Драган Весић

"Симулакрум није никад оно што прикрива истину, него истина прикрива да је нема. Симулакрум је истинит." - Жан Бодријар

Пристојни људи, који не воле тиранију, јесу мањина у Србији. Има их много мало и немоћни су пред хордом што слепо следи слепе вође које је вековима воде у провалију. Лепо је то описао највећи српски сатиричар Домановић...

"Ако довољно дуго стојиш на ивици и гледаш у амбис, једнога дана ће и амбис погледати у тебе" (Ниче). Овај текст јесте, у погледу форме, гледање у амбис јер не чини целину него је састављен из фрагмената - поступак писања је такав. Текст није уобичајен. Можда довољно дуго стојим на ивици и можда текст већ гледа у мене...

Бојкот избора јесте легитимно демократско средство опозиције тамо где постоји аутократија. Поставља се питање стратегије: шта после? Да би бојкот имао смисла потребне су три ствари, а прва је најважнија: ванинстутуционални притисак који подразумева велику мобилизацију грађана и свакодневне масовне протесте око једног циља и уједињену опозицију да тај циљ артикулише: институционална борба за нове фер изборе и подршка међународне заједнице да до њих дође. Последње две отпадају, јер ће…

Нови морал нема везе са Ничеовим превредновањем добра и зла. То није ни традиционални хришћански морал слабих, ни иморализам јаких с оне стране добра и зла; у новом моралу улоге су опако замењене: зло је добро, а добро је зло, изопачено је нормално, нормално није нормално, егоизам то јест саможивост је врлина.

Ако неко осам сати ради, осам спава, а осам сати стоји пред огледалом и диви се својој лепоти, мисли да је натпросечно паметан и харизматичан, да је посебан (јер то се не види у огледалу, али се примећује кад проговори), није тако страшно.

Интернет је пожутео и без обзира што он нема власника не значи да на њему нема цензуре (ни друштвена својина није имала власника па се, баш зато, тада највише крало).

О томе када су настале друштвене мреже, пре свега Фајсебук и Твитер, можете читати на Гуглу па не бих гњавио о томе. Кога интересује феномен друштвених мрежа, неће наћи на Гуглу, то није инстант знање, али кога занима већ ће се некако снаћи. Зато је ово што следи само парадигма: фрагментарност виртуелне стварности односно нових медија.

Диктатори не долазе тихо и не улазе у легенду. Они одлазе уз буку и бес. Говорећи о бојкоту, Чанак сам себи ускаче у уста. Он личи на опозицију из Домановићевих сатира - дакле лажну и по мери власти. Нема демократских избора у недемократским условима мада он тврди да има.

Свако од нас има своју тамну страну: оно што Јунг дефинише као архетип сенке. Људи се стиде и плаше те сенке, која је део њихове личности, и чак негирају њено постојање. Али, ако нешто не желе да буду и не признају да постоји оно што јесте никада неће стићи у средиште себе. Од сенке се не бежи, у њу се гледа.