Živeti u zajednici ili otuđen od sveta?

Ima, naravno, izuzetaka. Pojedini ekscentrični ljudi, ili neki kojima se ljudsko društvo ogadilo, žive daleko od takozvane civilizacije. Negde u šumi, pustari, u dalekoj zabiti... Poneki žive u isposnicama, u steni. Nisu retki ni pojedinačni stanovnici besplodnih oblasti u pustinji, na vrhovima surovih planina, pa čak i u Sibiru. U Nišu jedan čovek je živeo na groblju; u grobnici!

Ima baksuza i namćora koji obitavaju u naseljima, ali kao da žive u pustinji. Ovi, doduše, žive u kućama ili stanovima. U gradu ili na selu, svejedno. Međutim, niti se mešaju s drugim sugrađanima, niti ih interesuje život oko njih. Kao da su jedini na zemlji!

Ipak, to su izuzeci od pravila. Ogromna većina ljudi živi u zajednici. Porodica, familija, selo, varošica ili grad, nacija, naposletku čovečanstvo samo su manji ili veći modusi zajedničkog života. I tako je od vajkada. Počev od hordi i prvobitne zajednice, preko plemena, porodičnih zadruga, pa do raznih udruženja, krugova, navijačkih grupa, političkih stranaka, čovek voli da je u krdu. Da ima predvodnika i da se poistoveti s masom. Jer u gomili, u mnoštvu pojedinac dobija na snazi, na moći, tu se utapa u kolektivno. Tada sve može. Potrebno je samo da ga neko povede, da ga pokrene i pojedinac više ne razmišlja. Svi za jednog, jedan za sve!

Čovek koji živi u stambenoj zgradi saoseća s ostalim stanarima. Ako ste srećnik da imate stan u soliteru, nikada vas vaše komšije neće ostaviti na cedilu kad se razbolite, ako vas neko nepoznat slučajno napadne, kada vam zatreba pozajmica i slično. U slučaju da stanar ne izađe iz stana samo nekoliko sati, brižljive komšije će se pojaviti na vratima da vide šta se dešava. Slična situacija je u ulici, vikend naseljima, a za selo ne treba ni pitati. Tamo se svi poznaju i vazda su jedni drugima na usluzi. Naročito se možete pouzdati da će vam neko svratiti u kuću sve i da zna da nikoga nema kod kuće. Naročito tada!

Čovek obožava u grupi da se penje. Da dođe do najvišeg stepenika. Ako nekim slučajem i neki drugi ili više njih idu istim putem, onda rade laktovi, podmetanje klečke, ćuška za vrat, šut u zadnji deo tela, malo ispod kičme. Postoje i nešto rafiniranije metode. Poput pesnice, noža ili metka, no to pripada odabranima. U najvećoj meri „ubija prejaka reč“! Lažna, nakalemljena, prenaglašena, ocinkarena, diskretno izrečena, samo nagoveštena, pre ili kasnije ostvari cilj. A cilj opravdava sredstvo, reče neko!

Suptilne metode su za ozbiljne, zrele ljude. Mladost, buntovna, poletna, nestrpljiva, ne može da čeka. Cilj treba ostvariti odmah. Navijači sportskih klubova oličenje su te želje. Cilj je pobediti protivnika, nadvisiti ga, neretko i poniziti. Paradigma navijača su fudbalski zaljubljenici. Nijedna zajednica nije tako čvrsta i postojana kao što su to navijači fudbalskih klubova. Za klub se živi. Nekad  i mre (umire)! Odnosno, pogine. To kad vas na stadionu pogodi pendrek na nezgodno mesto (u glavu), ako vas pregazi rulja ili pogodi metak! Bilo je i takvih dešavanja na srpskim stadionima. Fudbalski navijači vole isključivo svoj klub. Svi ostali njima su neprijatelji. Navijači drugih klubova, nebitno da li su iz iste države ili inostrani, ozbiljno moraju da razmišljaju o svojoj glavi kada se upute na stadion domaćina. Doduše, većina gostujućih navijača svojoj kući dođu živi. Zdravi, ne baš. Neko zaradi prelom ruke, lobanje, vilice, prsne koje rebro i slično. Posle će oni preživeli uzvratiti dobrodošlicu.

Posebnost ovih prostora je međusobna mržnja navijača istog kluba. Svi kao navijaju za isti tim, dolaze na utakmice, pevaju, udaraju u bubnjeve, okrenu leđa igralištu i igračima na terenu i samo gledaju na koji način da naude onima preko! A tamo preko, na drugoj tribini i na popriličnoj razdaljini smešteni su takođe navijači istog kluba. Razlika je u nazivu pojedinih grupa i u stepenu međusobne mržnje. I počinje okršaj. Dozvoljena su sva sredstva; zastave, motke, flaše, perorezi, bajoneti, pa do vatrenog oružja. Koje je svakako na volšeban način dospelo na tribine. Huligani i vandali, koji po potrebi budu i demokratska omladina, nosioci promena ili frustrirana mladost, posle dobre makljaže na tribinama u prvom činu, u drugom činu sve to obave na ulici nakon utakmice i posle mogu mirno na počinak. Da bi sutradan bili orni za nove okršaje.

Najtragičnije od svega što ovo delimično štetno ponašanje ne može da se spreči. Stoga što u upravama fudbalskih i drugih klubova sede najviđeniji ovdašnji političari, a oni zbog svekolikog državnog i nacionalnog posla ne mogu još i  pomalo drskim navijačima da se bave. Ko bi ih i upamtio kada svakodnevno sreću toliko novih lica? Ujedno, Srbija je zaista velika država po broju stanovnika i ko može da da zna ko su ti delom nasilni pojedinci u moru mirnih, pitomih i dobrih? Takve individue nepoznate su medijima, policiji, tužilaštvu...

Mnogo toga ovde je počelo od navijača. Za njih se slobodno može reći da su avangarda društva. Oni koji se ne uklapaju u ove savremene tokove društvenog ponašanja treba da poslušaju savet filozofa: „otkada sam upoznao ljude, životinje su mi sve draže“!

Miodrag Tasić

Stezanje kaiša podstiče natalitet. Čelični stisak i od jedne osobe nastanu dve!
Duša nam je u nosu, pa nismo mogli da nanjušimo šta nam se sprema!
Da li i put u pakao predstavlja korak napred?
Državni činovnici gaje aristokratski prezir prema državnom novcu. Prosto ga presipaju iz ruku!
Samo retki će dočekati ostvarenje dugoročnih ciljeva. Budućnost pripada odabranima!
Život nam je prošao u reformama, ali nas neće zapamtiti kao reformatore, već kao jebivetre!
Narod je izgubio poverenje u državu jer se najmanje veruje u ono što se golim okom ne vidi!