Aleksinačke vesti - novosti Aleksinac
Search
cirilica | latinica

Strano lice Srebrenice

rss

21.02.2010. Autor: Aleksandar Pavić

Stotinak intelektualaca iz SAD, Evropske unije, Izraela i Rusije uputilo je prošle nedelje apel parlamentu i predsedniku Srbije da ne usvajaju rezoluciju o Srebrenici kojom bi optužili sopstveni narod i “zacementirali propagandnu priču čije ključne komponente nemaju uporišta u činjenicama”.

Klinton tražio 5.000 mrtvih za NATO intervenciju

Potpisnici apela, među kojima su ugledni evropski i američki profesori, novinari, bivše diplomate, samo su deo velikog kruga ljudi koji sumnjaju u “zvanične” verzije događaja koje kreiraju moćne države i institucije, tvrdi politikolog Aleksandar Pavić, koji godinama prati i analizira izveštavanje stranih izvora o ratovima na prostorima bivše Jugoslavije.

-Važnost Srebrenice je prevazišla nacionalne i regionalne granice, ona se pretvorila u suštinsko civilizacijsko pitanje: da li propaganda može da prinudi jedan narod da prizna zločin koji nije počinio – kaže Pavić. – Kritički intelektualci na Zapadu kažu da je parola “Moramo sprečiti novu Srebrenicu” postala standardni uvod u „humanitarne” vojne intervencije širom sveta, od Kosova, preko Iraka do Konga.

A propagandni metodi razvijeni u “slučaju Srebrenica”, tvrdi on, upotrebljeni su i za opravdavanje totalitarnih, takozvanih “antiterorističkih” zakona koji postaju povod za oduzimanje slobode i neograničeno držanje u pritvoru bez presude, čak i bez znanja pritvorenog zbog čega je iza rešetaka.

 

Najžešći momak Srebrenice

 

Pavić je dugo živeo u SAD gde je i diplomirao na prestižnom Berkliju, a devedesetih se vratio u domovinu koja je pucala po šavovima. Zahvaljujući dobrim kontaktima s obe strane okeana, bavio se konsultantskim poslovima, jedno vreme bio je savetnik u kabinetu Biljane Plavšić, a sarađuje s uglednim centrima za istraživanje geopolitike u SAD.

On naglašava da je manipulacija informacijama o Srebrenici započela istog trenutka kada i rat u Bosni.

-Jugoslovenski ambasador u UN, Đokić, grubo je sprečen 1993. da predstavi Generalnoj skupštini i Savetu bezbednosti izveštaj o etničkom čišćenju Srba u Srebrenici i okolnim selima, s imenima više od hiljadu ubijenih civila. Te žrtve za svet ne postoje, iako je njihov konačan broj veći od tri hiljade.
Ali, kad je Vojska RS prešla u kontraofanzivu većina zapadnih medija počela je da izveštava o humanitarnoj katastrofi civila muslimana u Srebrenici, koja je ubrzo proglašena za demilitarizovanu zonu pod zaštitom UN.

-Međutim, ona je, kao i ostale zaštićene zone, postala uporište Armije BiH, s prekaljenim borcima koji nisu razoružani – kaže Pavić. – O tome piše i reporter „Vašington posta“ u februaru 1994:

Ratni trofeji Nasera Orića nisu okačeni o zid njegovog udobnog stana. Oni su na video-kasetama: spaljene srpske kuće i bezglavi srpski muškarci, sa njihovim patetično zgrčenim telima. ‘Morali smo da upotrebimo hladno oružje te noći’, objašnjava Orić, dok se scene mrtvih muškaraca iskasapljenih noževima smenjuju na njegovom ’soni’ televizoru. Obučen je od glave do pete u maskirnu uniformu, sa grbom Armije SAD ponosno prišivenim preko srca. Komandant Orić je najžešći momak u ovom muslimanskom gradu, Srebrenici, koju je Savet bezbednosti UN proglasio zaštićenom bezbednom zonom.

