Баштина Зорана ЂинђићаБаштина Зорана Ђинђића
Претрага
cirilica | latinica

Баштина Зорана Ђинђића

rss

09.10.2016. Срђан Воларевић, Васељенска

Нек свако закључи шта хоће, ја ћу рећи: и код Предрага Марковића, у издавачком предузећу Стубови културе мешале су се карте за 5. октобар 2000. године. То је било време док Отпор још није постојао ни као фикција. И без информација из обавештајних служби, види се и са Месеца да је неспорна улога Зорана Ђинђића у припремању пуча против државе Србије ...

 Зоран Ђинђић (Фото: serbianna.com)   

На интернету набасах на текст „Ђинђић се не маже на хлеб“, Ненада Зорића. После кратког лавирања између пригодне фактографије, суздржаног одобравања и дивљења, нешто смуљаних противречности и још понеких мањих испуста затомљених осећања, наиђох на реч која Зорана Ђинђића уздиже у ранг политичких громада Европе.

У уопштеном сагледавању Ђинђићевог лика, уз наглашену опчињеност њиме, ту је, иначе, реч о томе како и ко све посеже за њим, тобож или заиста отимајући се за примат настављача онога шта је мислио а шта радио тај покојни председник владе Србије.

Пошто је Зорић све то тако лепо разврстао и на примерима показао, као крунски доказ опчињености њиме изговара реч од које човеку застаје дах: „Као што је, на пример, генерал Де Гол задужио Француску, као што Немци са поштовањем помињу Бизмарка (…), а Срби раније поједине владаре из лозе Карађорђевића или Обреновића – тако ће и Ђинђићеве заслуге остати у колективном памћењу грађана ове државе. Делом због стварних помака које је Ђинђић направио, а делом и због тога што Срби прво убију, па после жале.“

Са изостајањем даха да и памет човеку стане, а Зорићу је ово ударна конклузија заслуженог ореола Ђинђићеве државничке величине, чак до статуса мученика.

У најсажетијем смислу сагледано, ово није сува одбрана лика и дела – натопљено дубоком осећајношћу, ово је несвакидашње велика похвала!

Пре свега погледајмо изблиза тај пехар апологије и какво нам то пиће нуди. Без државничке фаме о Ђинђићу, с пене овог пића најуочљивије видимо „…због тога што Срби прво убију…“. Не ово није писао Великобританац или Немац или Американац у својим новинама, у својој отаџбини. Ово је ништа мање подмукла и погана конструкција од оног што редовно користи Блиц, међу штампаним гласилима највећи тровач српског духа, заједно са својим илегалним а бесплатним гласилом „24 сата“.

Будући да је носач овог пехара апологије Србин, може се учинити необичним због чега у пени садржаја пехара не стоји „…због тога што ми Срби прво убијемо…“ Али не, Зорић, по рецептури Блица и његовог копилета „24 сата“ изразом „…што Срби прво убију…“ жели да каже да он не спада међу те Србе који прво убију, да је он нешто посебно, изабрано, штавише. Да он пере руке од тих Срба који убију, „па после жале“. Он је, Зорић, нешто друго. Да је Србин, као што нас уверава да није, он би рекао „ми Срби“, или неку другу од многих варијанти – и нека се то односи на његову смућалину пића у пехару апологије.

Када то бућкуриш пиће испијемо, онда стичемо сазнање да смо ми Срби један веома крволочан народ, који воли да убија, па се после тога каје. Односно, ми Срби смо крви за све злочине од 1991. па до 1999. године – и Запад, пре свега осиона Америка, срачуната Велика Британија и горда Немачка, као и напирлитана Француска, морално имају сасвим оправдано и властодржачко право на нас тако дивље, некултивисане и геноциду склоне (али и право на нашу имовину, што ћемо ми сами, под њиховим надзором и њиховим налозима, одговарјућим законима учинити сасвим легалним – Бриселски споразуми, нпр).

Из тога следи да је за Зорића је сасвим небитно, непостојеће и од чисте фикције, да је Америка геноцидом сасвим утаманила Сијуксе, Чирокезе, Апаче, Шошоне, Чејене, Команче, Семиноле…, да је светски рекордер по извазваним расулима и ратовима по свету… да је Велика Британија, својим часним лордовством, сасвим и до краја потаманила Аборџине, увелико таманила афричке црнце, успут их онако крадуцкала на велико, као и Хиндусе у Индији, стигавши да крволочно семе зла и раздора убаци међу Арапе а увек и у најминорнијим приликама као последње фуњаре њиховим великобританским лордоством подметала друге да за њихово јунаштво гину као што је то у време Великог рата чинила са Аустралијанцима на Галипољу… да је Немачка протестантска машина живота у гасним коморама таманила Јевреје као комарце, Русе масовно и варварски крволочно састављала са напрасном смрћу, Србе ставила на протестантски кантар живота где једна немачка глава вреди сто српских глава, створила државу у којој је била велика част и радост и задовољство искаспити немоћног Србина, његово дете и жену, да балисте који се више не зову Шиптари сматра легалним власником српске земље… да је Француска онако успут једним потезом сатрла преко 700.000 својих суграђана, док је по Паризу, уз канибалистичке оргије, данима текла крв људска, што данас славе и у уџбенике преносе наши љубитељи Запада и западних вредности…

А овамо ми смо Срби крволочни.

И тек узгред да се натукне: конструкција, тојест пиће за брзо испијање из овог Зорићевог пехара апологије, „…због тога што Срби прво убију, па после жале…“, најгнусија је лаж. Зорић ју је галанто, као ексклузивно пиће, сазорило на Западу, изнео, у мехурићима својих осећања саставио и предочио као опште правило – чиме се он сам нама представља као жрец неких других, Србима тешко доступних вредности.

