Мирослав Анђелковић "Пера" - неустрашиви борац алексиначког ринга

Мирослав Анђелковић свима познат као "Пера" легендарни је боксер алексиначког Рудара.

Рођен је 1958. године у Сурдулици, до своје пете године живео у Кијевцу, у селу Троскач, а 1963. године његови родитељи досељавају се у Тешицу, селу надомак Алексинца.

Бокс је заволео још као дечак, а за то је заслужан његов комшија Славољуб Здравковић који је био старији од "Пере" и похађао средњу машинску школу у Нишу и тамо тренирао у омладинској школи БК Раднички Ниш. Његов комшија је сваког дана тренирао ударце у џак и трчао, а "Пера" је бежао са часова из основне школе да би заједно са њим тренирао.

Анђелковић "Пера" био је изузетно снажан и храбар момак и упијао је све покрете и вежбе које му је његов пријатељ Славко показивао. Трчао је сваког дана после школе на релацији Тешица – Житковац (око 10 километара), а то је засметало локалним "мангупима" који су покушали да се са њим сукобе и изазову га на тучу. У једном од таквих сукоба у правом боксерском стилу нокаутирао је тројицу момака који су га напали, тај догађај гледали су остали момци, а међу њима и боксери Рудара Саша Костадиновић и Ненадовић, који су одмах у исти час ступили са Анђелковићем у разговор и замолили га да са њима пође у салу за боксерске тренинге. "Пера" их је послушао и брже боље кренуо са њима.

По доласку у боксерски клуб дочекао их је тренер Новак Милатовић који је "Перу" изузетно лепо примио и одвео на његов први тренинг. Још одмах се видело да се ради о једном изузетном боксерском потенцијалу, снажном и храбром младићу који је одмах тражио да боксује са неким од боксера БК Рудар. О свом тренеру Новаку Анђелковић је имао само речи хвале, изузетно га је ценио и слушао читаве своје боксерске каријере. Почео је да тренира у омладинској боксерској школи код до скорашњег боксера Јовића популарног Шурета.

Млади "Пера" Анђелковић посветио се максимално тренинзима и боксу, па је тако и школу занемарио иако је у школи био изузетни потенцијал. Брзо је изборио место најбољег омладинског боксера и закуцао тако млад на врата првог тима.

Те 1974 године, када је почео са боксом у БК Рудар из Топличанина је послат на каљење млади Фазлија Шаћировић, још од тада се видело да се ради о префињеном и врхунском боксеру који ће прославити југословенски бокс широм Европе и Света и који није имао ни један пораз боксујући за Рудар.

Заједно су тренирали, а у клубу су били и врхунски боксери попут Благе Вујчића, Нусрета Џудерије, Ајваза и С. Шаћировића, Мутића, Амзића, Брвића, Бактијаревића и осталих од боксера "са стране" и од домаћих Раичевић, Јовић, Крстић, Бакалеа, Сеља, Момчиловић, Начић, Ненадовић, Цанко, Саса Костадиновић, Павловић и остали од коих је пуно тога могло да се види и научи.

Међутим "Пера" је био јединствен, неустрашив, храбар и пожртвован борац, Његов стил је био напад, без много тактизирања, увек агилан и са само једним циљем победити противника. Он једноставно није волео тактику и избегавање фајта, такав је био и остао од почетка до краја каријере. Али зато је имао технички дотеран изузетно јак ударац и задавао је такве јаке ударце, али је такође стојечки могао да поднесе и прими исте такве ударце, једино није могао да поднесе велике судијске неправде које су га пратиле током читаве своје каријере. У више наврата је грубо оштећен од стране судија, а више пута због свог нападачког и фајтерског стила био јавно опомињан и дискфалификован. Многе добијене мечеве изгубио је управо због оваквих судијских одлука, што је у више наврата доводило до огорчења, протеста па чак и инцидента публике која је "Перу" просто обожавала.