Pavić ističe da ovakve reportaže s terena nisu izazvale značajniji utisak u javnosti, jer ih je bilo neuporedivo manje od redakcijskih komentara o humanitarnoj katastrofi, i podseća:

-Nezapažen je bio i Butros Gali, tada generalni sekretar UN, koji je u izveštaju iz maja 1995. upozorio: “Poslednjih meseci, snage (Izetbegovićeve) Vlade su bitno povisile nivo vojnih aktivnosti u većini zaštićenih zona i njihovoj okolini, a mnoge od njih uključene su u šire vojne kampanje. Vlada drži znatan broj vojnika u Srebrenici, što u ovom slučaju predstavlja kršenje dogovora o demilitarizaciji…”

To je 2002. potvrdio i izveštaj Holandskog instituta za ratnu dokumentaciju, sačinjen od svedočenja vojnika Holandskog bataljona, pripadnika UNPROFOR u srebreničkoj zaštićenoj zoni.

-Izveštaj je otkrio i američku ulogu u snabdevanju ekstremnih muslimanskih snaga i doveo do pada holandske vlade – kaže Pavić. – U njemu piše da je demilitarizacija enklave bila je mrtvo slovo na papiru i da se snage Armije BiH nisu uzdržavale od „kršenja svih pravila u okršajima s VRS“.

U julu 1995, došlo je do neočekivanog obrta: brojna i dobro naoružana 28. divizija povukla se iz Srebrenice, a za njom je krenula i kolona civila. U većini zapadnih medija ubrzo se pojavila priča da su ogromne snage VRS masakrirale civile u zaštićenoj zoni Srebrenice, a licitiralo se brojevima od 8.000 do 10.000 ubijenih.

Međutim, Pavić podseća da je Majkl Evans, iskusni i cenjeni vojni dopisnik londonskog “Tajmsa”, demantovao tu priču: “Postoje izveštaji da je do 1.500 Srba učestvovalo u napadu na Srebrenicu, ali su obaveštajni izvori ocenili da je glavni napad izvelo oko 200 ljudi, sa pet tenkova. Bila je to operacija prilično niskog nivoa, ali iz nekog nerazumljivog razloga, vojnici Vlade BiH nisu pružili preveliki otpor”

Naš sagovornik citira i svedočenje portugalskog oficira Karlosa Martinsa Branka, jednog od glavnih posmatrača UN u Srebrenici:

”Muslimanske snage nisu čak ni pokušale da iskoriste svoju prednost u teškoj artiljeriji… U ovoj situaciji, s obzirom na medijsku pažnju vojni otpor bi doveo u opasnost sliku ‘žrtve’ koja je tako pažljivo građena.”
 

Što više mrtvih, to bolje

 

-Sami insajderi iz Srebrenice dali su najbolja objašnjenja neočekivanog povlačenja jakih snaga 28. korpusa – kaže Pavić. – Ibran Mustafić, osnivač SDA u Srebrenici i poslanik u skupštini Federacije BiH, u intervjuu 1996. je rekao: “Scenario za izdaju Srebrenice je svesno pripremljen. Nažalost, u taj posao su umešani bosansko Predsedništvo i komanda Armije”. On je naglasio da su napadi iz zaštićene zone bili “svesno davanje povoda srpskim snagama da napadnu”, a da su tragični scenario napravile “ličnosti koje su u leto 1995. napustile Srebrenicu bez ogrebotine”.

Zbog ovakvih izjava na Mustafića je organizovano nekoliko atentata, a još veći skandal je izazvalo svedočenje Hakije Meholjića, nekadašnjeg šefa policije u Srebrenici.

-On je otkrio da je cilj povlačenja 28. divizije bio sračunat da dovede do što većeg broja žrtava, da bi se dobio povod za NATO intervenciju – kaže Pavić. – Meholjić je otkrio da je Alija Izetbegović delegaciji iz Srebrenice rekao: “Klinton mi je nudio i u aprilu 1993. da četničke snage uđu u Srebrenicu, izvrše pokolj pet hiljada muslimana i tad će biti vojna intervencija”. Kad je Izetbegović pokušao da ovo demantuje, Meholjić je kao svedoke pozvao još sedmoricu ljudi koji su prisustvovali sastanku.

O pometnji među narodom koji se povlačio za 28. divizijom Armije BiH iz Srebrenice, pisao je i Džonatan Ruper iz BBC: “I holandski mirovni kontingent i obaveštajni oficiri britanskih specijalnih jedinica SAS, koji su se nalazili u gradu kad je pao, bili su svedoci ogorčenih borbi između samih muslimana u Srebrenici kratko vreme pre nego što su Srbi ušli. Takođe postoje izveštaji da je znatan broj poginuo prelazeći minska polja koja je njihova strana postavila.”
 

