Славољуб Буцек – Буца, челична песница Рудара

Славољуб Буцек је рођен 11.2.1950. године у Нишу. Борилачке спортове заволео је још као дечак. Тренирао је са најбољим другом из детињства "Бранчом" и осталим њиховим другарима по цео дан, вежбао ударце у инпровизовани џак, трчао на обали реке Моравице и спаринговао са дрговима.

Са својих шеснаест година одлази у боксерски клуб Рудар где почиње са тренинзима. Њигов први тренер био је Новак Милатовић који је све новајлије учио првим почецима бокса. Висок, дугих руку, изузетно брз и прецизан, са јаким и разорним ударцем, Буцек је веома брзо напредовао.

Тренирао је марљиво, некада и по два пута дневно, већи део времена проводио је у боксерској тренинг сали, где је од старијих боксера вешто учио све тајне бокса.

Већ следеће, 1967. године, са својих седамнаест година, почео је да боксује своје прве званичне мечеве.

Његов први меч у каријери био је против боксера из Прве петолетке Величковића у велтер категорији. Рудар је тих година боксовао у Боксерској лиги Србије и борио се за пласман у Дргу савезну лигу. У БК Рудар је затекао ветерана и легенду алексиначких боксера Миливоје Јовића "Шурета", били су ту Голубовић, Станковић, Стојковић, Рајичевић, Начић, Ненадовић, Вујичић...

Боксовао је у полувелтер и велтер категорији, веома брзо је напредовао у одличног боксера и за кратко време постао је ведета БК Рудар.

Своје одличне наступе потврдио је 1969. године победом над боксером београдског Партизана Јокићем. Буцек је боксовао супериорно и оборио Јокића, на крају је заслужено победио. Конкуренција у тиму била је јака екипа је појачана боксерима са стране у клуб су дошли одлични боксери: Младеновић из Трстеника, Мемеди из Врбаса, затим бивши државни првак Спасојевић из Крагујевца, као и повратник Иван Момчиловић.

Ретко који тим је могао да победи Рудара у овом саставу: М. Јовић, Мемеди, Стојковић, Д. Јовић, Буцек, Момчиловић, Голубовић, Раичевић, Спасојевић, Вујичић.

Такође, у току следеће сезоне у клуб пристижу и појачања из Бијељине Нусрет Џудерија и Миле Младеновић. Рудар је те године постао члан Друге боксерске савезне лиге Југославије, а Славољуб Буцек је био један од најбољих боксера БК Рудар.

Овим успехом уписан је златним словима у историји бокса у граду на Моравици. Иако је стасао у одличног боксера у раду са тренерима Новаком Милатовићем и Бранком Мојсиловићем каже да је праву вештину и све тајне савременог бокса научио доласком Томе Келаве.

За период у раду са Келавом Славољуб Буцек каже:

"И када сам побеђивао, био супериоран у рингу и мислио да сам један од најбољих у тој категорији, доласком Келаве схватио сам да још пуно тога треба да савладам, да би био најбољи. У раду са Келавом, под његовим инструкцијама много тога сам научио и могу да кажем да је Келава један од најбољих тренера са којим сам радио у мојој каријери. Доста тога из његове школе бокса сам научио и то ми је у многоме олакшало пут у даљој каријери."

А боксовао је у свим градовима на мапи ондашње боксерске Друге лиге Југославије од Апатина, Куле, Зрењанина, Београда, Младеновца, Ваљева, Лознице, Светозарева (Јагодине), Шабца, Трстеника, Крушевца, Прокупља, Пирота, Лесковца, Новог Пазара, до Скопља, Куманова, Битоља, Призрена, Никшића... И свуда је одушевљавао публику.

Памте се велике победе над Стојановићем из Топличанина, нокаутом у трећој рунди, затим победа против Радовановића из 14 октобра. Нокаутирао је и Мичића из Металца.

Посебно добро је боксовао против боксера из Македоније који су му лежали и пружао одличне партије. Изванредан борбен бокс приказивао је у Куманову против Сулеманија, затим меч против Лазарова из Скопља. Меч за памћење био је и против Манића из Пирота. Чувене борбе биле су и против Теофиловића (омладински првак Југославије), Јокића и Поповића (Партизан), Драгишића и Крајове (Приштина), Булатовића (Никшић), Бајагића (Нови Пазар)...

Његове одличне партије запале су за око многим тренерима и клубовима, тако да је имао пар одличних понуда за промену средине. Прва понуда стигла је из Београда из Радничког од тренера Дугеца, који му је обећао идеалне услове. Међутим, БК Рудар није хтео да потпише исписницу тако да је прелазак пропао. Тражили су га и у БК Раднички из Приштине, њихов тренер је био заинтересован и разговарао са Буцеком, као и БК Куманово. Управни одбор Рудара није хтео да чује за прелазак, али је Славољуб Буцек ипак отишао у Куманово и прикључио се припремама. Све је било на нивоу, одлични услови, другарство, квалитетни тренинзи. Боксери са којима је радио на тренинзима попут Лимановског, Салијевског, Бајрамовског, Георгијева свакако су представљали велику жељу за наставак каријере у Куманову.

