Miodrag Tasić

Mala bara, a mnogo krokodila. Izgladneli reptili, u nedostatku hrane, kidišu jedni na druge. Grizu se krvoločno. Otkinu rep ili nogu jednom od onih manjih, slabijih.

Čini se da u Srbiji više ne može da se diše. Neki misle da zbog toga što je otežano disanje, da u Srbiji nema života! Međutim, to je preterano i preuveličano gledište. Kao i sve u Srbiji, uostalom.

Čuvena rečenica srpskog državnika Nikole Pašića najbolje oslikava ne samo njegovo doba, već i ovo, današnje, skoro sto godina posle Pašića. Dakle, može i ovako i onako. Zavisi od toga ko gleda, i kako gleda! Što je za jedne crno, za druge je belo. I obrnuto. To jest, jedni vide dobro u nečemu, da ne kažem brže, napred, bolje, drugi, naprotiv u tome istome vide samo loše, poražavajuće, katastrofalno. Tako je to. Ne može se svima ugoditi.

Izgleda da je stvarno došlo vreme kada nas ništa ne može iznenaditi. Čuvena maksima samoupravnog socijalizma konačno je zaživela u stvarnosti. Jer, ono ranije, to je bilo samo prividno. Kao ništa nas ne može iznenaditi, nekada, a putare iznenadi sneg u januaru.

Aforizmi Miodraga Tasića

Da ne bude zabune, ne mislimo na kriminal. Sačuvaj Bože! Mada, mnogi su se od kriminala ovajdili. Bili su niko i ništa, pa onda raznim mutnim poslovima se obogatili. Progledali pojedinci, potom i njihove porodice, šira familija, braća, pobratimi, kumovi, ljubavnice… I tako dalje, i tako šire!

Oprečna su mišljenja o kvalitetu života u „mladim balkanskim demokratijama“. Najpre su podeljene tvrdnje koliko uopšte ima demokratije u novonastalim državama. Pa onda standard građana, ekonomske (ne)prilike, ugled države, slobode, poštovanje osnovnih građanskih vrednosti, korupcija, kriminal, nesigurnost, nefunkcionisanje državnih institucija, sve do toga da li neko više želi da živi u ovim bastionima demokratije i ljudskih prava!

Nismo narod koji pamti. Brzo zaboravljamo dobro što nam je neko učinio. Prijatelje, saveznike, dobronamerne..., očas smo potisnuli iz sećanja. Ista stvar je i sa onima što su nam naneli zlo. Čak i najgora zverstva poput istrebljenja naših sunarodnika, pokrštavanja, proterivanja s rodnog tla, pljačkanja imovine i zatiranja svega srpskog. I takvima smo znali da oprostimo, ali i da zaboravimo sva nepočinstva.

Nas nijedna nevolja ne može da zaobiđe. Pa čak i one najteže. Ratovi, sankcije, neprijateljska propaganda. Naravno, lažna i zlonamerna. Da bar hoće priroda da nas poštedi. Kad ono, neće. Naprotiv. Zimi pada sneg. Kad mu vreme nije. Valjda! Napada tako do kolena. Negde do pojasa. Čak i više. Onda prestane saobraćaj na putevima. A ljudi zaglavljeni u snegu. Nije lako. Treba to spasiti. Izvući iz smetova. Televizijske kamere da snime. Ponavljam, muka je to.

Izgleda da smo definitivno usporili na putu ka Evropskoj uniji. Dakle, Evropa koja nema alternativu još će pričekati da joj se Srbija baci u zagrljaj. Doduše, nismo samo mi u fazi nestrpljivog iščekivanja. Ništa nisu u boljoj situaciji ni Albanci iz Albanije. Kao ni oni s Kosova, a rekao bih ni njihovi sunarodnici iz Metohije. Mada naziv Metohija nešto nije omiljen kod „Kosovara“, kako ih od milošte nazivaju Evropljani i ostatak „slobodnog sveta.“