Драган Весић

О томе када су настале друштвене мреже, пре свега Фајсебук и Твитер, можете читати на Гуглу па не бих гњавио о томе. Кога интересује феномен друштвених мрежа, неће наћи на Гуглу, то није инстант знање, али кога занима већ ће се некако снаћи. Зато је ово што следи само парадигма: фрагментарност виртуелне стварности односно нових медија.

Диктатори не долазе тихо и не улазе у легенду. Они одлазе уз буку и бес. Говорећи о бојкоту, Чанак сам себи ускаче у уста. Он личи на опозицију из Домановићевих сатира - дакле лажну и по мери власти. Нема демократских избора у недемократским условима мада он тврди да има.

Свако од нас има своју тамну страну: оно што Јунг дефинише као архетип сенке. Људи се стиде и плаше те сенке, која је део њихове личности, и чак негирају њено постојање. Али, ако нешто не желе да буду и не признају да постоји оно што јесте никада неће стићи у средиште себе. Од сенке се не бежи, у њу се гледа.

У петак, 26. јула, у Житковцу прослављена је слава цркве Светог Архангела Гаврила: у присуству верника свету литургију, у преподневним сатима, служили су свештеници алексиначког намесништва.

Диоген нема фб профил, а нема ни Декарт. Зато нису међу пријатељима просечног корисника фејсбука. Они не мисле, па да постоје, него лајкују, дакле не постоје.

Двадесетшестог јула, у петак, црква у Житковцу прославиће своју славу Светог Архангела Гаврила чије име носи.

Има једна колективна карактерна црта у нас, бар код већине, а та црта јесте да та већина воли да буде главна без обзира да ли је способна, дакле да ли зна и да ли има лидерске способности. Небитно - зато скупи климоглавце и послушнике па води главну реч, а то што ствари крену још горе и све оде у пм, њима није битно. Важно да они, просечни и неуки, доминирају.

"Створио сам га да буде духован у телу, а он постаде телесан и у духу" - Bossuet (мора да је мислио на кориснике социјалних мрежа, прим. аут.)

Мало тога је у последње време узбуркало алексиначку јавност на друштвеним мрежама (на Фејсбуку) као сеча стабала у главној улици. Много тога је нејасно у овом зеленом еколошком замешатељству: има ли или нема пројектне документације, ко је надлежан, ко је расписао тендер, ко су извођачи и подизвођачи, ко је овластио јавна предузећа да секу дрворед у пешачкој зони?

По много чему, откад је Србије и Срба, ово је била - доомановићевски речено, земља чуда, камијевси пак земља апсурда. У новијој историји, од 1990. наовамо, када је о идеолошкој трансформацији реч, док су земље источног блока веч промениле систем, из комунистичког у капиталистички, у најширем значењу тог појма, Србија је то чинила најспорије: нама је демократија у пеленама безмало 30 година па можете мислити колико је трајала трудноћа (деценијама). Сад, замислите бебу-систем од скоро 30…