Boško Obradović: Pravda, porez, posao i porodica

Trenutak je da se na kraju 2014. godine osvrnemo na predizborna obećanja aktuelne vlasti na martovskim vanrednim republičkim izborima i kako danas, posle devet meseci, stojimo po tim pitanjima.

Čitava izborna kampanja Aleksandra Vučića i Srpske napredne stranke bazirala se na tri teme: 1) borba protiv kriminala i korupcije, 2) svom snagom u reforme, i 3) nova radna mesta. Ono što je pre svega bilo jasno iz ovakve izborne kampanje jeste da SNS i Aleksandar Vučić izbegavaju ključne nacionalne i državne teme: odbrana Kosova i Metohije u sastavu Srbije, pogubni put u Evropsku Uniju po svaku nacionalnu cenu, puzeće približavanje NATO-u, separatističke tendencije u Raškoj oblasti i Vojvodini, ugrožen status Srba u bivšim jugoslovenskim republikama, loši odnosi između Matice i dijaspore... Očito je da SNS nema nikakvu nacionalnu politiku i da je to razlog izbegavanja ovih velikih tema. U svim ovim oblastima situacija je samo još gora od kada je Srpska napredna stranka preuzela apsolutnu vlast u državi.

Pogledajmo, međutim, sada šta je bilo od velikih predizbornih obećanja SNS, i uopšte - od njihove „preostaleˮ politike.

Četiri ključne razlike politike Pokreta Dveri i politike Vlade Srbije

PRAVDA

Za tri godine koliko je SNS na vlasti nije završen niti jedan (brojkama rečeno u pitanju je 0) veliki antikorupcijski sudski postupak. Na višegodišnjoj robiji na osnovu pravosnažne presude u zatvorima Srbije ne nalazi se niti jedan političar, tajkun ili kriminalac koji je opljačkao i ojadio državu i narod u proteklih 25 godina. Svedoci smo jedino medijskih hapšenja i naknadnih puštanja na slobodu pritvorenih, dok se dalje krivično gonjenje i sudski postupci ili uopšte ne pokreću ili sporo i predugo traju.

Najveći dokaz da je sveukupna obećana borba protiv kriminala i korupcije zapravo samo medijska predstava bez suštinskog epiloga jeste izbegavanje ispitivanja porekla imovine svih političara i tajkuna od 1989. do danas, iz koga bi sledovalo istinsko krivično gonjenje i oduzimanje imovine svima koji su je protivzakonito stekli. Dok nema zakonskog rešenja ovog problema – nema iskrene borbe protiv kriminala i korupcije, i ovo predizborno obećanje SNS može se smatrati kao neispunjeno. Ovo je prva razlika između Pokreta Dveri i Vlade Srbije, odnosno konkretno rešenje šta bi mi uradili kada bi se danas pitali i odlučivali. U ovom paketu antikorupcijskih zakona moralo bi se naći i efikasnije ograničavanje monopola u svim oblastima društva.  

POREZ

Najavljene velike reforme, kojima je trebalo svom snagom krenuti u „budućnost u koju verujemoˮ, završile su u daljem ogromnom zaduživanju države, smanjenju plata i penzija, prodaji preostalih državnih firmi i rasprodaji celokupnog prirodnog i privrednog bogatstva Srbije. Ovo se posebno odnosi na najavljenu prodaju Telekoma, delova EPS-a, rudnika, poljoprivrednog zemljišta, lekovitih banja, lokalnih medija... To nisu bila predizborna obećanja SNS. Postavlja se pitanje kako bi Aleksandar Vučić prošao na izborima da je, recimo, obećao smanjenje plata i penzija.

