Ruska podrška Srbiji kroz istoriju

Svima je poznato da su rusko-srpski odnosi uvek bili posebni. Međutim, i u ruskom i u srpskom društvu do današnjeg dana postoje dijametralno suprotna mišljenja o suštini tih odnosa, o ulozi Rusije u istorijskom razvoju Srbije i o podudaranju (ili nepodudaranju) nacionalnih interesa dveju zemalja.

Srednji vek: sv. Sava i ruski manastir

Jedan od prvih primera ruske podrške Srbiji (naravno, reč „podrška“ se tu može samo uslovno upotrebiti) može se naći još u srednjem veku. Rastko Nemanjić, sin Stefana Nemanje (danas u pravoslavnom svetu poznat kao sveti Sava), koji je želeo da se zamonaši na Svetoj Gori, sakrio se 1191. u ruskom manastiru svetog Pantelejmona od potere koju je za njim poslao otac sa namerom da ga vrati kući. Kasnije se u Rusiji širi kult srpskog svetitelja, da bi se konačno ustalio već u 17. veku.

Kult srpskog svetitelja u Rusiji: pskovska ikona iz 17. veka sa sv. Savom Srpskim (treći sleva).

18. vek: Nova Serbija i Slavenoserbija

Do prave aktivizacije rusko-srpskih kontakata dolazi u prvoj polovini i sredinom 18. veka. Već za vreme Petra Velikog razmatrana je mogućnost da se Srbima pošalju ruski učitelji, a 1720-ih i 1730-ih Maksim Surovov i Emanuil Kozačinski stižu iz Rusije u Sremske Karlovce i tu organizuju prosvetiteljsku misiju, šireći ruske knjige među ovdašnjim Srbima.

Oficiri Srpskog husarskog puka u ruskoj vojsci (1763-1776). Zbog demilitarizacije Vojne granice lokalnim Srbima je pretila opasnost da postanu zavisni seljaci, tako da se već 1750-ih na jugu Rusije osnivaju vojničke kolonije srpskih doseljenika.

U isto vreme prvi srpski graničari odlaze u Rusiju i tamo stupaju u službu, vođeni težnjom da se oslobode pritisaka kojima su bili izloženi u Austrijskoj Imperiji. Zbog tadašnje delimične demilitarizacije Vojne granice lokalnim Srbima je pretila opasnost da postanu zavisni seljaci, tako da se već 1750-ih na jugu Rusije osnivaju vojničke kolonije srpskih doseljenika. Na teritoriji sadašnje južne Ukrajine osnovane su dve kolonije: Nova Serbija i Slavenoserbija. Postojale su sve do 1764.

19. vek: Rusija i Prvi srpski ustanak

Rusija je značajnu pomoć pružila Srbima za vreme Prvog srpskog ustanka. Imperator Aleksandar I je već 1804. u susretu sa srpskom delegacijom obećao kako diplomatsku, tako i finansijsku podršku. Srbi su na čelu sa Karađorđem hteli pre svega vojnu podršku, između ostalog i uvođenje ruskih trupa na teritoriju Beogradskog pašaluka. Rusija je, međutim, i sama od 1806. bila u ratu sa Otomanskom Imperijom i Napoleonovom Francuskom (a 1808-1809. još i sa Švedskom), tako da je u pomoć Srbima mogla poslati samo odred od hiljadu vojnika, što je izazvalo nezadovoljstvo vođa ustanka. Pa ipak, i pored toga što je ustanak ugušen, prema uslovima Bukureštanskog mira, sklopljenog 1812. između Rusije i Turske, Srbija je dobila pravo na autonomiju, što je doprinelo daljem formiranju njene državnosti. Bilo bi nepravedno optuživati Rusiju za „izdaju“ Srbije, uzimajući u obzir pomenute okolnosti. Rusija je u tadašnjim geopolitičkim uslovima učinila sve što je od nje zavisilo (i što je bilo moguće).

Kraj 19. i početak 20. veka: Rusija ili Austrougarska?

Ni sticanje nezavisnosti Srbije 1878. nije prošlo bez ruskog učešća. Za vreme rusko-turskog rata 1877-1878. u svim fazama pregovora Rusija je zahtevala nezavisnost Srbije. Po završetku rata Srbija je pored nezavisnosti dobila i proširenje teritorije.

Pa ipak, još pre kraja rata Srbija na čelu sa knezom Milanom Obrenovićem počinje da se okreće Austrougarskoj. Kraći period rusko-srpskog savezništva na zvaničnom nivou nastupa tek kada 1903. na presto dolazi Petar I Karađorđević. Srbija je tada ušla u otvoreni konflikt sa Austrougarskom (čak je vođen i pravi carinski rat između ovih dveju zemalja), a sa Rusijom su u isto vreme potpisani novi trgovinski ugovori, kralj Petar je 1910. posetio Rusiju, a svoju ćerku Jelenu je dao za Ivana Konstantinoviča iz imperatorskog doma Romanovih.

