Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

Бошко Ђокић за МВП: Договор је био опстанак, настављамо сарадњу

rss

12.01.2016.

Искусни стручњак је за портал МВП говорио о проблемима, али и могућим решењима у српској кошарци.
Такође, осврнуо се и на свој тренутни ангажман, што ће алексинчане посебно занимати

Бошко Ђокић за МВП: Договор је био опстанак, настављамо сарадњу

Један од најинтересантнијих трансфера домаћих лига у 2015. години није био везан за прелазак играча, него тренера. Алексиначки Напредак је после седам кола у Другој мушкој лиги Србије на клупу довео Бошка Ђокића, тренерско име са највећим реномеом које је радило на простору кошаркашког региона Источна Србија. За многе је долазак искусног стручњака у Алексинац био неочекиван, док они упућенији у кошаркашка збивања знају да се Ђокић никада није "плашио" померања из престонице и прихватао је изазове широм Србије и региона.

"Сви ме питају откуд ја у Алексинцу. Врло је просто. Годину и по дана нисам радио, мало ко ме је и звао. Ступили су у контакт и договорили смо се. Знам за њих од раније. Док сам радио у Нишу често смо играли тренинг утакмице. Познајем те људе. Ради се о коректној средини која има амбиције да иде напред и то ја за мене било довољно. Тип сам који иде да ради. Кошарка је универзална, место никада није утицало на моје одлуке. Радио сам и у мањим градовима од Алексинца. Задовољан што сам опет дошао у ове крајеве."

Напредак је претходних година постао стабилан друголигаш и из године у годину врло верна и, за српске услове, бројна кошаркашка публика у том месту очекује све боље резултате. Ова сезона није кренула како су очекивали, па су се амбиције мало и промениле.

"Када сам дошао у клуб била је мало "климава" ситуација, па имамо начелни договор да ове сезоне опстанемо у лиги. Сарадњу смо уговорили на ову и следећу сезону. План је да се, уз опстанак ове године, направи и база играча. Да сагледамо ко шта може, да уочимо шта недостаје и да следеће сезоне нападнемо КЛС. Од ових 12 играча сигурно ће њих седам, осам моћи и следеће сезоне да играју. Вероватно да две позиције у тиму морамо озбиљно да појачамо и то ће бити конкурентан тим."

Проблем у мањим срединама може да представља и то што је мања база играча. Тешко је укомпоновати конкурентну екипу састављену од само локалних играча?

"Јесте теже у мањим срединама што се тога тиче. У Алексинцу има пар, да кажем, домаћих играча, а има их и из Ниша. То је по мени нека природна спона, ти градови су баш близу. Гро тима је на потезу Ниш-Алексинац. Довели смо и пар појачања на местима где смо били дефицитарни. Једно од њих је Илија Цветковић са којим сам већ сарађивао док сам радио у Нишу."

Ђокић је познат као тренер који даје шансу младим играчима. Планира да тако буде и у Алексинцу.

"Већ имамо неколико играча рођених 1995. године на које можемо да рачунамо. План је и да радимо са млађим селекцијама. Није поента да само тренирам први тим, већ и да, када некад одем из Напретка, иза мене остану неки млади играчи из Алексинца и околине. Да оставим стабилан клуб. Треба стрпљења и доста рада. Нисам ни ја баш лак за сарадњу, али сам задовољан како играчи раде."

Прошло је више од 10 година од када је Ђокић радио у неком друголигашком клубу.

"Последњи пут сам водио друголигашки клуб 2003. године. Тада сам био на клупи Борца из Чачка и успели смо да обезбедимо прволигашки статус. Али, водио сам доста клубова кроз КЛС и нема ту велике разлике. Један до два играча. Сваки од ових првих шест тимова из Друге лиге са два мало боља и искуснија играча је одмах кандидат за Суперлигу. Ту је квалитет изједначен, а друго је питање, на општем нивоу српске кошарке, колики је то квалитет?"

Српска клупска кошарка

Дошли смо до теме разговора - српска клупска кошарка. Годинама тавори, не зна се у ком смеру иде. Гледалаца у дворанама нема, све је мање квалитетних младих играча, кошаркашки центри, један по један, нестају. Будућност јој је неизвесна, а делује да то никога не брине превише. Чак, као да великом броју кошаркашких радника одговара оваква ситуација. Парадоксално, али најближе истини је да корист од лиге највише имају судије, као и они који воде такмичење, јер су једино њима загарантована сасвим пристојна примања. Ако волите српску кошарку и пратите домаће лиге, идеалнијег саговорника за причу о проблемима у њој и педлозима за њихово решавање од Бошка Ђокића тешко да ћете наћи.