Druga razlika između politike Pokreta Dveri i Vučićeve politike jeste pravac reformi. Da smo na Vučićevom mestu najpre bismo uradili poresku reformu koja bi omogućila veću socijalnu pravdu. U pitanju je progresivno oporezivanje, kojim porodice sa ostvarenim većim godišnjim prihodima i većom imovinom plaćaju veći porez, a siromašnije porodice manji. Veći ostvareni godišnji profit – veći porez, manji profiti – manji porezi. U okviru ovakve poreske reforme su moguće ne samo pravednije raspoređene poreske obaveze već i razni oblici poreskih podsticaja, poput oslobođenja od poreza u određenom periodu za pokretanje privatnog preduzetništva ili poreskih olakšica za određene vrste ulaganja iz profita (u nauku, kulturu, sport, humanitarne aktivnosti...). Posebnu pažnju treba obratiti na poresku disciplinu, popisivanje svih poreskih obveznika koji nisu obuhvaćeni do sada i strogo kažnjavanje za neplaćanje poreza, što se posebno odnosi na tajkune i njihovo poslovanje. Ovakvim poreskim reformama uvodi se red i disciplina u poresku politiku, bolje popunjava državni budžet, uvodi socijalna dimenzija zaštite najsiromašnijih, kao i razvojna dimenzija podrške pokretanju preduzetničkog duha i porodičnih firmi, dok se kroz sistem oslobođenja od poreza pomažu važne društvene oblasti poput nauke, kulture, sporta ili milosrdnih aktivnosti.

Uz poresku reformu kao centralnu tačku politike Pokreta Dveri potrebne su i prateće reformske mere: zaduživanje isključivo u investicione svrhe, podizanje carinske zaštite domaće robe, efikasnije pravosuđe, ograničavanje bankarskih kamatnih stopa i udela stranaca u vlasništvu nad bankama i medijima u Srbiji... Istovremeno, Pokret Dveri ne bi dozvolio rasprodaju Srbije, već bi ključna prirodna i privredna bogatstva bila stavljena u funkciju razvoja, o čemu će više biti reči u trećoj tački. Konačno, smanjenje plata i penzija je apsolutno neprihvativo, ne samo što dodatno siromaši građane, već i što smanjuje njihovu kupovnu moć, a samim tim guši domaću privrednu aktivnost. Rupa u budžetu morala je da se krpi na druge načine: smanjenjem suvišne partijske administracije u državnoj upravi, ukidanjem nepotrebnih državnih agencija, uštedama u javnim preduzećima...

Ekonomskom logikom koju je upotrebila Vlada Srbije smanjenjem plata i penzija - najbolje rešenje za fiskalnu konsolidaciju državnog budžeta bilo bi potpuno ukidanje plata i penzija. Vlada Srbije pribegla je ovom štetnom rešenju zato što nema druge ideje ili ne sme da se suoči sa pravim problemima i načinima potencijalnih ušteda.

POSAO

U više navrata Aleksandar Vučić izjavljivao je da je njegova jedina politika – ekonomija, ekonomija, ekonomija... Ne vidimo rezultate te njegove politike, ne vidimo nova radna mesta, ne vidimo bilo kakav pomak u sferi privatnog preduzetništva, zato što ne vidimo da je država na bilo koji način ozbiljnije stala iza domaćeg privrednika i poljoprivrednika... Vlada Srbije i dalje omogućava funkcionisanje uvozničkog lobija i ubijanje domaće robe stranom robom koja je preplavila naše tržište, i dalje se drži kurs dinara koji destimuliše izvoz i opet ide na korist uvozničkom lobiju, domaće bankarstvo je na izdisaju jer su direktori iz političkih stranaka vlasti uništili bankarske fondove, prelivajući ih u tajkunske i stranačke džepove... Interesantno je da svi ti stranački pljačkaši državnih fondova još uvek nisu privedeni pravdi, što jasno govori da su sve stranke u to upletene i da jedni drugima čuvaju leđa.

Treća razlika između politike Vlade i politike Dveri jeste kako doći do novih radnih mesta. Za pokretanje domaće proizvodnje i posla uopšte u Srbiji je neophodno osnivanje domaće Razvojne banke Srbije, koja bi po povoljnim kamatnim stopama ulagala isključivo u domaću privredu i poljoprivredu. Da bi građani živeli bolje potrebno je masovno zapošljavanje, koje je moguće isključivo ako se pokrenu novi poljoprivredno-industrijski kombinati i zadruge ili veliki infrastrukturni projekti koje bi sprovodile domaće građevinske kompanije. Da bi ovo uopšte bilo moguće država mora najpre da ograniči divljanje uvozničkog lobija. Zatim Vlada Srbije mora da se odupre daljem zaduživanju koje je uslovljeno time da strane kompanije dobijaju poslove u Srbiji. Uzimanje kredita ima smisla isključivo ako je u investicione svrhe razvoja domaće privrede i poljoprivrede, ili za velike infrastrukturne radove koje će izvoditi domaća građevinska operativa.

