In memoriam: Slavoljub Marinković Selja – Borac lavljeg srca

U svojoj 12 godini Slavoljub Marinković Selja odlazi u salu za bokserske treninge u Aleksincu i prvi put počinje zvanično sa treninzima. U zagušljivoj malenoj sali marljivo je trenirao i učio od starijih boksera koje je zatekao u timu. Bili su tu braća Jović, Toma Buljina, Trubarac, Simonović, Grozdanović, Milatović…

Njegovu upornost i to hrabro srce koji nije ustuknulo ni pred jednim protivnikom uočio je Novak Milatović koji je svakog dana sve više i aktivnije radio sa Marinkovićem. Međutim, kada je njegov otac saznao da je počeo da trenira boks to mu se nije sviđalo. Pokušao je na sve načine da mu spreči i zabrani odlaske na trening, ali to nije davalo reztultate. Otac se toliko iznervirao da ga je tukao konopcem, ali i to nije pomoglo, prevagnula je ogromna ljubav prema boksu.

Svakodnevno trčanje od Glogovice do Katunske petlje, zatim na hiljade skokova preko vijače, hiljade sklekova, trbušnjaka, danonoćnih udaraca u džak stvorilo je gvozdenog momka od Slavoljuba Marinkovića Selje. Ta upornost i marljiv rad isplatio se već na prvom juniorskom prvenstvu jugoistočne Srbije u Leskovcu. Marinković je u proglašen za najboljeg omladinskog boksera na prvenstvu. Za kratko vreme pročuo se na glasu kao uporni borac sa hrabrim srcem bez mane i straha koji želi da se nadmeće u ringu ne birajući protivnika. Njegove starije kolege, kao i treneri, stručni štab Rudara govorili su da je ovaj mladić rođen za boks.

Ubrzo posle serije odličnih rezultata trener Novak Milatović prekomandovao ga je u prvi tim. Njegov san se ostvario. Trener Novak primorao ga je na mukotrpan rad, ali Marinkoviću to nije smetalo, čak je i posle treninga trčao i samoinicijativno na svoju ruku trenirao. Bio je spremniji nego ikada što se videlo i u njegovom prvom zvaničnom meču u prvom timu Rudara.

Prvi meč i prva pobeda, na meču Rudar – Kumanovo pobedio je gostujućeg boksera i to kako, pune tri runde atakovao je i pobeda ni u jednom trenutku nije bila u dovedena u pitanje. Rezultati su iz meča u meč bili sve bolji i bolji, a boksovao je protiv vrhunskih boksera ondašnje prve i druge lige, protiv Dežulovića, Mašovića, Dervišnurovića, Ferizovića, Raševića, Bajramovića, Manojlovića, Jovovića, Slezovića, Paunovića, Golubovića, Murtića, Radanovića, Kuzmanovića, Rusevskog, Stefanovskog, Milenkovića, Skenderovića, Ćirića, Ilijevskog, Sulejmanija, Krasnićija, Bitićija, Beldžigerova, Đorđevića, Jorovića, Kostića, Draškovića, Islamovića, Cekića, Stajića, Memedija...

Pamte se nezaboravne pobede nad Dežulovićem kome je Marinković bio veoma neugodan protivnik, zatim pobeda nad odličnim Slezovićem. Bio je to jedan od najvećih uspeha Marinkovića na kumanovskom ringu. Slezović je bio najbolji bokser u lakoj kategoriji ondašnje Druge lige. Domaća publika je bila na nogama i svi su bučno navijali za Slezovića, Slezović je napadao svim silama i Selja Marinković je u prvoj rundi preživljavao teške trenutke, ali njegova upornost, fizička spremnost i hrabro srce izdržalo je sve te strahovite udarce. Druga runda je protekla u obostranoj razmeni udaraca da bi u trećoj rundi fizička sprema Marinkovića došla do izražaja, svim silama je krenuo na Slezovića i zadao takve udarce da to kumanovska bokserska dvorana ne pamti. Muk oko 2000 gledalaca i zaslužena pobeda Selje Marinkovića.

Takođe, pred domaćom publikom ubedljivo i atraktivno je savladao Raševića iz Mačve. Još jedan nezaboravni meč u Kumanovu, ovog puta za protivnika imao je snažnog Bajramovića, ali Marinković je toliko dobro boksovao da je domaći trener morao da prekine meč i spasi Bajramovića od onog najgoreg. U Aleksincu pred prepunim tribinama popularnog Taša primorao je na predaju i Manojlovića iz Metalca.

