Aleksinačke vesti - novosti Aleksinac
Search
cirilica | latinica

Patriotski blok – ozonska rupa u okupacionom omotaču Postoktobarske Srbije

rss

03.11.2014. Dr Dragan Petrović

Patriotski blok – ozonska rupa u okupacionom omotaču Postoktobarske Srbije

srbija-titanik
Neke stvari su danas potpuno jasne kada je u pitanju period nakon oktobra 2000-te, posebno što se tiče geopolitičkih i glavnih procesa u politici i društvu. Istina neke stvari nisu još do kraja razjašnjene, a za neke će se utvrđivati po pojedinim detaljima, kada su u pitanju uloge pojedinaca, neka možda manje važna pitanja u posmatranim procesima i sl, tek u sledećim generacijama istraživača na osnovu dokumentacije, i svega onoga što se može nazvati i „naknadnom pameću“.

Ipak sada je potpuno jasno da je strani faktor, a reč je o nama najnenaklonjenijem delu međunarodnom, pre svega SAD i Britaniji, a u nešto manjoj meri i Nemačkoj, iz geopolitičkih podsticaja, težio ekonomskim, političkim i društvenim rešenjima u Srbiji i na celokupnim srpskim prostorima, koji su se kosili sa elementarnim interesima ogromne većine našeg stanovništva. Nakon 2000. godine, direktnim ratnim nasiljem, okupacijom, posebno imajući u vidu slobodarsku tradiciju srpskog naroda, međunarodno javno mnjenje i sve veći uticaj drugih nama daleko naklonjenijih stranih sila, nije se mogao realizovati planirani koncept destrukcije Srbije i srpskih prostora, pa se pribeglo kombinovanom vidu mera, koje su što suptilnijim i prikrivenijim sredstvima trebalo da daju poželjne rezultate rasparčavanja i odnarođavanja srpskih prostora, slamanja naše privrede i razaranja svih poluga društva, porastu patologije i svakog nazadka, ali tako da bi se direktni organizatori i nalogodavci što manje izlagali odgovornosti.

Bez obzira na sve formalna parlamentarna demokratija postoji, iako teško podrivena višestrukim ograničenjima, otežavajućim okolnostima i dubokim neravnopravnostima kojima je izložena opcija koja bi bila u interesu širokih narodnim masa i koja bi makar elementarno štitila državne interese. Neravnopravnost bilo kakve patriotske i državotvorne opcije proizilazi iz niz osujećenja kao što su blokada i kontrola medija, nametnuti analitičari i agencije za testiranje javnog mnjenja, brojne nvo, kolosalna i korumpirana kompradorska elita i naposle, makar indirektno i državne institucije koje su pod pretežnom kontolom kompradora i čak neke i direktno samog stranog faktora.

05_dragan-petrovic


O autoru

Dr Dragan Petrović (Beograd), diplomirao je na četiri fakulteta u okviru državnog univerziteta u Beogradu, i to: na Ekonomskom (1999), na Sociologiji (2000), na Istoriji (2000) i na Političkim naukama (2002).
Završio je Postdiplomske studije na Geografskom fakultetu u Beogradu, na odseku Ekonomska geografija; postdiplomske studije na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, odsek Međunarodni odnosi;Doktorirao 19.02.2007. na Prirodno matematičkom fakultetu u Novom Sadu. Stalno je zaposlen u Institutu za međunarodnu politiku i privredu u Beogradu, kao Viši naučni saradnik.

U prividu demokratije i parlamentarnog poretka, ipak je veoma važno ko formalno drži vlast i raspolaže sa kako-tako legitimnom parlamentarnom većinom koja tvori vladu. Čitava istorija Postoktobarske Srbije se faktički zasniva na beskrajnim kombinacijama, podvala i pritisaka, da se kako-tako uspostavi parlamentarna vladajuća većina, najčešće koja nije čak adekvatna ni rezultatima izbora i uticaju u biračkom telu.

Tako je u čitavom ovom periodu, formiranje vlada bio rezultat nelogičnosti sa aspekta parlamentarne tradicije i većine, već zapravo stranih kombinatorika i pritisaka, pa bi se već i na onako nelegitimne i neravnopravne, u svakom slučaju nedemokratske uslove parlamentarnog delanja, nadovezivalo i postizborno kombinovanje, redovno na štetu postignutih izbornih rezultata i po volji stranog, i to nama najnenaklonjenijeg dela stranog faktora, koji ima presudnu moć uticaja u zemlji.