Država jednostavno mora da stane iza domaćeg privrednika i poljoprivrednika, podižući postojeće ili podržavajući stvaranje novih domaćih firmi. Jedina poslovna perspektiva Srbije nalazi se u malim porodičnim firmama, reindustrijalizaciji u onim granama u kojima možemo biti konkurentni, a to su pre svega prehrambena industrija, građevinarstvo i informacione tehnologije, kao i u velikim poljoprivredno-industrijskim kombinatima i seoskim zadrugama, koji pokrivaju ceo lanac od proizvodnje, preko prerade do trgovine osnovnim životnim namirnicama. Za ove potrebe pokretanja proizvodnje, velikih domaćih kompanija i domaćih investicija država može da uloži strogo kontrolisanu dodatnu emisiju državnog novca, koji bi tako postao zamajac razvoja i koji bi se okretao i vraćao unutar države.

PORODICA

Ono što nije rečeno u izbornoj kampanji trebalo je da se nađe u ekspozeu za mandatara nove Vlade Srbije. U najdužem ekspozeu u političkoj istoriji Srbije Aleksandar Vučić je govorio o svemu, sem o najvažnijoj temi - porodici. Ni pomena o najvećem državnom problemu – demografskoj katastrofi u kojoj smo između dva popisa za devet godina izgubili 400.000 stanovnika. Vlada Srbije nema Ministarstvo za porodicu, niti bilo kakvu ideju kako zaustaviti belu kugu. Da su na Vučićevom mestu, Dveri bi stavile porodicu na prvo mesto i čitavim nizom državnih mera podržale rađanje, mlade bračne parove koji ne mogu da reše stambeno pitanje, porodice sa više dece, samohrane majke i očeve, staračka domaćinstva, povratnike na selo koji žele da se bave poljoprivredom, porodične firme i seoske poljoprivredne zadruge...

Posebno bismo bili koncentrisani na rešavanje problema „samohranihˮ i prezaduženih porodica. „Samohrane porodiceˮ, nov socijalni fenomen porodica u kojima nijedan član nije zaposlen, bile bi pomognute time što bi im bio omogućen privilegovan status pri zapošljavanju jednog člana. Prezadužene porodice, koje više ne mogu da vraćaju svoje bankarske kredite ili plaćaju komunalne usluge jer su ljudi ostali bez posla, biće – kada se Dveri budu pitale i odlučivale - zaštićene od strane države donošenjem Zakona o zaštiti prezaduženih porodica putem ličnog stečaja. Svaka porodica koja zapadne u velike dugove imala bi tako mogućnost novog finansijskog početka, država bi otpisala deo dugova, dok bi vraćanje ostatka dugova bilo odloženo za vreme kada porodica ponovo stane na noge, a njeni članovi nađu posao. Ovim zakonom posebno će biti zabranjeno oduzimanje osnovne imovine (porodičnog doma) i osnovnih sredstava za život prezaduženih porodica od strane privatnih izvršitelja. Ovde vrlo jasno i oštro razlikujemo one koji imaju i neće da servisiraju svoje obaveze prema državi, i one koji nemaju i ne mogu da plaćaju jer su ostali bez posla. Sa prvima država treba strogo da postupa, natera ih da izmiruju svoje obaveze ili ih kazni ako to ne čine, a druge mora da zaštiti, jer beda, dugovi i siromaštvo rađaju brojne socijalne probleme koje moramo da predupredimo.

Porodična politika je, dakle, četvrta i najvažnija razlika politike Pokreta Dveri i politike aktuelne Vlade Srbije.

Iz svega gore iznetog jasno je da je Pokret Dveri izrazita opozicija aktuelnoj vlasti ne samo po pitanju velikih nacionalnih i državnih spoljno-političkih tema, već i po konkretnim pitanjima unutrašnje politike, u kojoj Vučićeva vlast ide utabanim i katastrofalnim putem svih vlada posle 5. oktobra 2000.

Mi se, dakle, protivimo politici Vlade po pitanjima EU, NATO, Kosova i Metohije, Srba u regionu i rasejanju..., ali i po ključnim unutrašnjim pitanjima pravosuđa, poreske politike, privrede i porodice. Zato je Pokret Dveri ne samo direktna opozicija vladajućem režimu, već i jasna alternativa koja nudi konkretna rešenja nagomilanih problema koje ova vlast ne ume, ne može ili ne sme da reši.

Autor je član Starešinstva Pokreta Dveri