"Један од круцијалних проблема је КЛС лига из неколико разлога. Први је тај што Савез не води ту лигу. Када човек уђе на сајт КСС-а и потражи такмичења прво наилази на Другу мушку лигу. По мени је то највећи апсурд. Савез не води лигу него то ради Удружење лигаша. Да би ствари кренуле на боље Савез би требало да овлада овом територијом, да има сва такмичења под својом ингеренцијом. И та АБА је пред неким благим распадањем. Сад, да ли ће требати једна или две године нема везе. КЛС лигу мора да води КСС и да се од главе зна ко шта ради."

Није човек који живи у прошлим временима, али мисли да би неке добре ствари из прошлоси требало вратити на пут ка оздрављењу.

"Кошаркашки савез Југославије раније није имао делимичне ингеренције као овај наш данас, већ на простору целе територије. Страховито је важно да у Савезу буде неко ко сам доноси одлуке, а мислим да то тренутно није случај."

Посебно се осврнуо на Стручни савет, врло битан фактор у неким ранијим успесима домаће кошарке.

"Стручни савет је укинут због неких људи из себичних разлога. Ту бих се можда сложио да ти наши врхунски стручњаци никада неће доћи до неког заједничког именитеља, али то је ствар сујете. Без обзира на то, потребан је Стручни савет функционалног типа. Не мора да буде 20, нека буде пет, шест људи којима је кошарка пре личног интереса. Врло је битно да они могу да функционишу међусобно. Друго, то не би требало да буду само људи који су радили у иностранству. Пре свега да буду људи од струке, тренери и неки од бивших играча. Дакле, прво да Савез преузме сва такмичења, затим да се формира Стручни савет, па да се праве лиге све до најмлађих категорија."

Суперлига, која се игра на пролеће, представља велико оптерећење клубовима и играчима. Она је случај за себе.

"Иде АБА лига, па КЛС лига и онда Суперлига пре Друге лиге. Посебна лига која, генерално, никоме ништа не доноси. То ће најбоље видети Металац, да ли ове или следеће године, у зависности колико клубова будемо имали у регионалној лиги. Мада, са АБА лигом је све могуће, то је циркус један. По други пут су најавили 12 клубова, али ко зна шта ће бити. Поменуо сам Металац, не у ружном смислу, писао сам то и раније. Они ће играти тамо две, три године и потрошити сав новац. И даље неће изградити халу. И даље неће имати јаке млађе категорије. И даље ће бити један или ниједан играч из Ваљева."

Ранији примери говоре у прилог Ђокићевим речима.

"Играо је Раднички из Крагујевца, где је сада? Па Хемофарм? Вршац је сада скроз друга организација, затим Војводина... ФМП је сада тим, то није клуб. То је био клуб, имао је три, четири селекције млађих категорија. Шта је по мени тим? Селекција од 15 играча. Клуб је сениорска селекција и још бар две селекције млађих категорија. ФМП више није клуб, то је сада тим. Затим у региону, Босна из Сарајева, Сплит... Наравно, није све лоше само због АБА лиге, има ту и других ствари. Али, шта би било да су сви ти клубови играли јефтинију домаћу лигу? Није та АБА ништа посебно донела, можда неколико младих играча првих година када је била баш јака. То је мало."

Српска клупска сцена се свела на пар конкурентних тимова и то само у ужем региону. Ипак, већински део јавности и даље мисли да само уз АБА лигу српска кошарка може да напредује, док би домаће првенство било корак назад јер најбољи клубови не би имали конкуренцију. Да ли је баш тако?

"Стално се понавља да би у тој нашој лиги гледани били само Партизан и Звезда, а то није тачно. Данас спонзора за КЛС тим не можеш наћи ни под разно. А, да ту лигу играју Партизан и Звезда сигурно би се нашло десет људи који хоће да дају новац и сто посто би све кренуло узлазном путањом. Играчи би имали узоре против којих могу да играју, тренери и сви остали би имали већи мотив. Овако, Прва лига служи за старе, ислужене играче који не могу у АБА, а повремено закаче Румунију, Бугарску, где још има пара, а нема их ни тамо. Такви играчи ништа и не доносе домаћој лиги, њима се не тренира, поготово не два пута дневно. Само гледају да узму неке паре док још могу. Прилично је лоша ситуација, али ја мислим да све полази од тога што се не зна ко је газда."