Ko pita mora da se seli

 

Pavić podseća da je američki novinar Džordž Pamfri odmah posumnjao u “satelitske snimke masovnih grobnica” uvrštene u dokumentaciju UN o Srebrenici koja će biti pod embargom sledećih pola veka:

-Pamfri je otkrio da Medlin Olbrajt nije Savetu bezbednosti pokazala originalne snimke. On je u članku pitao: “Gde je originalna fotografija koju su snimili izviđački avioni? Objavljena fotografija nosi naknadno pridodatu oznaku ‘Moguće masovne grobnice’. To znači da su podaci o vremenu i mestu koje je snimljeno, koje izviđačka kamera automatski unosi, izbrisani s fotografije, dok su strelice i druga tumačenja toga šta je to što treba da se vidi, naknadno uneseni na samu fotografiju. Kako iko može da zna da je fotografija snimljena blizu Srebrenice?”

Radoznali novinar je skupo platio ceh svoje profesionalnosti – morao je da se preseli u Evropu jer više nije mogao da objavljuje nigde u Americi.

 

Očevicima začepljena usta

 

Međutim, ovakva svedočenja potonula su u zaborav, kaže naš sagovornik, za razliku od optužbi za nikada dokazano ubistvo 8.000 civila.

-Odmah posle pada Srebrenice, u julu 1995, naslutio sam da priču o njoj neće kreirati očevici s terena, već ratni propagandisti iz kabineta – kaže Pavić. – S dvojicom britanskih paralamentaraca i princezom Lindom Karađorđević, u taj gradić sam stigao nekoliko dana pošto su ga napustile Orićeve snage. Dok smo se približavali džamiji koju je zarušila artiljerija, videlo se da je ona na parlamentarce ostavila jak utisak, na licima im se čitala osuda Srba koji gađaju verske objekte. Međutim, kad smo ušli u džamiju, zaprepastili su se kad su na zidovima videli ratne mape, postere mudžahedina i grafite na arapskom. Shvatili su je bogomolja bila i vojni objekat.

Britanski parlamentarce je još više iznenadilo kad su videli da su istu zgradu delile mirovne snage UN i Orićeva 28. divizija, a u Bratuncu su im pokazani sveži grobovi srpskih boraca poginulih u borbi s tom velikom i dobro naoružanom jedinicom koja se pod borbom probijala ka Tuzli.

-O svemu su odmah telefonom obavestili britanske medije, ali već iste večeri pozvani su iz Londona – seća se Pavić. – Posle tog razgovora potišteno su rekli: “Naređeno nam je da više ništa ne govorimo za medije”. Shvatili smo da nešto vrlo loše sprema.

I zaista, nekoliko dana po ulasku VRS u Srebrenicu na Zapadu je započela medijska kampanja u kojoj su srpske snage optužene za masakr desetak hiljada civila.

-Najava u „Boston gloubu“ iz jula 1995. tipičan je primer dezinformacije tog vremena: ”Klintonova administracija još uvek nije došla do nezavisnih potvrda o zločinima u Srebrenici, ali ne sumnja da su se oni ipak desili…” – citira Pavić. – Dakle, ili je Klintonova administracija bila u dosluhu sa organizatorima „zločina“, pa je pre svih drugih znala da se on desio, ili je unapred znala „scenario“ po kojem će teza „počinjenog zločina“ biti razrađena.

U medijskoj kampanji o zločinu, iako ga niko nije video ni čuo, ostale su nezapažene reči holandskog kapetana Shutena, jedinog oficira UN u Bratuncu u vreme navodnog masakra: “Svi papagajski ponavljaju reči drugih, ali niko ne pokazuje čvrste dokaze. Primećujem da u Holandiji ljudi žele da po svaku cenu dokažu da je genocid počinjen”.

Skrajnut je i izveštaj visokog komesara UN za ljudska prava Henrija Vilenda, koji je posle petodnevnog ispitivanja izbeglica u Tuzli rekao: “Nismo našli nikoga ko je svojim očima video neki zločin.”