Posle meča Rudar – Pirot i posle ubedljive pobede nad Golubovićem gledaoci su ga na rukama izneli sa Taša i nosili do centra grada. Publika ga je obožavala, voleli su ga Aleksinčani, a on im je uzvraćao bespoštednim borbama u ringu. Posle svakog meča, treninga ili običnog izlaska u grad, ljudi su ga grlili rukovali se sa njim, častili pićem, prosto su ga obožavali. Svakako da je bio najpopularniji sportista grada Aleksinca.

Na jednom gostovanju Rudara u Mladenovcu kada ekipi nije išlo i kada su doživeli težak poraz, jedini koji je sa tog gostovanja doneo pobedu bio je upravo Marinković. Pobedio je tada Markovića iz Mladenovca. Jedan izuzetno težak meč u Zaječaru protiv domaćeg Ćirića koji je bio neprikosnoven na domaćem ringu, ovog puta podela bodova sa Seljom Marinkovićem.

Takođe, izuzetno teška pobeda koja će mu ostati u sećanju je meč prvenstva Druge ligi u Beogradu Sinđelić – Rudar, tada je na vrućem gostujućem ringu savladao Radanovića. Kakav je to meč bio, koliko razmenjenih udaraca, prava poslastica za ljubitelje plemenite veštine.

Boksovao je u početku u lakoj kategoriji, da bi vremenom prešao u poluvelter i velter kategoriji. Međutim po potrebi ljudi iz kluba skidali su mu kilažu kako bi mogao da boksuje jer pojedine njegove kolege nisu htele da menjaju kategoriju, dok je Selja prihvatao sve samo da je za dobrobit Rudara i aleksinačkog sporta.

Ostao je zabeležen jedan detalj. Nedelju dana pred meč sa Krasnićijem iz Prizrena bilo je potrebno da Marinković smrša 3 kilograma. Funkcioner Rudara Branko Mojsilović odveo ga je u sušaru u firmi EMPA u kojoj je Marinković radio i pod visokom toplotom terao ga da zatvoren preskače vijače, više intervala na po deset minuta. Međutim kada je došao na red treći interval, Branko Mojsilović se zapričao sa nekim od radnika i potpuno zaboravio na Marinkovića. Kada se setio prošla su skoro trideset minuta i Marinković umalo nije stradao, smršao je neverovatnih 9 kilograma, jedva su ga povratili polivajući ga vodom.

Takođe, kada je Rudar gostovao u Kumanovu u lakoj kategoriji za “Kumanovo” je tada boksovao neprikosnoveni Ace Rusevski, jedan od najboljih boksera svih vremena, osvajač mnogih medalja i prvak Jugoslavije u to vreme, u Rudaru nisu imali boksera koji bi se suprotstavio Rusevskom i odluka je pala da Selja Marinković po ko zna koji put skida kilograme kako bi mogao da izađe na megdan Rusevskom.

Marinković nikada u svojoj bokserskoj karijeri nije izbegavao niti birao protivnike, svima je izlazio u gard tako i ovog puta. Odvažno je ušao u meč pred prepunom halom u Kumanovu, pružio je dostojan otpor i zasluženo izgubio. Pamtiće se i njegovi bokserski mečevi gde je bio daleko superiorniji i bolji, a doživeo poraze. Boksovao je u Skoplju na vrućem terenu sa Murtićem. Publika je iz sve snage bodrila Murtića, ali je Selja Marinković boksovao superiorno, sve vreme bio je nadmoćniji protivnik. Publika je zanemela i svakog časa očekivao se prekid od strane sudija koji su dva puta brojali Murtiću. Čak je i trener “Skoplja” u drugoj rundi htao da baci peškir, ali je gong spasio Murtića. U pauzi između druge i treće runde trener Toma Kelava davao je savete Marinkoviću i rekao mu da je siguran pobednik i da samo rutinski drži na odstojanju protivnika i izbegava direktne udarce, da je već sakupio bodove i da ni u kom slučaju ne može da bude poražen, ali da sluša savet. Međutim Marinković nije mogao da izdrži da bude smiren i jednostavno beži po ringu i izbegava direktan okršaj. Povuklo ga je to da uvek ide ofanzivno i rešio je da do kraja boksuje u visokom ritmu, na žalost jedan direkt Murtića pogodio je Marinkovića koji se našao na podu i izgubio sigurnu pobedu.