Čak i nakon 2000. godine, apsolutnu većinu imale stranke koje su zadržale kakav-takav patriotski i državotvorni kurs, ali se dodatnim nedemokratskim pritiscima stranog faktora formirale potpuno druge vlade i nelogične kombinacije. Recimo, na izborima decembra 2003. vladajuća struktura DOS koja je prethodno tvrdila da ima apsolutnu većinu u zemlji dobila je svega 22 % od izašlih birača, od čega sama DS kao stožer vlade svega 16 %. SRS je osvojila najviše mandata, potom DSS.

Ove stranke uz SPS su imale zajedno praktično dvotrećinsku većinu u parlamentu, ali je Koštunica formirao vlast i to manjinsku, sa SPO (koji je u predizbornoj koaliciji koja se odmah raspala sa Veljom Ilićem, zajedno jedva prešao cenzus) i G 17, koji je takođe jedva prešao cenzus.

Dakle ova manjinska vlada, uz podršku SPS (koji nije bio deo vlade) je sva ključna ministarstva (spoljnih poslova Drašković, informisanja Kojadinović, odbrane Davinić, sva ministarstva ekonimije – G 17), dobile minorne proatlantisitičke stranke SPO i G 17 koje su čak i u koalicijama jedva prešle cenzus. Naravno par važnih ministarstava koje je dobio DSS poput unutrašnjih poslova i pravde (Jočić i Stojković) bili su od početka napadani od orkestriranih medija i nvo za sva zla u zemlji. Ovde ne govorimo o realnim nedostacima samog izbornog procesa, gde su žarili i palili CESID i strani posmatrači i gde možemo misliti koliko, po primeru crnogorskog referenduma, je bilo do kraja pravilnosti i da iako je bilo raznih oštećenja u samom izbornom procesu, da su ona najverovatnije pogađala prevashdono tzv. patriotsku opciju.

I posle, da se ne vraćamo na poznate stvari, redovno su na izborima najjače stranke pojedinačno posmatrano bile SRS i iza nje uglavnom DSS, sa dobro pozicioniranim SPS, ali vlade su redovno bile, poput one iz 2007, bez SRS i SPS, a sa DS i ostalim manjim proatlantističkim strančicama u svom sastavu. Svi se sećamo komedija iz 2008, od kad se svetski poredak upravo ubrzanije kreće ka multipolarizmu, i gde su propuštene mnoge prilike da se uspostavi vlada po većinskoj volji građana, Tako je u februaru, na uz pomoć stranog pritiska ubrzanih predsedničkih izbora (uoči priznanja Kosova, da njihov „demokratski“ kandidat ne bi imao umanjenje šansi zbog tog čina u kojem je kolaborant, što potom potvrđuju i depeše Vikiliks) premijer Koštunica propustio da se makar indirektno ili makar aluzijom, da podrška Nikoliću, koji je dobio prednost u prvom krugu, pa je naposle Tadić pobedio u drugom krugu sa minimalnom razlikom.

Prethodne godine Koštunica je takođe propustio priliku da podrži Nikolića na mestu predsednika Parlamenta. Potom, je, dakle u proleće 2008, Koštunica umesto da komotno formira vladu po pitanju KiM sa SRS i eventualno (što matematički nije bilo neophodno, jer se imala komotna većina za vladu DSS-SRS) i sa SPS, i na taj način dobije izuzetna većina u Narodnoj skupštini za taj koncept, raspisuju novi parlamentarni izbori (poslednji su bili pre samo godinu dana, dakle 2007.). Čak i posle tih izbora nije formirana vlada DSS-SRS-SPS koja je većinska, već neka sasvim druga, u kojoj su bili DS i sateliti i SPS. Da ne spominjemo izborne obmane direktne, kada je recimo SNS pobedio 2012. Vladajuću DS, da bi nakon izbora i stupanja na vlast, nastavio u največem POstoktobarsku koncepciju, na čijoj je radikalnoj kritici prethodno i dobio poverenje birača. Slično je nastupao i SPS, posebno za izbore 2008.

cesid-blagojevic-1336322305-158380

Dakle dugačka je istorija Postoktobarske Srbije sa izneveravanjem izbornih volja građana, čak i u okolnostima nedemokratskog poretka imajući u obzir stanje u medijima, nametnuti deo kompradorske društvene elite od stranog faktora i njegovo direktno mešanje u politička i društvena pitanja i dr. Svo vreme smo naravno imali u javnosti predstavnike kompradorskog dela elite koji su nas uveravali poput Goatija, CESID i drugih, da živimo u najdemokratskijem poretku i da smo na pravim i perspektivniim reformama koje će brzo dati svoje rezultate i berićet za društvo i državu. Sve vlade ovako nametnute, su se pravdale „da nastavljaju reformski kurs“ odnosno sleđenje (propalog u svetu od 2008 i totalno i teoretski i praktično) neoliberalnog modela, koji uništava do najamnjih atoma našu privredu, ali i društvo.