На све те неправде Анђелковић каже: "Не знам зашто сам увек на удару судија који немају исте аршине за мене и за моје противнике. Појединци су заштићени, ево нпр. када сам боксовао у Младеновцу против увек неугодног Драгичевића, судије које су биле из Београда, нису виделе или нису хтеле да виде чак три његова недозвољена ударца, на први мој такав ударац уследила је јавна опомена. Исто у Трстенику, против Верољуб Манџукић Џуке добио сам ударац шнировима од рукавица и то ми је поцепало аркаду, судија уместо да дискфалификује мог противника он прекида меч. Меч који ће ми остати као ружна успомена је такође између Рудара и Младеновца, овог пута на нашем рингу, противник исти Драгичевић.

Меч је био одржан у биоскопској Сали у Житковцу, пред мојом публиком која ме је посебно волела и обожавала. Тај меч одлучивао је коначног победника. И овога пута судије су биле из Београда. Боксовао сам ношен подршком публике у великом стилу, Драгачевић се бранио, али пуне три рунде ја сам доминирао и у свим сегментима био бољи. Међутим, прегласавањем судија са 2:1 победу је однео Драгачевић. То је изазвало неверицу, а затим бес и сузе на мом лицу, нисам могао да схватим и поднесем толику неправду. Публика је полудела, ломила столица и гађала судије.

У једном моменту клупски другови једва су ме задржали да не дођем у контакт са судијама, на крају интервенисала је и полиција, а пуних сат времена трајало је смиривање публике која није хтела да напусти салу громогласним узвицима лопови, лопови, лопови !!! Такође сећам се меча против Станковића боксера Младости и ту ми је дузета чиста победа. А било је и дискфалификација у трећој рунди, када сам имао сигурну победу, доста у својој каријери имам таквих мечева где су ме дословце "секли" судијским одлукама".

Најлепше и најнеизвесније борбе у каријери Мирослава Анђелковића "Пере" су дуели између њега и Станка Стојковића боксера лесковачке Дубочице. Били су то бескомпромисни мечеви за срце и душу који су дизали публику на ноге. Пред препуним Ташом у Алексинцу виђен је изузетан бокс ових полутешкаша.

"Пера" о тим његовим дуелима каже: " Станко је био један од најбољих и најхрабријих боксера друге лиге, гајио је исти стил као и ја тако да је један од нас морао да изгуби, где год да смо боксовали било то у Алексинцу или у Лесковцу увбек смо дизали публику на ноге, нисмо се штедели, били су то мечеви за памћење".

Такође неустрашиве и чврсте борбе биле су против Јаћовића и Манџукића из Трстеника, Николића из 14. Октобра, Круниковића из Призрена, Мехметија из Скопља, Ивановића из Металца, Игњатовића из Пирота, Драмићанина, Доленца...

У Крушевцу је нокаутирао у првој рунди Ранковића из 14. Октобра. На мечу Рудар – Пирот показао је колико само велика упорност и право боксерско срце младог тада деветнаестогодишњег Анђелковића могу уродити плодом. Јако млад у ринг је ушао са старијим противником који је за главу био вишљи и пуних дванаест килограма тежи од "Пере". Та разлика у висини и тежини ипак није одлучила, млади Анђелковић је пуних девет минута боксовао у великом стилу и на опште одушевљење публике декласирао Стојадиновића.

Један од незаборавних мечева у каријери био је и против Каблова из тадашњег Светозарева. За Каблове је боксовао у полутешкој категорији један од тада најбољих боксера друге лиге, а касније и најбољи боксер Југославије у тешкој категорији и освајач многих медаља Азиз Салиху. У Алексинцу против Каблова Анђелковић је због вишка килограма боксовао у тешкој категорији против Ширковског и заслужено победио, а у полутешкој Азизу није нико хтео да изађе на мегдан па је Азиз добио меч без борбе. Следећи сусрет у Светозареву Анђелковић је боксовао управо против Азиза Салихуа, борио се веома храбро и одважно, али је на крају заслужено изгубио од бољег. Стојечки је издржао све нападе Салихуа иако му је судија три пута бројао.