20. vek: Prvi svetski rat

Posebno mesto u odnosima dveju zemalja zauzima Prvi svetski rat. Još uvek je prisutno mišljenje da je „Rusija tada zaratila zbog Srbije“, i da bi se taj rat mogao izbeći samo da je Rusija zauzela neku drugačiju poziciju. Međutim, 1914. je situacija u Evropi bila takva da se rat nije mogao izbeći, i za njegovo izbijanje bio je dovoljan najmanji povod. Osim toga, čim je Austrougarska objavila rat Srbiji Rusija je predložila da se održi konferencija na kojoj bi konflikt bio regulisan, i tek kada taj pokušaj nije uspeo proglasila je mobilizaciju. U toku rata, čak i kada je stanje na frontovima za nju bilo kritično, Rusija je neprekidno pomagala Srbiji oružjem i municijom, iako je i sama ruska armija u tom pogledu trpela veliku nestašicu.

Anđeo-pobednik na Novom groblju u Beogradu čuva ruske vojnike pale u Prvom svetskom ratu. Fotografija: Rosijska gazeta / Aleksandar Marković.

20. vek: Zahlađenje i okretanje SSSR-u u novim problemima

Posle formiranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca isključena je svaka mogućnost da Sovjetska Rusija (a zatim SSSR) podrži novu državu. Vladajuća dinastija Karađorđevića bila je u rodbinskim vezama sa dinastijom Romanovih, a u zemlji je živeo veliki broj „belih emigranata“, što je bilo sasvim dovoljno za antagonizam između dveju država. Tek 1940, kada se nadvila opasnost od Italije i Nemačke, knez Pavle Karađorđević odlučuje da se sbliži sa Sovjetskim Savezom. Te godine se uspostavljaju trgovinski, a zatim i diplomatski odnosi između SSSR-a i Jugoslavije.

 Posle dugog perioda zahlađenja u odnosima, knez Pavle Karađorđević se 1940. zbližio sa SSSR-om kada se nad Beogradom nadvila opasnost od rata sa Nemačkom i Italijom. Fotografija iz slobodnih izvora.

20. vek: Crvena armija oslobađa Jugoslaviju od okupacije

Situacija se izmenila sa početkom Drugog svetskog rata, posle napada nacističke Nemačke na Jugoslaviju i početka građanskog rata na njenoj teritoriji. Sovjetsko rukovodstvo je 1944. uspostavilo kontakte sa Josipom Brozom Titom i njegovim okruženjem, i iste godine je krenula isporuka oružja, municije i lekova jugoslovenskim partizanima. Crvena armija je u jesen stigla do granica Jugoslavije i Tito je računao da će ona pomoći partizanima u borbi protiv hitlerovaca. I zaista, Crvena armija je zajedno sa partizanima uspešno učestvovala u borbama na teritoriji Srbije i Vojvodine, a u oktobru su zajedničkim snagama oslobodili Beograd.

Pogrešno je mišljenje da je SSSR na taj način doprineo uspostavljanju komunističkog režima u Srbiji. Prvo, i zapadni saveznici su od 1944. pružali Titovim partizanima pomoć (između ostalog i vojnu), a drugo, kada je Crvena armija oslobodila Srbiju, 1945. je formirana koaliciona vlada uz učešće članova vlade u izbeglištvu. U Jugoslaviji je jednopartijski sistem uveden tek 1946. kao rezultat unutarpolitičke borbe, i to nikako nije bio neposredan rezultat ulaska jedinica Crvene armije na teritoriju Srbije.

20. vek: Tito - od Staljina do Hruščova

Čuveni konflikt između Staljina i Tita izbio je 1948, usled čega odnosi dveju država ostaju napeti sve do dolaska N.S. Hruščova na vlast. Pa ipak, i kasnije su postojala neslaganja. Na primer, Sovjetska armija je iste godine ugušila ustanak u Mađarskoj, i tim povodom je Moskva nastavila da optužuje Savez komunista Jugoslavije za „revizionizam“. Drugim rečima, i u Hruščovljevo vreme su odnosi između SSSR-a i SFRJ bili složeni.

Pa ipak, bilo je i pozitivnih strana u bilateralnim odnosima dveju zemalja. Na primer, Sovjetski Savez i Jugoslaviju zbližio je negativan odnos prema režimima Mao Cedunga u Kini i Envera Hodže u Albaniji. Posle Titove posete SSSR-u 1962. i njegovog izlaganja na sednici Vrhovnog sovjeta SSSR-a nije bilo više govora o ranijim ideološkim optužbama. Odnosi između SSSR-a i SFRJ konačno su normalizovani. Razume se, SFRJ kao „polukapitalistička“ država nije mogla računati na ozbiljniju podršku SSSR-a, ali Jugoslaviji takva podrška nije ni bila potrebna, utoliko pre što je ona bila jedan od osnivača Pokreta nesvrstanih i sprovodila sopstvenu spoljnu politiku.

Kraj 20. i početak 21. veka: Od Jeljcina do Putina

Posle raspada SSSR-a i SFRJ odnosi su se uspostavljali između Ruske Federacije i Savezne Republike Jugoslavije (od 2006. Republika Srbija).

Za vreme Jeljcina spoljna politika Rusije umnogome je zavisila od Zapada, tako da je Moskva pružala samo verbalnu podršku Beogradu. Međutim, 1999. se Rusija oštro usprotivila bombardovanju Srbije i pružila joj humanitarnu i diplomatsku pomoć. Dolaskom Vladimira Putina na vlast Rusija je nastavila kurs spoljnopolitičke podrške Srbiji (zahvaljujući kojoj Kosovo bar formalno ostaje njen deo) i umeđunarodnim organizacijama dosledno štiti njene interese.

Mihail Vaščenko

Autor je doktor istorijskih nauka i naučni saradnik Instituta za slavistiku Ruske akademije nauka.