Takođe, protiv Skenderovića na gostovanju, boksovao je vrhunski u prvoj rundi deklasirao protivnika da je sudija morao da odbrojava Skenderoviću. Isti slučaj desio se i u drugoj rundi posle jednog snažnog udarca Marinkovića Skenderović se po drugi put našao na podu, ali je smogao snage da ustane. Očekivao se prekid i kada su svi prežalili Skenderovića, usledio je neoprezan napad Marinkovića koji je ušao otvorenog garda. Skenderović više iz očaja nego iz odbrane zadao je jedan snažan kroše koji je Marinkoviću doneo poraz.

Ta dva meča su ostala u sećanju Marinkoviću koji kaže da je bio apsolutno bolji i da je poslušao trenera sigurno ne bi doživeo poraze. U svojoj dugoj bokserskoj karijeri trenirali su ga treneri Novak Milatović za koga kaže da je bio izuzetan čovek, zatim vrhunski trener Toma Kelava od koga je mnogo naučio, potom Macura, Dule... dok je boksovao za Rudar, jedno kraće vreme boksovao je u Kumanovu i Prokuplju u Topličaninu kod čuvenog Lacija Stanišića. Boksovao je sa kolegama izvrsnim bokserima u Rudaru Krle, Raičević, Bucek, Canko, Kostadinović, Bakalea, Cobi, Nisić, Momčilović, Nenadović, Pera Anđelković, Mire, Spoljni, Destanović, Jović, Brvić, Baktijarević, Amzić, Mutić... U Kumanovu sa Limanovskim, Rusevskim... u Topličaninu sa Ališanovićem, Ristićem...

Zbog nemarne arhive BK “Rudar” ne zna se koliko je tačno mečeva imao, ali je sigurno jedan od najpopularnijih boksera koje je Rudar i grad Aleksinac imao. Jedan je od boksera sa najdužom bokserskom karijerom. Boksovao je i kao iskusni veteran sa daleko mlađim protivnicima od sebe. Priseća se domaćih ringova na prepunom Tašu, gde ga je publika nosila na ramenima, zatim u prepunoj sali bioskopa u Žitkovcu gde je uvek bilo napeto i gde je bublika bila bukvalno do samog ringa tako da gostujućim bokserima nije bilo ni malo lako.

Aleksinac je voleo boks i boksere u ono vreme kada je boks u ovom gradu bio sport broj jedan, a boksere je obožavao i voleo čitav grad.

Posle završene bokserske karijere Marinković je doživeo težak udes, udarilo ga je putničko vozilo i bio je u komi više od dvadeset dana. Živeo je na aparatima kada su i doktori izgubili svaku nadu. Međutim, jako junačko srce izdržalo je i Selja se kao i mnogo puta u svojoj bokserskoj karijeri pridigao i podigao na noge. Od tog udesa ostale su strahovite posledice i Marinković danas koristi brdo lekova ne bi li održavao sebe u životu, a to izuzetno košta. Sport je voleo i dugo godina volonterski radio kao ekonom u fudbalskom klubu Napredak, radio je i u firmi EMPA, ali nažalost firma je otišla u stečaj, a godine radnog staža ne prelaze limit koji važi u državi Srbiji za penziju. U drugim savremenim državama to pravilo ne važi, za svaku godinu koja je pošteno zarađena građanin te države stekao je pravo na penziju, ali kod nas je neka druga priča.

Na žalost, danas je Selja Marinković bez penzije, a troškovi su ogromni. Samo za lekove teško je zaraditi, a ostao je zaboravljen kod Aleksinčana koji su ga toliko voleli i obožavali dok je prolivao znoj za svoj klub, svoj grad, za navijače koji su ga bodrili. Zaboravljen je i od samog grada Aleksinca i sportskih institucija koje moraju da se pobrinu kako bi Marinković dobio zasluženu penziju koju je pošteno zaradio u firmi i boreći se u ringovima širom bivše Jugoslavije za svoj grad koji je sa ponosom nosio u srcu.

Sa Fejsbuk strane Navrsarim Patagorski