-Vrhunac propagandne kampanje bilo je “otkriće” tajanstvenih satelitskih snimaka koji su navodno prikazivali masovne grobnice – kaže Pavić. – Srebrenička istraživačka grupa, koja je nekoliko godina kasnije okupila istaknute američke naučnike, bivše oficire i diplomate, zaključila je:

Medlin Olbrajt je 10. avgusta 1995. pokazala neke satelitske fotografije na zatvorenoj sednici Saveta bezbednosti, u prilog denunciranja bosanskih Srba, uključujući i jednu fotografiju koja pokazuje ljude – navodno bosanske muslimane blizu Srebrenice – okupljene na stadionu, kao i snimak navodno napravljen malo posle toga, koji pokazuje obližnju poljanu sa “uznemirenim” zemljištem. Ove fotografije nikad nisu javno objavljene, ali čak i da su verodostojne, one nisu nikakav dokaz ni streljanja ni zakopavanja tela.”

 

Olbrajtova prevarila UN

 

Pavić ukazuje da je specijalno za navodne snimke iz Srebrenice smišljen i novi termin “uznemireno” zemljište , što bi moglo da znači da je zemlja prekopavana ili nešto slično:

-Međutim, svi ljudi koji su profesionalno i objektivno izveštavali o Srebrenici, bilo da su diplomate, novinari ili oficiri UN, potpuno su skrajnuti, onemogućeno im je da profesionalno napreduju – kaže Pavić. – Jedan od takvih bio je i Filip Korvin, najviši zvaničnik UN u BiH u doba srebreničkih događanja koji kaže: “Cifra od 7.000 ubijenih, kojom se često barata u međunarodnoj zajednici, jeste jedno neodrživo preterivanje. Prava cifra je verovatno bliža broju od 700…
 

Kad mrtvi glasaju

 

Ničim dokazano ubistvo hiljada civila iz Srebrenice dovelo je i do stvaranja Haškog tribunala, o kome je Ričard Holbruk za BBC rekao: „Shvatio sam da je Tribunal za ratne zločine vrlo dragoceno oruđe. Upotrebili smo ga da bismo iz dejtonskog procesa isključili dva najtraženija ratna zločinca u Evropi i da opravdamo sve što je usledilo.”

-Ne postoji nijedan dokaz da je 8.000 ljudi ubijeno u Srebrenici – ističe Pavić. – Međutim, izveštaj Međunarodnog crvenog krsta od 13. septembra 1995. nedvosmisleno ukazuje gde je završilo 5.000 “nestalih”:

Oko 5.000 muslimanskih vojnika iz Srebrenice napustilo je enklavu pre njenog pada. Muslimanska Vlada je priznala da su ti vojnici prekomandovani u druge jedinice njihovih oružanih snaga.” Vlada Alije Izetbegovića, naravno, nikada nije obelodanila imena tih vojnika, tako da oni nisu skinuti sa spiska nestalih!

Uočeno je i da je na izbore u Federaciji BiH izašlo i oko tri hiljade „pokojnika“ iz Srebrenice, ali kad je Vlada RS zatražila biračke spiskove radi upoređivanja sa spiskom nestalih, misija OEBS odbila je da im pruži uvid u te podatke.

Pavić je tada bio savetnik u kabinetu Biljane Plavšić, pa se lično uverio koliko je teško doći do istine u Bosni:

-Biračke spiskove nismo dobili, sa obrazloženjem da OEBS “nema novčana sredstva da ih izvuče iz arhiva, koji su razbacani širom Federacije BiH”.

Istovremeno, američka NVO iz Bostona “Lekari za ljudska prava” počinje da iskopava masovne grobnice i objavljuje rezultate, bez prisustva RS i ikakvog međunarodnog nezavisnog nadzora i verifikacije. RS nije mogla da reaguje na pravi način, jer je i dalje bila pod ogromnim pritiskom, naročito zbog prisustva ogromne sile od 50.000 dobro naoružanih stranih vojnika.

Međunarodne snage obezbeđivale su iskopavanje grobnica koje su vezivane za Srebrenicu i do kraja iskopavanja su strogo zabranjivale pristup predstavnicima iz RS.

