Aleksinačke vesti - novosti Aleksinac
Search
cirilica | latinica

Otadžbina Srbija

rss

23.01.2016. Dragoslav Bokan

Srbija.
Kako to čudesno zvuči i koliko veličanstvenih značenja se krije u ovom sakralnom otadžbinskom šestoslovu!

Postoji nešto čarobno u rodoljublju, u ljubavi za svoj rod i Otadžbinu. Nešto duboko metafizičko i lepo, kao najlepše teme klasične muzike, kao neme suze posle najiskrenije molitve ili ničim prizvanog, nostalgičnog sećanja na zauvek prohujalu mladost...

Uostalom, hiljade godina su morale da prođu da bi se, kao posebno delikatan civilizacijski (rajski) plod, pojavio "slatki nacionalizam" - tako sličan ruskom "slatkom pravoslavlju" - ljubavna zanesenost prema istoriji svog naroda, "ljubav na smrt" koja vam bezličnu svakodnevicu preobražava u magični san o "zlatnom dobu" idealnog postojanja...

Srpstvo je u sebi oduvek (još od srednjeg veka) nosilo ovu zavodljivu i romantičnu privlačnost i ja sam od nje pokušao da napravim svoju "ličnu utopiju", isceljujuću priču za laku noć pred zastrašujući napad jezive Tame i Besmisla, jasnu i čistu frekvenciju svima nam bliske "maternje melodije" u sred preteće buke nadolazećeg Haosa...

Srpska ideja kao ruska ideja kao vizantijska ideja kao jevanđelska ideja kao Blaga Vest i vaskrsna pobeda nad smrću... kao zajedničko sećanje na Raj kroz krstonosni i životvorni spoj Atine i Jerusalima (Sparte i Carigrada, Edena i Vitlejema).

Privlačnost Otadžbine je u srpskom slučaju uvek u sebi nosila i opojni istočnjački miris tinjajućeg tamjana (i sveži lahor bosiljka i jorgovana) i zlatom uokvirene likove na osvećenom drvetu drevnih Ikona i sve one izdužene svetiteljske likove na plavom malteru manastirskih fresaka (tih smelo živopisanih slikovnica vidljivih susreta Neba i zemlje, večnosti i vremena), i minijature "Miroslavljevog jevanđelja", i boje krvavo-crvenih kosovskih božura, isprano-belih predačkih lobanja zastrašujuće Ćele-kule, mistično-voštanih moštiju u šarenim "kivotima", arhiepiskopskih i patrijarhijskih potpisa zelenim mastilom na krutim pergamentima, tamno-plavih uniformi iz vremena srpskog Otmenog Princa (mlađeg sina gospodar Miloša), žućkastih listova prvog izdanja Njegoševog zavetnog "Gorskog vijenca" ("pečatanih" u Jermenskoj štampariji u Beču), ukrasnih grimiznih pojasa od teške svile, kneževskih molitvenika u crnoj koži sa utisnutim srebrnim slovima na koricama, i onaj prosti drveni krstić na kome su se ustanici, predvođeni Crnim Đorđem, međusobno zakleli na bratsku (i zavereničku) vernost, i sablju vojvode Mišića i Tankosićevu kamu, i kraljevsku krunu i prekrasni hermelinski plašt u Žiči miropomazanog kralja Petra Prvog... i još toliko, toliko toga.

Kroz nas gledaju, našim plućima udišu vazduh, našim srcem žive i dušom se raduju, preko nas nastavljaju sve svoje bitke neki davno izginuli srpski preci, prenoseći čast i obavezu kajmakčalanskih, cerskih, mišarskih, kosovskih... podviga na nas, od kojih im (kao i u svakoj sledećoj srpskoj generaciji) sve, uvek iznova, zavisi.

Naša zastava u večnosti, posvećena krvlju svojih neustrašivih barjaktara...

Naš poraz je i definitivni kraj njihovih nada, naše predaje potpuno obesmišljavaju njihov prkosni otpor onolikim okupatorima i neprijateljima, naš panični strah od smrti rastapa i briše njihov mitski prezir prema istoj toj sablasnoj prikazi u plaštu sa kosom u ruci...

Ko se jednom dobrovoljno i zaljubljeno venča sa Otadžbinom, tom je srce puno žive ljubavi i neodustajne želje da svoju mističnu izabranicu odbrani i ukrasi, koliko god, kad god i gde god može...

Srbija. 
Kako to čudesno zvuči i koliko veličanstvenih značenja se krije u ovom sakralnom otadžbinskom šestoslovu!

Koliko nam samo sreće i smisla donosi život u srpskom jeziku, srpskoj istoriji, srpskim Zavetima, srpskoj svetosavskoj duhovnosti, srpskoj narodnoj duši, srpskom Predanju, srpskim pejzažima i svetim hramovima, srpskim čojstvenim idealima i junački održanim zakletvama, u srpskom nenarušivom bratstvu sa Rusijom carskog "Trećeg Rima"...!

Kako je lepo i nadahnjujuće biti viteški posvećen večnoj srpskoj ideji, uprkos svemu i svima! Koliki je to blagoslov i kakva srećna sudbinska slučajnost (i neprocenjivo vredna, dobitna kombinacija)!

A onda se neko, zamislite, tek-tako (iz hira, mode i površnosti) odrekne SVEGA TOGA i pokušava da porekne značaj srpstva i da, pride, ismeje našu plemenitu ljubav i bezuslovnu vernost krvi, rodu, grbu, barjaku, časti i besmrtnim uzorima?!

Koliki idiot čovek mora da bude da se spusti tako nisko i trajno odrekne ovakve (nasleđene) vrednosti svoje nacionalne posebnosti u vremenu i istoriji?!!!

Komentara: 0


# Dragoslav Bokan Rodoljublje
@



 

[ Dodaj komentar ]