PIP 2016: predstava VOZ - Teozofski triler

Sto, dve stolice i maestralna igra dvojice vrhunskih glumaca bili su dovoljni da zadrže pažnju prepunog gledališta bezmalo dva sata.

Po tekstu Kormaka Makartija, savremenog američkog pisca, predstava „Voz“ je nastala pod krovom beogradskog Zvezdara teatra, a u izvođenju glumaca Sergeja Trifunovića (Crni) i Voje Brajovića (Beli), koji je i reditelj predstave. Beli je profesor kojeg Crni izbavlja od pokušaja samoubistva i zatvara, nakon čega se među njima zapliće i raspliće diskusija.

Osnovnu potku toga čini smisao ljudskoga života, odnosi između sreće i nesreće, odnosi Boga i čoveka, uticaj civilizacije, kulture i umetnosti na život. Građena na dubokoj kontrasti poimanja sveta i života, između njih dvojice se vodi rasprava u kojoj se smenjuju optimistička vera u Boga Crnoga i duboka pesimistička suicidalna filozofija Beloga. Sučeljavaju se dileme, otvorena pitanja o smislu i besmislu, postojanju i nepostojanju Boga…

Predstava je „prošarana“ delovima pesmama koje izvodi Sergej Trifunović, prateći sebe na gitari, odnosno klaviru. Pesma „Jesus Gonna Be Here“ Toma Vejtsa predstavlja lajtmotiv. Crni je prepun gorkih životnih iskustava (ubistvo, robija, robijaška tuča iz koje jedva izlazi živ) koja su ga odvela u izrazito jaku veru u Boga, dok je Beli profesor mraka, kako kaže za sebe, ateista i cinik, razočaran u život, zastupa gledište da je smisao ljudskog života u kulturi i umetnosti i ima snažnu težnju ka ništavilu. Ipak, predstava nije nihilistička. Kada Beli napušta prostor i odlazi u potragu za ništavilom, Crni, kao Božji izaslanik, mu poručuje: „Biću tamo“. Nada u spasenje, dakle.

Predstava je izuzetno podsticajna, nema pojednostavljeno značenje niti daje konačne odgovore već nudi mnoštvo ideja i mogućnosti, inicirajući traganje za odgovorima. U razgovoru posle predstave, koji je moderirao Slobodan Savić, protagonisti su bliže obrazložili zašto ova predstava i kako su je pripremali.

Dramu, odnosno, kako sam pisac kaže, novelu sa dijaloškom formom, je prevela Milica Mihajlović, a reditelj je na tekstu radio više od godinu dana. Probe (iako je reč o duodrami) su trajale četiri meseca. Voja Brajović kaže da je predstavom želeo da izazove kritički odnos i svest o tome kuda ovaj svet ide. I naravno, pre svega, čovekoljublje, koje ima veliku moć da spreči propast civilizacije. Sergej Trifunović predstavu naziva teozofskim trilerom, a na pitanje zašto se, posle mnogo godina, prihvatio pozorišne uloge u ovom komadu odgovara da je tražio baš to: reči vredne da budu izgovore na sceni. I, zahvaljujući Voji Brajoviću, našao ih je.

Sve u svemu, vredelo je naći se među više od petsto gledalaca prve festivalske večeri u Domu kulture u Aleksincu.

Časlav Vasiljević

* Autor je profesor književnosti u penziji i dugogodišnji novinar