Stefan Karganović: Đavo koji zna šta je pravo…

Stefan Karganović direktor Fonda Istorijski projekat Srebrnica o novom članu Krivičnog Zakona.

Stefan Karganović

ĐAVO KOJI ZNA ŠTA JE PRAVO …

Traison des Clercs, na srpski način

           Da u Skupštini Srbije nema rodoljubivih i društveno odgovornih poslanika, teško da bi javnost na vreme saznala o projektu represivne izmene člana 387. Krivičnog zakona, čime se ozbiljno ugrožava pravo na kritičku misao i slobodno izražavanje u Srbiji.[1]

           Da se beogradske „Novosti“ nisu izrekle, verovatno je da se ne bi saznalo ni to da je ime uglednog profesora na Pravnom fakultetu, Milana Škulića, povezano sa tim neslavnim projektom.[2]

Milan Škulić

Dan kasnije, 17. novembra, kako bi se u Americi reklo,the cat was out of the bag, stvar je izašla na videlo, i prof. Škuliću nije preostalo drugo osim da u „Politici,“ pod prilepljivim naslovom  „Zločin negiranja zločina,“ objavi kratku apologiju pro domo sua, gde objašnjava svoje učešće u izradi ovog zakonskog predloga, vajka se, i sada kada je njegov deo posla već završen, filosofira o značenju i dometu lavine koju je pokrenuo.[3]

Već od samog naslova, profesorova diskvizicija počinje da se kotrlja nizbrdo. Da budemo nemilosrdno precizni: za profesionalca iz oblasti prava, kao što je Škulić, negiranje zločina nije – zločin, nego je stav, mišljenje. Opet, kao što bi se to reklo u Americi – gde prvi ustavni amandman, koji štiti upravo ključno pravo građana na slobodno izražavanje uspešno odoleva svim napadima već više od dvesta  godina – daleko od toga da bi to što prof. Škulić navodi moglo smatrati zločinom, to je, naprotiv, ustavno zaštićen govor. Laiku, kome se nešto što je neko javno rekao ne sviđa pa emotivno reaguje i zahteva sankcionisanje, za ovakvu pojmovnu pometnju moglo bi se oprostiti. Ali profesoru prava i stručnjaku – ne, nikada.

Sa ingenue opaskom profesora Škulića, „nekada se rečima čini krivično delo,“ anglosaksonske kolege bi se mogle delimično  složiti, ali to isključivo u izuzetno uskim okvirima koje je zacrtao sudija vrhovnog suda SAD, Oliver Vendel Holms. U čuvenoj odluci koja slobodu izražavanja stavlja na najveći mogući pijedestal, sudija Holms je rekao da je jedini verbalni čin koji može biti kažnjiv –  uzviknuti „požar!“ u prepunom  bioskopu i time izazvati stampedo ka vratima, sa fatalnim posledicama. Svaki drugi oblik izražavanja ne samo da je dozvoljen, već je podstican u društvu koje sebe naziva slobodnim i naprednim. Da li su ti okviri preuski za ciljeve radne grupe za izradu spornog zakona, u čijem je sastavu bio i prof. Škulić?[4]

I uzgred, uz zahvalnost „Novostima“ što su pustile mačku iz džaka i otkrile postojanje i delatnost te uticajne ali, do pre neki dan sasvim nepoznate „radne grupe“, koja u najvećoj tišini i diskreciji, bez znanja i kontrole javnosti, ubira dnevnice i preuređuje Kazneni zakon Srbije, bilo bi korisno kada bi građani saznali još nekoliko stvari. Ko je tu grupu osnovao, kada se to dogodilo, pored prof. Škulića, ko su njeni pripadnici i sa kakvim uputstvima i mandatom ona postupa?

Prof. Škulić je potpuno u pravu kada u autorskom teksu u „Politici“ primećuje da „niko normalan ne može biti ‘slep i gluv’ na osporavanje genocida i drugih teških međunarodnih krivičnih dela,“ mada i čineći tu u principu pravilnu konstataciju iz nekog razloga i dalje deluje kao da se pravi nevešt. To je zato što su za ozbiljnu diskusiju koja se vodi povodom izmene člana 387. KZ fizički hendikepi koje pominje potpuno irelevantni i u tome ne igraju apsolutno nikakvu ulogu. Pravo pitanje glasi kako bi civilizovani ljudi, koji nisu ni slepi ni gluvi, ali slobodu istraživanja i javne reči drže za svetinju, primereno reagovali na navedena osporavanja? Represijom nepopularnih stavova i mišljenja, ili – argumentima? To je suština stvari. Pravilan odgovor na ovo prosto, ali fundamentalno pitanje trebalo bi da po službenoj dužnosti bude jasan svakom profesoru prava, ako ne i većini barem prosvećenih laika.