Без околишења и великих и малих објашњења да кажемо: за Зорића је видовданска етика равна квадратури круга. Због чега – то он сам зна, надајмо се.

А сад да видимо који су то Ђинђићеви „стварни помаци“ у владању Србијом, које су то његове „заслуге (које ће) остати у колективном памћењу ове државе“ и која је то његова демократска баштина, да је раме уз раме са Де Голом и Бизмарком.

Најпре један мали увод.

Тамо негде деведесет и седме, или шесте, док је Србија одолевала западним бодљикавим жицама санкција, од свих београдских великих издавача, Просвете, Бигза, Рада, Нолита, Српске књижевне задруге, једино нису пропадали Стубови културе. То је био сасвим нов издавач и водио га је, као власник и главни уредник, Предраг Марковић, нама остао у памћењу као постпетооктобарски и демократски председник скупштине Србије, иначе тада лице без динара капитала као књижевни критичар. Тада сам једном приликом имао част и задовољство да закорачим у просторије тог издавача, и да у побочној просторији видим нека лица која са поменутим Марковићем седе за столом и воде веома важне разговоре. По околним редакцијским столовима, поприличног простора, забезекнут гледао сам низ компјутера, тада злата вредних у Србији. Просвета, као највећи српски издавач, па и у времена Југославије, о само једном компјутеру могао је да машта тек са прилично алкохола. А за оним столом, у оној побочној просторији, иза добро затворених врата, осим једне телевизијске жене, са Студија Б, густе, равне и црне косе, са шишкама, маркантног лика, седели су они које сам после више година налазио на интернету, на фотографијама у веома присним, срдачним и отвореним седељкама са великим филантропом, човекољупцем и хуманистом Ђорђем Сорошем. Ту међу њима седео је и Зоран Ђинђић, али исто тако он се могао наћи и у далеко интимнијим седељкама са овим западним човекољупцем, да се човек напросто запита: шта један високообразован човек, са докторатом у џепу, стручњак за питања философије, ради са њим, о чему њих двојица разговарају. Обично их камера хвата насмејане, срдачне, са нескривеним међусобним поверењем, у које је уткано оно што данас обично ословљавамо са интересом. Дакле, иако је то позирање за јавност, ипак се не прикрива подударност интереса који се не своде на добар ручак у угледном ресторану. И све то дешава се прилично година пре америчког и западног рата, у хитлеровском маниру, против Срба и Србије, 1999. године.

Нек свако закључи шта хоће, ја ћу рећи: и код Предрага Марковића, у издавачком предузећу Стубови културе мешале су се карте за 5. октобар 2000. године. То је било време док Отпор још није постојао ни као фикција. И без информација из обавештајних служби, види се и са Месеца да је неспорна улога Зорана Ђинђића у припремању пуча против државе Србије, Срба и председника Милошевића. Уосталом и сам он је то јавно рекао, када је помињао Војислава Коштуницу, као лице које „једино има кредибилитет“, да би једино за њим могао да крене народ. Сетите се оног плаката: „Ко сме у очи да, вас погледа“.

Све нам ово говори да Зоран Ђинђић није нагло, преко ноћи, одлучио да уклони Милошевића и спаси Србију, већ да је на томе прилично дуго радио, а Ђорђ Сорош му је био узданица и једна од главних веза са западним налогодавцима, али и са западним новцима. И теразијски врапци знају да су Ђинђићеви сарадници из Србије, и највероватније они који су га западним сатрапима препоручивали, баш као што га сада у звезде кује Ненад Зорић, мало, мало па трчали у Будимпешту, по паре и на обуку за насиље над Србијом и Србима.

Али не будимо тако строги. Ко нам брани да кажемо: хајде, мало се заиграо славољубиви и бескрупулозни Хабермансов штићеник, па склопио пакт са Мефистом и ступио на пут издаје. Ипак је он урадио и понешто добро и не може му се порећи шармантност, продорност и окретљивост. Чак је и давао наговештаје покајања – али дела, дела његова казиваху нешто сасвим друго. Кола Србије кренула су низбрдо, убрзано, под његовом управом.

А тада је уследио врхунац Ђинђићеве издаје – испоручивање председника Милошевића илегалном западном суду у Хагу. (А политичка ништарија Чедомир Јовановић и дан данас од наших новаца има плаћено обезбеђење.) Тиме је Ђинђић ударио печат на највишу своју државничку тековину. То ни Орвел не може утиснути у новоговор, али данашња власт, као и све и једна од Ђинђића до данас може. Издаја је постала највиши морални налог у држави Србији. И то је крунска Ђинђићева баштина.

Ђинђић је, дакле, поставио оквире понашања све и једне власти до данас. Ако хоћеш да владаш у Србији, дилеме нема, мораш слугерански да сарађујеш са истим оним западњацима који су Ђинђићу омогућили да дође на власт. Дакле, власт није ствар избора, слободе, слободне воље у гласању, него само и само ствар издаје. И ко има већи капацитет издаје, он ће и добити власт у Србији.

Тако је Ђинђић међу Србима установио дух издаје као силу живота. У име тога он данас има свој булевар, у Београду, да прошавши њиме, срце нам заигра над његовим заслугама које чувамо у нашем колективном памћењу.

У издаји, међутим, ништа нема смисла. Тамо где се издаја одомаћи као начин понашања међу људима, све је могуће – јер више никакве вредности не усмеравају живот. И то је кључ тајанствених капија живота, кључ који нам је исковао Зоран Ђинђић.

(Васељенска)

Коментара: 0


# Чедомир Јовановић Зоран Ђинђић 5. октобар
@




[ Додај коментар ]