Aleksinac ne zaboravlja NATO zločin iz 1999.

Niko nije mogao da pretpostavi da je to u stvari bio uvod u krvavi i nezapamćeni pir zločinca i agresora samo deset večeri nakon toga, 5. aprila uveče.

Sirene su oglasile opasnost u 20.20 sati, prvi put posle Drugog svetskog rata. Mirno veče u Aleksinačkom Pomoravlju posle zloslutnog i bolnog jauka sirena pretvorilo se u slutnje na nesreću i najgore, najavljena je smrt koja je stigla nešto više od sata vremena kasnije. Tačno  u 21.35 sati agresija u režiji 19 najmoćnijih svetskih sila na SR Jugoslaviju i Srbiju, uz nezapamćeno i nezabeležno u istoriji gaženje svih međunarodnih pravnih normi, svih ratnih konvencija i ljudskosti, pokazala je svoje pravo lice. I nameru, svakako.

Aleksinac se te večeri i noći našao među gradovima koje je po nečijoj zamisli trebalo ubiti, među onima koji su najviše i najteže stradali. Avioni zločinačke soldateske NATO-a obrušili su se na grad i ispalili sedam razornih projektila, a onda u brišućem letu pobegli u nebo iz kojeg su se mučki i pojavili, ostavivši iza sebe pustoš, ugašene živote, osakaćene ljude i razorene duše, srušene porodične kuće i stambene zgrade.

U noći užasa i strave 5. aprila uveče posejani su tovari smrti na Aleksinac. Pogođeno je srce gradića na Moravici i Južnoj Moravi, srušeno je četrdesetak porodičnih kuća, dva velika stambena objekta sa preko stotinu stanova, Dom zdravlja, Hitna pomoć i druge zdravstvene službe, poslovne zgrade, trgovine i lokali, obrazovne ustanove...

Do jutra i osvita zore spasioci i komšije izvlačili su iz ruševina u ulicama Vuka Karadžića i Dušana Trivunca poginule, unesrećene i povređene. Pritekli solidarno i brzo u velikoj nevolji, automobili Hitne pomoći iz Niša, Kruševca, Sokobanje, Prokuplja i drugih gradova i mesta u ovom delu naše Srbije prevozili su najteže stradale na klinike niškog Kliničkog centra. Dvadesetak najteže povređenih i ranjenih Aleksinčana te noći u bombardovanju zbrinuto je u ovoj niškoj medicinskoj ustanovi, isto toliko u aleksinačkoj bolnici...

Za 12 žitelja Aleksinca, međutim, spasa nije bilo. Poginuli su te noći. A na osudu ovog zločina u celom svetu, nečuven i neshvatljiv odgovor prepun cinizma, objašnjenje NATO zločinaca o slučajnoj grešci, o „kolateralnoj šteti”, izazvalo je još veće ogorčenje o „delima” tog i takvog „milosrdnog anđela”.

U jutro i pre podne dan posle pogroma Aleksinca, u srušen i uništen gradić stigli su domaći i međunarodni zvaničnici iz poštenog i miroljubivog sveta da se uvere u razbojništvo bahatih i necivilizovanih pilota severne alijanse.

Aleksinac je tog 6. aprila 1999. godine, dan posle stradanja od poštenog i humanog sveta nazvan „Srpskom Hirošimom”.

To, međutim, nije ni na tren zaustavilo zahuktalu ratno-zločinačku NATO mašineriju, koja je nastavila „greškom” da ubija civile i nedužne po Srbiji i SR Jugoslaviji. U uništenom vozu pogođenom avio-raketom na mostu u Grdeličkoj klisuri život su izgubili svi putnici čija je ugljenisana tela prihvatila i ko zna gde tog ratnog proleća odnela rodna Morava. Među stradalim bilo je i četvoro stanovnika Aleksinca i sa njima dete od tek pet godina. April i maj ’99. doneli su bol i suze i Surdulici, Nišu na koji su bačene prvi put svim svetskim konvencijama zabranjene „kasetne bombe” i u kojem je život izgubilo više od 60 civila, a preko 350 teško i lakše ranjeno. Gine se pod avio-raketama na mostu preko Velike Morave kod Varvarina, svuda diljem Srbije...

A na desetak dana pre kraja bombardovanja opet se Aleksinac našao na meti agresorskih pilota – 28. maja na stanovnike Novog naselja ispaljeno je osam raketa i bombi. Poginulo je još troje stanovnika ovog gradića, a desetak je povređeno i ranjeno...

Ukupno je na Aleksinac i okolna mesta tokom 11 nedelja agresije ispaljeno 65 avio- projektila, na sam grad 21, poginulo je i od posledica bombardovanja preminulo je 20 civila, teže i lakše povređeno više od stotinu, srušeno je potpuno 50, značajno urušeno 120, a oštećenja pretrpelo još 688 porodičnih kuća... U aleksinačkim stambenim zgradama neuslovna su posle bombardovanja bila za stanovanje i život 752 objekta. Nosioci novog svetskog poretka od 24. marta do 11. juna uništili su celokupnu privredu i delom aleksinačko zdravstvo, školstvo i kulturu.

Neka mi bude dozvoljeno da citiram poštovanog kolegu i nekadašnjeg aleksinačkog novinara Časlava Vasiljevića, koji je posle stradanja Aleksinca u aprilu i maju 1999. godine na Televiziji VTV, gde je radio, rekao: ,,Posledice ove katastrofe će se dugo osećati. Ne znam da li će se i kada zalečiti rane ovog bezumlja i besmilsa, ali znam šta sam stalno govorio prilikom izveštavanja o bombardovanju i što ću uvek ponavljati: Živeće ovaj narod.”

Od početka 16. veka, tačnije od 1516. godine, kada se u pisanim dokumentima prvi put pominje, Aleksinac je bio nebrojeno puta rušen i građen, pa opet rušen... Prolazile su kroz njega i velike i male vojske i sve ga rušile, žarile i palile, uništavale do temelja.

Na raskrsnici svetova i, kako reče aleksinački pesnik Bratislav Milanović „nasred Balkanske promaje”, sudbina je Aleksincu odredila da nestaje i nastaje, da bude simbol stradanja, ali i uvek posle toga, i poput feniksa, simbol uzdizanja.

I, simbol nepokora.

Izvor