Лиги, осим клубова из АБА, недостаје и боља организација, а највише смисао такмичења.

"Бити првак Друге лиге има већу вредност него бити први у КЛС. Први у КЛС игра Суперлигу, као и четврти у њој. Сви знају да ту Суперлигу не могу да прођу, а тек неће моћи да је прођу ако се смањи број наших представника у АБА. Још нешто, првак си, а то нико и не зна. Никога не интересује. На другој страни, првак Друге лиге значи улази у ранг више, неки најнормалнији развојни пут. Долазак до неког највишег нивоа у Србији, о чему си до тог момента и размишљао. Ја сам КЛС једном приликом назвао Кладионичарска лига Србије, па су ми то замерили."

Пуно је фактора са стране који онемогућавају правилан и здрав развој игре под обручима.

"Политика је превише ушла у кошарку. Она је увек била ту. Не можемо рећи да Угљеша Узелац, Борис Кристанчић и још неки нису били у кошарци. Али, спорт је увек био важнији. Они су имали свој задатак да одржавају ред и некоме су подносили рачуне за то што раде. Сада имам утисак да се у кошарку улази да се узму неки поени, неке паре. Друго, улазе неки људи које нити то занима, нити знају да раде посао."

Да ли је могуће да се некада заиста радило без размишљања о личном интересу?

"Спортских радника као што су Поповић, Шапер, Станковић и Николић више нема. То су људи који су све изградили. Можда су они имали и неки свој интерес, али су то гледали кроз дизање кошарке, па да и они имају неку сатисфакцију. Ови данас само гледају интерес. Политика је толико присутна да инструира клубове, не смеју ништа да раде, људи из странака су у клубу, новац је усмерен..."

У руководећим структурама српске кошарке има и бивших асова који су одмах након играчке каријере ушли у фотеље. Да ли је паметно тако одговорне функције давати младим људима којима је читав спортски век све "доношено на тацни" да би они били сконцентрисани на игру? Сада су пред њима ођедном потпуно другачији задаци, веома одговорни. Могу ли они то да изнесу?

"Један кошаркашки радник ми је својевремено рекао: "Велике играче зови само када је сликање". Када се ради они то не могу, они су најбоље играли кошарку. Остале ствари су други радили уместо њих. Како такве величине да, као функционере, навикнете да буду на ногама у осам ујутру и примају по 15 странака? Нису навикнути на то, углавном се све вртело око њих. Потребан је неки постепен пут, не може се директно из играчке у функционерску фотељу. То се ради само као шминка политичарима. Шапа партије је толико стављена на све делатности, па и на спорт, да је то страшно."

У једном истраживању "МВП портала" из новембра 2013. године, о проблемима српске кошарке, Бошко Ђокић је најавио да ће страним играчима бити дозвољено играње за домаће клубове у најмлађим категоријама.

"Сећам се, али нисам ја то говорио зато што сам много паметан или видовит, него зато што се већ тада знало да ће неке интересне групе прогурати ту идеју. Још погубнија одлука од те донета је 2011. године, када је забрањено деци до 15 година да потписују било какве уговоре. На тај начин им је омогућено да иду где пожеле у том периоду, без икаквих обавеза према било коме. Клубови ће сутра да кукају и кажу погледајте шта нам раде, а њихови представници су дизали руке за предлоге који им не одговарају. Још некоректнији су испали они који нису дошли када се гласало о стварно битним питањима."

Кошарка више ни медијски нема простор као у неком ранијем периоду и то у данашње време, када заиста постоји велики број начина да информација стигне до циљне групе. Српске кошаркаше нико и не препознаје на улици јер их нема у медијима, не говори се о њима. У телевизијске емисије водитељи позивају председнике клубова, чланове управа, а не играче.

"Можемо да узмемо пример из нашег тренутно најбољег клуба. Да ли је Дејан Радоњић медијски најекспониранија личност у клубу или број два, три? Играчи морају да буду у првом плану, после њих тренери, па онда сви остали. Данас није тако. Играчи су на последњем месту, тренери на претпоследњем, експонирају се неки други. Ја сам људима из Савеза рекао неке ствари што се медија тиче. Да ли је могуће да КСС нема своју емисију на првом или другом програму? Да је има онда би све кошаркашке емисије, портали и рубрике у новинама добили више на значају."