О овом мечу Анђелковић каже: Салиху је тада био најбољи боксер друге лиге у полутешкој категорији, у Светозареву смо боксовали, али морам да признам да је био боље спремнији и што је најважније далеко виши од мене, што је по мом мишљењу одлучило победника.Током целог меча био је бољи противник, али није успео да ме обори. Касније преласком у Приштину Салиху је постао најбољи боксер Југославије у тешкој категорији и освајач је многих светских и европских медаља, част ми је да сам боксовао против таквог противника.

Посластица и ужитак за боксерске љубитеље био је меч између београдског Партизана и Рудара. Партизан је тада испао из прве лиге и мајстори ринга попут Драган Димиц, Белића, Николића, Поповића... гостовали су у Алексинцу. Меч је одржан у биоскопској сали у Житковцу, а интересовање за овај бокс меч било је велико, 600 карата које су пуштене у продају плануло је за непуни сат, нервоза због карата које су распродате, а још толико гледалаца је остало испред сале је кулминирала па су гледаоци разбили пожарна врата и ушли на споредни улаз. У биоскопској Сали било је близу 1000 људи, игла није имала где да падне. Било је толико пуно и напето да и полиција није могла да реагује. Рудар (тада променили има на кратко у Напредак) приказао је незаборавне мечеве и био бољи противник од Партизана кога су овог пута спасиле судије.

Кренуло је у мува категорији победом Брвића, затим је Бактијаревић у бантам категорији ремизирао са Игњатовићем. У перо категорији Саитовић изгубио на поене од Илића, уследиле су две изванредне борбе прва у лакој категорији где је Мутић победио Малетића, а Амзић начинио изненађење и победио Димића. Враг је однео шалу по Партизан и онда креће серија прво Петковић губи од Аризановића, мада је равнедуше могло бити и нерешено. Затим на сцену ступа меч између Младеновића и Белића, Младеновић је боксовао у пуном сјају, ако је прву рунду респектовао Белића и ушао бојажљив у другој и трећој рунди био је бољи од Белића, прегласавањем судија Белић је победио. Живковић на тренутак враћа меч у неизвесност победом над Ђурића из Партизана и затим следи меч у полутешкој Анђелковић – Николић.

"Пера" је за противника имао репрезентативца Југославије поред Белића сигурно једног од најбољих боксера партизана и Југославије. У жељи да се што боље прикаже домаћој публици атаковао је непрестано на Николића. Николић стамен, чврст, боксовао је тактички перфектно избегавао је ударце и директни сукоб већ је плесао по рингу и покушавао из контра напада да зада ударац који би му донео разлику. Прведве рунде биле су изједначене, док је у трећој боље припремљенији боксер Партизана Николић кренуо у офанзиву и задавао серије јаких удараца како би преломио ме. На просто запрепашћење тренера Партизана "Пера" је остао на ногама и не само то, још увбек је био у игри и могао једа зада изненадни ударац Николићу који је добијао инструкције из углада се покрива. Меч је завршен победом Николића и укупном победом Партизана јер у тешкој категорији против поповића Рудар није имао свог представника. После меча Николић је загрлио Анђелковића и признао му је да у својој досадашњој каријери није срео боксера који је издржао овакву серију удараца и осатао на ногама, а при том покушавао да се врати умеч и да се до краја меча плашио да не добије неки изненадни ударац од Анђелковића.

За реванш није се дуго чекало, нова сезона и опет гостовање Партизана, али овог пута у Алексинцу пред препуним трибинама кошаркаског терена Таш. Око 3 000 гледалаца били су сведоци велике победе Рдара. У полутешкој поновни сусрет Анђелковића и Николића. "Пера" се у конплету реванширао за пораз из прошле сезоне, боксовао је пуном снагом, супериорно. Пуне три рунде наметнуо јетакав ритам да се репрезентативац Николић спасавао, све чешће грлећи Анђелковића не дозвољавајући му да се размахне. Николић је хтео да у трећој рунди поново преокрене у своју корист, али се борба распламсала и било је питање ко ће завршити на поду, Анђелковић је био сјајан. Сви су очекивали победу, а Ташом се орило "Пеееера", "Пеееера", "Пеееера"... !!! 

