Равногорки било више од партизанки!

Само у женском затвору у Забели комунисти су после рата држали преко 3.000 равногорки, док у њиховим редовима у целој земљи није било толико партизанки до краја 1943. године.

Аутор бројних књига о четничком покрету Милослав Самарџић и Телеграф.рс настављају с откривањем праве истине и демантују историјско учење које су генерације Југословена училе након Другог светског рата. Овога пута износимо, пред премијеру серије Радоша Бајића – Равна гора, нову чињеницу која се можда неће допасти свима. Она гласи: равногорки је било више него партизанки.

У последње време поново се шири пропаганда о партизанкама, иако широј јавности ни данас није познато како је током Другог светског рата у ствари било много више равногорки. Само у женском затвору у Забели комунисти су после рата држали преко 3.000 равногорки, док у њиховим редовима у целој земљи није било толико партизанки до краја 1943. године. Велики број равногорки у разним крајевима може се видети и у фото-галерији приложеној уз овај чланак.

Постојале су четири велике разлике између партизанки и равногорки:

* Прво, партизанке су биле другарице, а равногорке госпођице и госпође.

* Друго, партизанке су масовно биле љубавнице комунистичких руководилаца. Пример за ово дао је Јосип Броз Тито, а следили су га редом војни и партијски руководиоци. Према мемоарима Милована Ђиласа, сви партизански руководиоци су још у ‘Ужичкој републици’ имали ”секретарице с којима је однос био потпуно интиман”. Изузетак су тада били само Едвард Кардељ и Александар Ранковић.

– Насупрот овоме, Дража се држао српске традиције. ”Видео сам да мајор Антоновић нема среће у борбама, а то је зато што народ сматра да у рату не треба јурити женске”, писао је, примера ради, четнички командант 16. новембра 1943. године капетану Николи Калабићу, команданту Гарде, у вези са случајем мајора Антоновића, команданта Космајског корпуса. Антоновић је управо смењен због низа неуспеха, а Калабић је послат на његов терен да заведе ред. Калабић је покушао да одбрани Антоновића примедбом да ”нема среће”, али Дража то није уважио.

– Колико је ово било строго, види се по томе што Антоновић у ствари није ”јурио женске”, већ је у штабу држао своју вереницу Вукицу. (Вукица је била сјајна особа, имао сам прилике да је упознам око 2000. године. Мајор Антоновић је јуначки преминуо почетком 1945. у Босни, одбивши да прими вакцину против тифуса, с образложењем да нема довољно вакцина за његове војнике.)

* Треће, партизанке су се масовно налазиле и у борбеним јединицама, док се код четника и у овом погледу поштовала српска традиција, према којој је рат мушка ствар. Код четника је постојала само једна женска борбена јединица у Лици, а у осталим крајевима жене су изузетно ретко биле у првим борбеним редовима.

* Четврто, партизанке се помињу као актери ратних злочина, од низа појединачних случајева до Кочевја 1945. године.

Прва женска четничка организација звала се Црне шамије, а основале су је крајем 1941. у Крагујевцу и околним селима жене, сестре, ћерке и мајке стрељаних у Шумарицама. Главне организаторке биле су Рада Божић из Бадњевца, ћерка стрељаног проте Андре Божића, и сестре Вера и Рада Сарамандић. Веза с четничким покретом био је поручник Новица Лукић из оближњег села Шљивовац. Чланице Црних шамија прикупљале су и тајно односиле четницима лекове и санитетски материјал, обављале су курирску службу, преносиле оружје, итд.

Мајор Павле Ђуришић, командант Лимско-санџачких четничких одреда, наредио је 17. децембра 1942. да се у четнички покрет уврсти предратно Друштво “Црвени крст”, претежно састављено од жена. Председница Друштва била је Дивна Вековић. Она је сарађивала је са шефом санитета Лимско-санџачких одреда, др Зарубицом.

На територији Динарске четничке области 8. јула 1942. основана је организација под називом Женска четничка акција. Како је приликом оснивања рекао војвода Ђујић, четницима-борцима потребна је “и женска помоћ у њиховој борби за ослобођење”. Конкретно, Ђујић је говорио о помоћи “у неговању рањених и спремању и шивењу одеће за четнике”. Председница Женске четничке акције била је Вукосава Боглић, а секретарица Милка Синобад.

На територији Кладањске бригаде Зеничког корпуса почетком јануара 1943. основано је Друштво Косовка девојка, са задатком да “држи предавања у духу Равногорског покрета”.

Планско организовање жена на читавој територији уследило је после Дражине наредбе од 18. августа 1943, која гласи: ”Где год имате могућности у свима варошима образујте секције Југословенских жена у Отаџбини, с циљем пропаганде Равногорског покрета”.

Детаљна упутства послата су крајем 1943, када нова организација добија име Југословенска организација равногорки (ЈУОРА). Ускоро се у организацију укључују сва предратна женска друштва, и то: Коло српских сестара (шифра у четничком покрету: 101), Српска мајка (201), Кнегиња Зорка (301), Кнегиња Љубица (401), Женска секција “Фидака” (501), Академски образоване жене (601), Мајка Јевросима (701), Жене лекари (801), Жене професори (901), Жене учитељице (1001), Жене телефонисткиње и поштарке (151) и Жене Црвеног крста (251).

Занимљив је пример илегалног 4. београдског корпуса, у чијем ЖРОС-у се налазила и једна Немица, Грета Финци, која је два пута донела обавештајне податке о кретању немачких моторизованих трупа и плановима одбране Београда.

У местима где се налазио окупатор организација је била тајна, а задаци слични као за Југословенску организацију равногорки.

Као једна од главних организаторки жена помиње се професорка Анђа Лалатовић, супруга потпуковника Мирка Лалатовића, која је током окупације живела у Банату, као и Јелена Ђорић, удовица капетана Душана Ђорића. Дража је 15. јула 1944. наредио Јелени Ђорић да “организује једну групу школованих девојака са села” и да са њима одржи низ зборова ради проширења и побољшања организације. (Јелена Ђорић, девојачко Калабић, рођена је у Њујорку, а преминула је у Аустралији, у дубокој старости, као чувена монахиња.) Позната по надахнутим и емотивним говорима била је Рада Божић, иначе талентована песникиња, коју је народ прозвао – Златоуста.

Током рата, под немачком окупацијом, као и непосредно после рата, под комунистима, затвори су били препуни пркосних равногорки. Једна од њих, Милка Баковић Радосављевић, у својим мемоарима опширно је описала затворске патње. Овде, у Забели, комунисти су убили Љубинку Јанковић, равногорку из Врњачке Бање.

Рада Божић је успела да побегне и дуго се скривала, али је поново ухваћена и убијена на непознатом месту. Даницу Ивковић, ћерку доктора Ивковића из Алексинца, свршену матуранткињу гимназије, комунисти су стрељали на Бубњу код Ниша. Била је председница ЖРОС-а Делиградског корпуса.

(Телеграф.рс, Фото: Милослав Самарџић/Албум Ђенерала Драже)