уништиле већину предузећа, која су до продаје била мотор локалне самоуправе. Држава сада "пере руке", па отпуштени радници куцају на општинска врата

Овога пута је ствар отишла предалеко, не ради се само о уобичајеној предизборној причи. Ако погледате претходних пар вести видећете да изјаве дају представници владе и министарстава.

Давне 1883. године Алексинчанин Ђорђе Димитријевић лекар у Београду и власник Алексиначке пиваре Јохан Апел затражили су и добили повластицу звану „Краљевац“, да на површини од 950 хектара могу испитивати и експлоатисати рудно благо.

Захваљујући сарадњи белгијске амбасаде, Народног музеја у Зајечару и Галерије науке и технике САНУ настала је изложба „Белгија у Србији до 1918. године“ коју ће наредних десетак дана видети и становници Београда, Зајечара, Ниша, Сокобање, Алексинца, Бољевца, Бора и Кладова.

Приликом посете Алексинцу, поводом обележавања годишњице погибије пуковника Рајевског, у четвртак 02.09.2010., амбасадор Руске федерације, Александар Конузин, посетио је и Алексиначки рудник, који послује у оквиру Јавног предузећа за подземну експлоатацију угља Ресавица. Домаћини су посебно истакли постојање великих резерви уљних шкриљаца на овом подручју, процењених на око две милијарде тона. Овом приликом, истакнуто је да управо руска технологија представља реално решење за евентуалну…

У петак 6. августа, Савет МЗ Ал. Рудник организује прославу Дана рудара “6.август”.

Према пројекту који је сачинила локална самоуправа, нове јаме би биле отворене код села Суботинац, али је потребно претходно променити ток реке Моравице

У Алексинцу је обележена двадесетогодишњица највеће рударске несреће у Србији у којој је погинуло 90 рудара.

Иако скоро две деценије постоји само формално, алексиначки рудник као фирма и даље веома активно битише у саставу ЈП за подземну експлоатацију угља ”Ресавица”, а оно што је посебно занимљиво јесте да је овај колектив, и као такав, са 330 запослених, већ годинама најмногољуднији у алексиначкој општини.

Било је и Белгијанаца, Немаца, Далматинаца, Хрвата, Словенаца, Бугара и Албанаца. Сви смо живели као једна породица. Врата се нису закључавала, па је свако могао да уђе у свачији стан