Virtuelna stvarnost

Manje bi se strahovalo od sudskih izvršitelja, od radnika elektrodistribucije, komunalnih službi. Ne bi preterano strepeli od mišljenja američkog, britanskog ili nemačkog ambasadora! Specijalnog izvestioca Evropske unije niko ne bi ni pogledao. Haški tribunal ne bi zarezivali ni za crvljivu šljivu!

I čim pomisliš da će sve biti potaman kao nekad, kad ono mućak. Zalud onolika predizborna obećanja. Te, odmah će da krene na bolje, te ovo ćemo da izgradimo, ono da uredimo, popravićemo, obnovićemo, pokrenućemo... Posle dve godine nestrpljivog iščekivanja i dalje moramo da stežemo kaiš, da štedimo, da trpimo. Smanjivaće penzije, plate, biće otpuštanja! Država još mora da se zadužuje! I opet izgleda da sve to nije dovoljno. Neki vajni ekonomski stručnjaci savetuju da još treba smanjivati plate i penzije. Nije dovoljno!

Lepša budućnost mora da sačeka bar još dve godine. Pod uslovom da ne bude poplava, snegova, suše i vetrova. Da pohrle strani investitori, a naši nezaposleni građani da krenu u suprotnom pravcu, u bogati svet. Pa otuda da šalju dolare, evre i franke. Nema nam druge. Samo gastarbajteri mogu da sačuvaju ovu zemlju. Nijedna ekspertska, stručna i patriotska vlada ne može toliko da upropasti Srbiju što srpski „radnici na privremenom radu u inostranstvu“ ne bi mogli popraviti!

Sreća da Srbija nema neprijatelje. Reče predsednik, i osta živ! Albanija spada u red izrazitih prijatelja. Prijateljstvo srpskog i albanskog naroda svakodnevno se produbljuje. Poseta albanskog premijera Srbiji, poznatog demokrate i čovekoljuba, samo će  unaprediti bliske i dobrosusedske odnose! Albanci se stalno približavaju Srbiji. Ne samo kroz „državu Kosovo“, gde se srpski tragovi sve manje uočavaju, već i u samoj centralnoj Srbiji. Lepo je Srbinu živeti danas među Albancima, lojalnim građanima Srbije, u Bujanovcu, Preševu, Velikom Trnovcu... Sličan prijatan osećaj Srbin svakodnevno doživljava i u  Sarajevu, Zagrebu, na Cetinju, Tetovu, Splitu ili Tuzli!

Ako i dođe do manjih nesuglasica s bivšom braćom, naša diplomatija i sve stranke u Srbiji  odmah su spremne da priteknu u pomoć. Srpskom narodu u novokomponovanim državama, razume se. Ko će, ako neće svoj svome? Političke partije u Srbiji, sve od reda, demokratske su i narodne. Doduše, poneka od demokratske postane socijaldemokratska. U čemu je razlika, možemo da nagađamo. Najvažnije u svemu da politiku u Srbiji kreiraju iskusni političari. Večni. Nepromenljivi. Samo nas smrt može rastaviti. To jest, političar samo smrću odlazi iz politike. U manjem obimu može i Haški tribunal da udalji nekoga iz političkog života, no to je ipak zanemarljivo. Jedino se Vojislav Koštunica dobrovoljno povukao iz politike. Nakon neuspeha na izborima. Ali, to je loš primer. Ne može političar da napusti bojno polje (politiku) posle jedne izgubljene bitke. Mora da se bori do kraja. Dragoljub Mićunović može poslužiti kao uzor svima na ovim prostorima. Čovek u devetoj deceniji i posle sedam decenija uspešnog i doslednog političkog delovanja i dalje je na čelu kolone!

Ubeđen sam da će i ostala poznata lica iz plejade političke elite Srbije krenuti Mićunovim stopama. Dvadest i kusur godina smenjuju se dragi nam likovi na vlasti. Po principu: „Što bi gori, sad je doli!“

Naši sunarodnici, Srbi u Hrvatskoj, u federalnom delu Bosne, u Makedoniji, Crnoj Gori, da ne pominjem „državu Kosovo“, često su nezadovoljni svojim statusom u tim državama. Ruše im groblja, crkve, ne daju im ćirilično pismo, otimaju imovinu, hapse ih i proteruju. Razočarani su malom podrškom matice Srbije i zanemarivanjem njihovih problema od strane srpskih političara. Međutim, preteruju. Uvek kada si nezadovoljan nečim, ne možeš sagledati samo jednu stranu. Pogledaj i onu drugu. Da bi imao kompletan pregled. Naši sunarodnici možda i imaju pravo kada su nezadovoljni odnosom srpske politike prema njima i njihovim problemima u bratskim državama na eks jugoslovenskom prostoru, ali uvek treba da pogledaju kako se srpski političari ophode i prema sopstvenom narodu, u samoj Srbiji!                         

Miodrag Tasić