И на том плану Бошко Ђокић даје свој велики допринос, Веома је активан у писању о дешавањима у српској кошарци. Његове колумне можете читати у дневном листу "Данас", стручном кошаркашком магазину "Тренер" и од скора на порталу "КОШ магазин", наставку некада енормно популарног месечника "Кош". Уредничка екипа састављена од доајена новинарства, а искрених љубитеља кошарке, у саставу Владимир Станковић, Бојан Миловановић и Александар Остојић, покренула је портал "Кош магазин", који је од самог старта веома добро прихваћен у јавности, пре свега због сјајног садржаја који уредничка екипа презентује под слоганом "за оне који читају кошарку".

"Види се код тих људи велика жеља да се врати та кошарка у центар пажње. Потребно је што више разговора на ове теме. У почетку сам мислио да је моја прича испразна, те моје колумне. Међутим, није тако, читају то људи, примећујем реакције. Па се појави "Кош магазин", па ваш портал и мало по мало прави се језгро људи који мисли добро српској кошарци. Тако ће се полако нешто преносити и на све остале."

Кошаркашки радници се из недеље у недељу прибојавају да не заврше у некој од поменутих колумни.

"Иза сваке моје речи у колумнама стоји објективан оптимизам и жеља. Није моја намера да кажем како је неко нешто лоше урадио. Него је лоше то што је урадио и то треба поправити."

Упркос свим недаћама, искусни тренер није песимиста.

"Ја и даље не губим наду, страшно талентоване деце има. Само што баш пуно треба радити са њима."

Талентоване деце има, а има ли и струке која ће то испратити?

"Има млађих тренера, али се и ту мора успоставити систем. Некада је постојао. Ја сам, на пример, као стажиста био код Ранка Жеравице. Сви смо могли да питамо шта год хоћемо, свима је одговарао. Данас су некако сви затворени. То је и до нас тренера, постоје неке саботаже. Слажем се делимично да млађи и нису претерано заинтересовани да науче од старијих. И ту би Савез могао да одигра добру улогу. Постоји ли селекција младих играча? Постоји. Зашто не би постојала и селекција младих тренера? Да се на време издвоје они који ће одржати и подићи нашу кошарку, да им се посвети пажња и омогући учење уз искусније и рад у клубовима."

Како се изборити са амбицијама родитеља?

"Родитељи ће ускоро почети, ако већ нису почели, да схватају да не могу сви у пар највећих клубова у држави. Не би требало сви да иду тамо. Мишљења сам да се у њих иде кад си готов играч, за новац. Не иде се са 15 година, јер великим тимовима није проблем ако пропадне 15 или 30 играча, а родитељи имају само једно дете."

Како превазићи ову ситуацију?

"Са неким благим финансијским оздрављењем ове државе, не мора то да буде као 70-их година када је стварно било новца у спорту, ствари ће кренути на боље. Све до скора сам мислио да је логично да идемо одозго на доле ка оздрављењу. Сада сам убеђен да оздрављење треба да крене одоздо. Као некада, неки тренери, ентузијасти, лудаци који раде по 100 година, неки тамо Шпилетић у Лесковцу, Гагић у Бору, Станчић у Ваљеву, Вучићевић у Чачку... То су "лудаци" једни, цео живот су посветили кошарци, много више јој дали него што су добили, прави ентузијасти. Е, поново мора тако, што више аниматора. Зато поздрављам ову акцију Савеза, одржавана су предавања у Нишу, Чачку и другим градовима. Морају старији тренери да окупљају око себе млађе, да преносе ту неку позитивну енергију. Врло просто, поновио сам сто пута, београдизација је убила све. Погледајте само од почетка озбиљних резултата српске кошарке из којих места су потицали репрезентативци. Из Београда их нема пуно. Ићи ће много спорије, али оздрављење мора да крене одоздо. То неће носити Савез, већ неки тренери, ентузијасти..."

Проблема је много, новца који би мотивисао људе да боље раде и омогућио им усавршавање у сваком смислу је мало, а од нечега мора да се живи. Ако на то додамо сујету, подметања ногу и све остало што се некако сродило са људима на овом поднебљу чини се да је светло на крају тунела далеко. Ипак, појединачни ентузијазам би могао да представља наду да ће они који га имају овим "вирусом" заразити све у својој околини, а да ће се он након тога проширити као епидемија...

"Мени је кошарка све дала и ја хоћу нешто да вратим, бар на тај начин што кажем оно шта мислим", закључио је Ђокић и послао можда и универзалну поруку људима у Србији који су из неке области нешто добили...

Аутор: Драган Панајотовић, фото: МВП / Стефан Комадинић

Коментара: 0


# кошарка интервју Напредак КК Бошко Ђокић
@KKNapredakAl @



 

[ Додај коментар ]