Међутим судије проглашавају меч нерешеним исходом, још једна велика неправда у каријери овог храброг боксера. После меча: Николић је изјавио да је Анђелковић био бољи у овом мечу, али да се он вратио у трећој рунди и напоменуо је да овакав боксер попут Анђелковића заслужује наступ у неком од првоолигашких екипа. На питање новинара Народних новина Томе Тодоровића, Анђелковић је сав задихан у једном даху изјавио: "И сами видите да сам данас био бољи противник, ја незнам зашто ме судије стално краду, једино да нокаутом завршим меч да би ме прогласили победником. Да ли судије неволе мој стили или мене лично мрзе незнам, али ова публика и признање Николића су моја сатисфакција за одличан меч који сам приказао"!

Једна од свакако највећих победа у његовој каријери била је на појединачном боксерском првенству Југославије одржаному Нишу 1977 године. У спортској хали Чаир пред око 5 000 гледалаца показао је Анђелковић изузетну борбеност, храброст, пожртвовање и успео је да нокаутира прволигашког боксера нишког Радничког Маљокуа који је у Раднички стиго као појачање пред нову сезону. Иако је био за главу нижи, али је непрестано у свом стилу јуришао и на крају успео. Погодио је Маљокуа у тренутку када је нишки полутешкаш покушао да се извуче из клинча.

У борбама у којима је одушевио стручњаке уследили су позиви прволигашких екипа, пре свих Раднички Ниш, затим и Топличанин, а интересовање су приказали Пелистер, Куманово...Контактирали су Анђелковића, а он је св ето пренео свом тренеру Новаку Милатовићу. Новак му је рекао: "Перо" твој је избор, али размисли, велика је конкуренција, нова средина, да ли ћеш изборити место у стартној постави, а у Рудару си незамењив...Публика те овде обожава, боље буди први у селу него задњи у граду. Те речи тренера Новака биле су пресудне и Мирослав "Пера" Анђелковић је до краја каријере остао веран Рудару и алексиначкој публици. Никада није био прволигашки боксер и није окушао срећу на ринговима прве лиге, а могао је...

После завршетка свих борби на појединачном првенству БСЈС савезни тренер Бруно Храстински је изјавио следеће: "За мене је првенство БСЈС била прилика да се уверим у потенцијал овог региона, видео сам срчане момке, бескомпромисне борце изразитих физичких квалитета и права је штета што њихове могућности не долазе до пуног изражаја. Мислим да би у Нишу и боксерском савезу Југоисточне Србије морала да се оформи комисија која би пратила рад талената са ових подручија. Ово су драгуљи без сјаја, којима је потребно брушење како би достигли праву вредност. Одличан утисак су оставили већи број боксера, а из двојио бих неке...

Мирослав Анђелковић, он је показао квалитет, храброст и пожртвовање, снажан, агилан, пун енергије за доказивањем, неустрашив борац. Нормално и он као и остали друголигаши испољио је неке недостатке који се радом дају исправити да би био врхунски боксер, али можда му недостаје висина за полутешку категорију да би био онај прави, да је само мало виши сигурно би и резултати били далеко бољ'и"... Такође око његове висине је коментарисао и тренер Партизана, као имноги други стручњаци попут Томе Келаве, који су тврдили да је недостатак висине у полутешкој категорији главни проблем Анђелковићевог успеха и да је за главу виши био би сигурно један од најбољих боксера у држави. То и сам "Пера" Анђелковић каже: "Ех та висина, да сам за главу виши сигурно бих био у самом врху Југословенског бокса, али...

Пуних тринаест година боксовао је у БК Рудар, на ринговима широм тадашње друге лиге, био је и остао љубимац домаће публике.

facebook.com