Praveći se i dalje nevešt, profesor produžuje: „Osporavanje genocida i drugih teških međunarodnih krivičnih dela bi samo po sebi trebalo da bude kažnjivo, samo ako se to čini u nameri izazivanja nacionalne, etničke, rasne ili verske mržnje. Ovo je veoma važno, jer neko može iz striktno naučnih i stručnih razloga polemisati i sa pravnim kvalifikacijama u pravnosnažnim presudama, ali ako to čini bez namere izazivanja mržnje prema ljudima zbog njihove pripadnosti određenoj grupi, tada to ne bi trebalo da bude krivično delo.“

U Americi, na sve ovo i obični ljudi i kolege profesori Škuliću bi solidarno rekli: please cut the crap. Pa ipak, puštanje ovakve retoričke dimne zavese ubedljiv je dokaz da đavo zaista zna šta je pravo. Kao vrsan pravni profesionalac, koji je upućen u to kako sudovi tumače i primenjuju zakonske propise, prof. Škulić zna da su njegova naknadna razmišljanja i vajkanja na stranicama „Politike“ – irelevantna. On je savršeno svesan toga da time neće uticati ni na tužilaštva ni na sudove, ukoliko u utorak sledeće nedelje Skupština usvoji sporni predlog njegove radne grupe za izmenu člana 387. KZ. Sudovi se rukovode prvenstveno tekstom zakonskih propisa koji se nalaze pred njima, a ukoliko uzimaju u razmatranje i nešto izvan  toga to su namere zakonodavca izražene za vreme  skupštinske debate, a ne razmišljanja i komentari privatnih pojedinaca. Prema tome, politička pozornica za progon je spremna, i prof. Milan Škulić će morati da živi sa činjenicom da je svoj blistavi pravnički um stavio u službu njenog postavljanja.

Kada bude počeo krivični progon građana, niko neće konsultovati prof. Škulića da bi saznao njegovo mišljenje o tome da li se neki genocid osporava iz legitimnih naučnih ili drugih razloga, koji su podložni sankcionisanju, i da li po tom osnovu to predstavlja krivično delo ili ne. Škulićev posao je završen, i on i njegova razmišljanja sada idu ad acta. Njegove umirujuće ocene i benigna tumačenja u vezi sa primenom zakona čijem je stvaranju kumovao lišena su značaja i bez ikakvog su dejstva. Ostaje samo šteta koju je napravio.

Umesto naknadnog pranja ruku, prof. Milan Škulić je trebao da postupi u skladu sa moralnom i profesionalnom dužnošću i da podnese ostavku dok je to još bilo moguće učiniti na častan način, uz odbijanje da učestvuje u pripremanju predloga čije posledice predvidljivo nanose ozbiljnu i dugotrajnu povredu osnovnim pravima građana i moralnim i političkim interesima srpske države.

Ako je prof. Škulić u svojoj akademskoj kuli od slonovače imao ikakvih iluzija o tome u čija se kola upregao, izjave perjanica srebereničkog lobija i plaćeničkih „NVO“– ma koliko sada za njega bilo kasno – trebalo bi da ga otrezne.[5] To su Marijana Toma, „gostujuća istraživačica na Institutu za studije ljudskih prava“ u Njujorku, Ivan Jovanović, „ekspert za međunarodno pravo,“ i ličnost kojoj nije potrebno nikakvo predstavljanje – Nataša Kandić. Svi ovi stručnjaci su jednodušni u oceni da je radni proizvod grupe prof. Škulića manjkav zato što, za sada, izostavlja ono što je njima glavno i što je pravi motiv za izmenu i dopunu člana 387: pozivanje na presude Haškog tribunala, a ne MKS, i pretnja kaznenim merama za „negiranje genocida“ u Srebrenici, a ne u Kongu.

Ako ništa drugo, praveći se blesavi da je, tobož, u predloženom obliku „zakon zaštitio negiranje genocida u Srebrenici,“ promoteri represije su otvorili karte. Modifikacija člana 387. je samo prelazna etapa, stadijum u kuvanju žabe, koja prvo treba da pounutrašnji ideju političke represije za „negiranje“ u obliku koji joj na prvi pogled ne bi delovao preterano opasno. Ali, od zabrane „negiranja genocida“ u Kongu (što je granica pravno mogućeg pozivanjem na Međunarodni krivični sud) kratak je put do cilja. U sledećoj etapi, na redu je dopuna već izmenjenog člana 307. perfidnim uvođenjem, pored MKS, i Haškog tribunala, pa samim tim i zabrana poštenog istraživanja i rasprave o Srebrenici.

Bespredmetno je postavljati pitanje, da li je to ishod koji je prof. Škulić želeo. On je odradio svoje i njega više niko neće pitati ništa. Ali ima jedno pitanje koje bi on trebao da postavi sebi: dnevnice na stranu, da li je radi laskave stavke u već impresivnom Si-Viju, da je učestvovao u izmeni Krivičnog zakonika, vredelo dovoditi u pitanje sam osnov liberalne, pravne države – slobodu kritičkog istraživanja i nesputanog javnog izražavanja?

Poznajem prof. Škulića i znam da on ne veruje da se u Srebrenici dogodio genocid, kao što u to ne verujem ni ja. Znam takođe da je on i javno u svojim radovima i istupima to negirao i osporavao.

Neka se čuva od zloduha kojeg je pustio iz boce, kada u sledećoj etapi i po njega dođe.

_____________

[1] Vidi, http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/srbija-ce-biti-pretvorena-u-koncentracioni-logor/

[2] U zatvor ko negira genocid

[3] http://www.politika.rs/scc/clanak/367943/Pogledi/Zlocin-negiranja-zlocina

[4] Vidi, Biljana Baković: Koji genocid Srbija ne sme da negira?, „Politika,“ 18. novembar 2016.

[5] Vidi, J. Diković-A. Roknić, Zakon zaštitio negiranje genocida u Srebrenici, „Danas,“ 18. novembar 2016.