 

Masovne ubice, sitne ribe za Tribunal

 

Aleksandar Pavić smatra da Haški tribunal na sve načine zaobilazi temu ljudi koji su streljali nekoliko stotina muslimana, zarobljenika iz Srebrenice:

-Dražen Erdemović je imenovao još sedam navodnih saizvršilaca zločina, pripadnika misterioznog 10. diverzantskog odreda. Po Erdemoviću, streljali su, za novac, jedan Slovenac, Hrvat, musliman i nekoliko Srba. Haški tribunal ne samo da nije podigao optužnicu ni protiv jednog od njih, već ih nije nikada pozvao ni kao svedoke. Jedan od njih, Marko Boškić, uhapšen je u SAD i dobio kaznu od pet godina zatvora, ali za imigracioni prekršaj. Tribunal je rekao da je reč o sitnoj ribi, a da oni tražne krupne, što znači da ih zanima samo da optuže rukovodstvo, da bi preko njega optužili ceo narod.

S druge strane, Tribunal mistifikuje celu stvar oko ljudi koji su streljali, jer je očigledno da bi njihovo ispitivanje vodilo i otkrivanju koje su sve strane službe tu bile umešane i ko je naredio streljanja.

 

Lud za krivca, normalan za svedoka

 

-Krajem 1996. Haški tribunal je diskretno preuzeo kontrolu nad daljom istragom od UN, iako su ga formirale države koje su imale direktnu ulogu u balkanskim sukobima i jasne političke ciljeve – kaže Pavić.

Od samog početka tužioci Tribunala su izjavljivali da su Srbi masakrirali na hiljade muslimanskih muškaraca iz Srebrenice, a proces istrage masovnih grobnica je fatalno kompromitovan od 1997, kad je istragu masovnih grobnica preuzela Međunarodna komisija za nestala lica, koju je osnovala Izetbegovićeva Vlada i čiji rad nije kontrolisala nijedna nezavisna međunarodna institucija!

Ali, pošto ni iskopavanja grobnica udaljenih i sto kilometara od Srebrenice nisu uspela ništa da dokažu, kao krunski dokaz navode se svedoci, pre svega Dražen Erdemović, pripadnik 10. diverzantskog odreda.

-Reč je o Hrvatu iz Tuzle koji tvrdi da se u više navrata borio za Armiju BiH i snage bosanskih Hrvata, HVO, a na kraju i u VRS – podseća Pavić. – Erdemović tvrdi da je njegova osmočlana grupa primila naredbu da pogubi muslimane na vojnom gazdinstvu Branjevo kod Pilice od strane jednog potpukovnika, ali taj oficir nikada nije imenovan. On kaže da su pripadnici njegove grupe primili 12 kilograma zlata, ali nije mogao da se seti od koga. Priznao je da je za pet sati sam streljao 1.200 ljudi, ali je na navedenoj lokaciji nađeno oko 120 tela. Tribunal smatra da Erdemovićevo mentalno stanje ne dozvoljava da mu se sudi, ali njegova svedočenja smatra verodostojnim, a Srbija bi trebalo da na osnovu njih prizna krivicu!

Pavić ne smatra da je “slučaj Srebrenica” stvoren zbog ljubavi prema muslimanima ili mržnje prema Srbima, već zbog pragmatičnih vojno-političkih ciljeva Zapada:

-NATO je tražio povod za intervenciju i dolazak na Balkan i bila mu je potrebna dovoljno velika cifra mrtvih da uznemiri i mobiliše javno mnjenje – kaže Pavić. – Prvo su stvoreni “slučajevi” u ulici Vase Miskina i na pijaci Markale, za koje se danas zna da su nameštaljka, a vrhunac je bila priča o “genocidu u Srebrenici”, koji je prethodnica “masakra u Račku”, posle koga je bombardovana Srbija.

Pavić podseća da je dokaz za to pismo iz 2000. koje je Vili Vimer, tadašnji predsednik Parlamentarne skupštine OEBS, uputio tadašnjem nemačkom kancelaru Šrederu sa konferencije o Balkanu i proširenju NATO, koju je u Bratislavi organizovalo ministarstvo spoljnih poslova SAD:

-Vimer je citirao američke zvaničnike koji su rekli da je svrha NATO bombardovanja 1999. bila da se ispravi greška generala Ajzenhauera iz 1945, kada nije stacionirao vojsku u ovom delu Balkana. Sada žele da Srbija prizna krivicu i da Srbi podrže ovu verziju kako bi američka administracija sakrila svoj zločin.

B. Subašić


 

Nedeljni Telegraf, 10. februar 2010. broj 720.

Komentara: 0


# ubistvo Srebrenica genocid fotografija NATO hladno oružje
@



 

[ Dodaj komentar ]


{lg_push_subscription_title}

{lg_push_subscription_text}