Iako su svima jasne razmere destrukcije Srbije u ovom „reformskom kursu“ iako nam je i država uz pomoć tih istih „stranih prijatelja“ smanjena i na svaki način devastirana, nastavlja se trčati počasni krug Postoktobarske koncepcije, istina u ovom maratonu, sa potpuno novim igračima. Perjanice iz vrha SRS i SPS su prihvatili u njegovoj poznoj i ocvaloj fazi koncept Postoktobarski, i dali mu parlamentarnu većinu da nastavi svoje trajanje i pir, pošto je još nešto preostalo od Srbije i njenog naroda (od privrede i državnih institucija vrlo malo).

Imajući u vidu da je prihvaćena koncepcija koja ne može da daje rezultate ni u privrednom, ni u društvenom, a posebno ne državnom smislu, očuvanje ovog koncepta je bilo moguće samo i u slučaju potpunog odstranjenja prave opozicije. Ovde ne treba računati frakcije DS (Pajtićeva, Tadićeva, LDP) i satelite (G 17, SPO, Čanak) koje bi smo sa stranog koncepta mogli nazvati „crvenim“, a vladajuću strukturu „plavim“, kako su u vojnim vežbama i manevrima, kao i vojnim poligonima nazivane dve grupacije iste vojske, radi taktičkog uigravanja.

Ovo je zapravo idealno-tipska dostignuta kulminacija Postoktobarske Srbije za njihove kreatore, iz nama najnenaklonjenijih stranih sila, da u Parlamentu nema prave opozicije, suštinskoj koncepciji Postooktobarskoj, a to je nastavak neoliberalne ekonomije, novi Zakon o radu, Briselski paraf i predaja KiM, nekritičko puzanje, čak i bez racionalne rasprave u novonastalim okolnostima (i diktatima) ka EU, te iznad svega blokadi medija i izostanku javne rasprave o navedenim ključnim pitanjima. Naravno tu je u paketu i produženje vladanja kompradorskog dela društvene elite i dr. Sada, kada je valjda nikad jasnija i u javnosti promašena po interese Srbije i njenih građana čitava Postoktobarska koncepcija u državnim, privrednim i praktično svim društvenim pitanjima, kada se u međunarodnom okruženju sve ubrzanije prelazi na multipolarizam sa daljim tendencijama slamanja američke dominacije u svetu, u parlamentu, Narodnoj skupštini Srbije nema ni jednog jedinog opozicionog poslanika.

Briselski sporazum3C6435E00A_mw1024_n_s

Dakle iako je jasno da u zemlji ima veliki deo nezdovoljnih postojećem konceptu neoliberalne ekonomije koji je očigledno poguban; potom Zakona o radu koji oduzima zaposlenim dobar deo prava; Briselskom sporazumu, i još gore načinu kako se sprovodi, što predstavlja sa jedne strane put i ka de jure priznavanju nezavisnsoti Kosova, a sa druge strane predaja njegovog i severnog dela u potpuni posed Prištine, uz sve pompeznije međunarodno promovisanje koncepta Velike Albanije; nastavku bezalternativnog puzanja ka EU čak i bez mogućnosti racionalne javne analize u novonastalim okolnostima utemeljenosti takvog pravca; i da ne nabrajamo dalje – a u Narodnoj skupštini nema ni jednog jedinog poslanika koji predstavlja taj svakako respektabilan (ako ne i većinski) deo biračkog tela u Srbiji.

Stoga je potpuno jasno da je aktuelni saziv Narodne skupštine, najblaže rečeno neadekvatan stvarnom stanju u zemlji, upravo po gorućim pitanjima, koja zapravo predstavljaju i samu esenciju Postoktobarsku, za koju smo videli, da nije imala realno većinu, čak i u najvećem delu perioda nakon 2000-te, kada je još i nije pokazivala svoje puno lice rezultatima svog delovanja; odnosom snaga međunarodnog faktora; a kamoli sada kada je njena pogubnost gotovo u celini prema interesima najvećeg dela stanovništva i državnih esencijalnih interesa poptuno jasna, čak i u slučaju potpunog blokiranja medija i javne sfere, te nesputane vladavine kompradorskog dela društvene elite, i čak stranog, nama najnenaklonjenijeg dela stranog faktora direktno.

(Nastaviće se)

(SRBIN.INFO, Srpska akcija)

Komentara: 0


# izbori Zakon o radu Dragan Petrović
@



 

[ Dodaj komentar ]