Највероватније би све било уреду и Буца би своју боксерску каријеру наставио у Куманову да није дошло до једне обичне шале, између боксера, који његов клупски колега није схватио као шалу. Настао је проблем и схвативши да овде више нема другарства Буца се враћа у Алексинац. По доласку у Рудар председник је био Милун Лазаревић који је одлучио да подмлади екипу. Тако је боксерски клуб из града на Моравици био најмлађи у лиги. У толико је то било боље што је боксерски клуб подмлађен из сопствене боксерске школе коју је водио Бранко Мојсиловић. Такође, у том тренутку Рудар је имао одличну сарадњу са Топличанином из Прокупља тако да је у тим пристигла група младих боксера. У тиму је затекао Фазлиј Шаћировића, изузетног боксера који те сезоне из Топличанина послат на каљење. Био је у својој категорији супериоран и није доживео ни један пораз. На тренинзима је редовно спаринговао управо са Буцеком. Такође ту су били и Саћиповић, Амзић, Миленковић, Ђорђевић...

Буцек је тих година по поврастку са припрема из Куманова био капитен екипе и ударна песница Рудара. Сећа се велики мечева, али присећа се и мечева на којима је тешко излазио на крај против Гезапова, затим Копривице, то су изузетни боксери који су били најтежи противници Буцеку.

Где год да се боксовало увек су биле пуне сале, дворане, стадиони. Био је одличан амбијент и пуне трибине у Трстенику, Лозници, Шапцу, Куманову...

Међутим, такође говори да је најлепши амбијент у ондашњој Другој лиги Исток у Југославији свакако био у Новом Пазару. За гостовања у Пазару Буцек тврди:

"Није нигде било тако вруће као у Новом Пазару. Младост из Пазара је имала одличне боксере, али публика и ондашњих ватрених 8 000 гледалаца са амбијентом где кључа, као у кошници, требало је да се доживи. Стварно је било милина боксовати у Новом Пазару. Међутим сећам се и једног непријатног догађа са гостовања у Пазару. Било је то 1973 године када смо боксовали у Другој лиги и гостовали у сигурно, могу тако да кажем, ненормалним условима. По кишовитом времену на отвореној сцени сакупило се више од 6 000 гледалаца. Вређали су нас од самог почетка, а пре меча у свлачионици домаћи боксери су улетели да се обрачунају са нама. Посебно Смаиловић који је хтео да се лично самном обрачуна. У рингу кренуло је неспортски, меч је био спреман за прекид, али судије нису тако мислиле. Гледао сам како боксер из Пазара прети Начићу да ће га избости ножем после меча, судија је то чуо и није реаговао. Затим, при изласку на ринг мој клупски друг репрезентативац Ненадовић је добио пар јаких удараца од публике, умешали су се редари, настала је гужва. Прекид је био неминован, али је Ненадовић спортски и поред ових немилих сцена, прихватио да се бори. Био је то меч између Коце и Ненадовића клоји би Ненадовић сигурно добио да је било објективно суђење. Добио је и ударац главом у стомак и на крају неспортски неправедном одлуком судија изгубио. Ништа боље није прошао ни Маринковић, затим је уследио мој меч са Феризовићем. По виђењу како су прошли моји клупски другови, ништа боље нисам очекивао од Феризовића. Тако је и било после неспортског ударца главом демонстративно сам напустио ринг. То исто су урадили и моји другови у вишим категоријама Стојковић, Здравковић, Дестановић, једино је Јовановић боксовао са Смаиловићем који је пре меча хтео да се самном обрачуна. То није био меч већ прави рат тако да су обојица били дискфалификовани."

У својој боксерској каријери имао је преко 100 мечава, већину је завршавао победама, а било је и пораза и нерешених исхода. Један податак који осликава читаву Буцекову каријеру је тај да никада у својој боксерској каријери није доживео нокаут, губио јесте, али никада није нокаутиран, што је за једну боксерску каријеру од око десет година велики успех. За бокс тврди да је то један племенит спорт, да није опасно боксовати као што многи говоре, само треба марљиво вежбати и стручно радити, резултати ће сигурно доћи. Штета је по његовом мишљењу што бокс на просторима некадашње Југославије није на оном нивоу који је некада био. Радо се сећа препуног алексиначког Таша и громогласне публике увек преко 2 000 гледалаца која их је срчано бодрила, затим боксовало се у Житковцу у сали биоскопа који је примао између 500 и 600 гледалаца, а увек је било више гледалаца него што сала може да прими, крцато ко у кошници преко 800 људи за ово време несхватљиво, тако да је била милина боксовати.

Каријеру је завршио када је град Алексинац одлучио да под именом Напредак створи спортско друштво и да све спортске клубове стави под једно СД Напредак. Тако да је БК Рудар променио име у БК Напредак, а њему као и многима то се није свидело, јер су зној проливали и песнице укрштали под клупским бојама Рудара, а не Напретка. Одлучио је да после десет година прекине своју боксерску каријеру.

Остаће упамћен као један од најбољих боксера у својој генерацији, челична песница алексиначког ринга.

Са фејсбук стране Наврсарим Патагорски