Princip takija

Ketman, odnosno takija (što na arapskom znači „obezbediti zaštitu”), daje pravo muslimanu da krši sve verske zabrane.

Kuran kaže da će Alah ceniti svakog muslimana po tome šta mu je u srcu, a ne šta mu je na jeziku. Ovo učenje je dalo verski legitimitet shvatanju da musliman ima pravo da laže, koristi mimikriju i skriva svoje verovanje u situaciji kada se oseća ugroženim zbog svog verovanja. Musliman koji smatra da kad je u opasnosti ima pravo da porekne svoju veru i ispoveda veru nevernika. Upotrebu takije muslimani ne smatraju laganjem, već dozvoljenom merom samozaštite. Na svakom je verniku da sam u skladu sa svojom savešću proceni stepen opasnosti i oceni da li će i u kojoj meri primeniti takiju.

Za razliku od Sunita koji veruju da se takija može primenjivati samo u ratu ili situaciji direktne pretnje, manjinska zajednica Šiita je ketman smatrala obavezom i stubom svoje vere.

Da nije ketmana ni brojni derviški redovi ne bi opstali. Suniti su tradicionalno sumnjičavi prema ketmanu. Oni vide ovu mimikriju kao zlo koje postaje opravdano tokom džihada. Jaser Arafat se smatra „umetnikom takije“ - palestinska situacija predstavlja primer okolnosti u kojima se ona sme primenjivati.

„Obmana (takijom) je do danas ostala moćnije oružje od klasičnih džejmsbondovskih obaveštajnih taktika zato što za razliku od zapadnih metoda ima civilizacijsku, globalnu dimenziju“, piše profesor Valid Fares sa Univerziteta na Floridi. „Ono u čemu je danas takija jedinstvena jeste njen uspeh kada se primenjuje unutar naprednih i sofisticiranih država."

„Nikada ne otkrij svoje namere i ono šta stvarno misliš, pravilo je svih fundamentalista... Naivni ljudi sa Zapada sude o njima isključivo prema onome što govore“, piše Muhamed Sifaui, alžirski novinar.

Poljski disident Česlav Miloš je zaključio da su se muslimani u neprijateljskom okruženju kroz istoriju ponašali slično poljskim intelektualcima pod staljinističkim režimom i da ketman onima koji ga prmmenjuju daje osećaj superiornosti.