Don Kihot sa likom žene

Hej,Ti...
Jeste, istina je da sebi možemo pomoći
najbolje i najviše.
Želimo da siđemo sa ringišpila
a vrtimo se u krug iznova i iznova...

I konjići gube draž
kada se ništa ne menja.

Stalno iste slike pred očima, isti slajdovi, isti likovi,
predeli isti vekovima a mi ugušeni neprekinutim nizom dana,
istih, od svitanja do sumraka.

Napraviti korak van sebe, najteže je.

Izaći iz svojih grudi pa udahnuti vazduh slobode
bez stega ovozemaljskog tela,
izaći van sebe a sebe pronaći
u bezgraničnom prostranstvu svemira.

Hodati mlečnim putem i nastaviti i kada se put prekine a počne
nepoznato prostranstvo,
treba znati, umeti i hteti.

Prate nas navike, guše nas stege pristojnosti,
želimo se promeniti
a sprečavaju nas nametnute moralne norme,
želimo vrisnuti, biti drugačiji u masi istih likova
a ne daju nam vekovne zabrane i pravila.

Imam ti još puno toga pričati,
pun mi je kofer konfuznih šaputanja.

Dozvoli mi da ti otvorim dušu,
željna sam iskrenog razgovora.

Do sledećeg pisma,
voli te Marija...

* * *

Marija Mihajlović Davidović je pesnikinja koja se godinama predstavlja čitalačkoj publici putem elektronskih medija i raznih pesničkih susreta i druženja. .Član je književnog kluba ''Velimir Rajić'' iz Aleksinca. Udata je i majka dvoje dece, sina Uroša i ćerke Teodore. Živi i stvara u Aleksincu.

Ovo je njena prva samostalna zbirka, ciklus pesama, svojevrsno prozno -poetsko izražavanje putem pisama ,dnevnik koji je pisala za sebe i svoju dušu, ali i koji je pronašao svoj put do srca čitalaca,upravo putem elektornskih medija. Sada je ovaj ciklus konačno ugledao svetlost dana i u štampanom izdanju.

Priprema i svojevrstan duo zbornik sa svojom rođenom sestrom Marinom Živković, pod nazivom ''Zašto je Adam pojeo jabuku''.

Smisao njenog postojanja su njena deca i pesme u kojima do srži otkriva sebe ,kao ženu donkihotovskih osobina,ženu koja se svakodnevno bori sa predrasudama patrijarhalnog društva u kojem živi ,ženu kojoj je ventil duše pisanje a cilj u životu mir i spokojstvo iste te nemirne, umetničke duše.

PART 2

Nisam ti puno pričala o sebi.

Ne umem a da ne ulepšam neke delove
a prema tebi moram biti iskrena,
kad već ne mogu biti iskrena sa sobom.

Pokušaću da sve kažem bez farbanja u ružičasto,
bez dodatnih padeža,bez ulepšavanja.

Možda nećeš razumeti moju potrebu
da ogolim sebe,
da pokažem ono najgore u meni
bez straha da ćeš otići,
okrenuti mi leđa,kao ostali što su.

Znaš li da su moje pesme samo beg od mene same?

Jesi li pokušao nekad da zaboraviš neke dane
ili da ostaneš u krevetu,
prekrivene glave,
bezvoljan,umoran od istovetnih ,u nedogled otegnutih sekundi?

Probala sam da se,sama izborim sa svojim bolovima,
da ogromnom četkom prefarbam sećanja,
da iscrtam,na zidovima svoje sobe,
sunce i cveće i ptice
ali ostajem zarobljena u danu mrmota,
svakoga dana iste sene me prate,
isti glasovi šapuću suicidne reči.

Zatvaram uši,ne želim da slušam
ali tu su,u mojoj glavi
i ne mogu da pobegnem od njih
i više ne znam čije su to reči.

Jesam li ih umislila ili neko,zaista,drži konce u svojim rukama
a ja,kao marioneta,
slušam naređenja,bez protivljenja?

Pokušaj da razumeš moju potrebu
da ti,kao na zlatnom pladnju,poklonim sebe.

Moram pripadati nekome.

Dosta je bežanja,dosta je lutanja.

Ja samo tražim malo tvog vremena,
da me pročitaš.

Klupko istine je počelo da se odmotava.

Do sledećeg pisma,
voli te Marija

PART 3

Moram da te pitam...

Imam li razloga da tražim svoje mesto
pod ovim nebeskim svodom?

Gde god da krenem,podmeću nogu,
laktaju se i ponižavaju dugačije od sebe,
bespotrebno se busaju u grudi
oni koji veličaju mržnju i ratove i krv ,
crtaju granice,stavljaju u okove,
nose ordenje jer su ubijali,
krvavim rukama mašu okupljenim masama,
hipnotisane ovce traže pastira.

Ne pitaj me zašto baš tebi ovo pišem.

Poslednjih godina osećam sigurnost jedino
među ova četiri zida.

Kao žena soko štitim svoje gnezdo,svoj porod
i za sada uspešno odolevam napadima od spolja.

Hoćeš li biti tu za mene
i kada moji ptići izlete iz gnezda,
kada rašire krila i odlete,
tražeći nove predele,
željni novih daljina?

Pitam se,
da li ćeš uspeti da izgovoriš reči ,
hoćeš li znati da utešiš mene,
očajnu i uplašenu od dolazećih godina.

Uspevala sam nekako, do sada,
da se izborim sa mržnjom u ljudskim očima,
ignorisala sam palacanja zlih jezila,
zatvarala sam uši kada su pozivali na linč
ljude drugačijih htenja,želja i nadanja.

Plaše me, znaš li to,
plaše me sva ta stradanja,
kroz snove mi promiču masakrirana tela
i čujem vapaje i vriskove žena.

Daj mi svoj dlan,da se skupim na njemu,
kao promrzlo pile da se stisnem
uz svog sokola.

Budi uz mene do kraja vremena.

Do sledećeg pisma, voli te Marija.

Više informacija o načinu na koji možete doći do knjige: www.aleksinac.net/oglasi/pisma-don-kihot-sa-likom-zene.html