Tajanstveni uranak

Đurđevdanski uranak, granica između leta i zime. Narodni običaji nalažu da se ode negde u prirodu, na neko zgodno šumovito mesto koje se izabere, na proplanku ili pored reke. Za ovaj poseban dan pripremi se bogato jelo i piće, naravno jagnje ako smo u mogućnosti, a onda krenu dobro poznati stihovi:

Proleće na moje rame sleće

Đurđevak zeleni

Ederlezi...

Lep i sunčan dan, znam za jedno mesto na 667 metara nadmorske visine. Zakazao sam mu "hajdučki sastanak". To je Prisad, poznati prevoj ispod vrha Leskovika. Možda i najmanje vikend naselje u Srbiji sa jedva 6-7 vikendica. Reklo bi se idealno mesto za rehabilitaciju duše i tela. Potajno očekujem da u vikendicama vidim Gorana kesara, Bidžu harmonikaša ili Vojču šumara. Nažalost nikog nema, ostajem uskraćen za planinske "abrove".

Put do Prisada vodi preko Katuna, Dobrujevca, pa od sela Stanci, ulevo prema Prugovcu i Crnoj Bari. Danas je crveno slovo, ne radi se u polju. Verna družina ispred prugovačke zadruge me posmatra kao svetsko osmo čudo u fazonu "Šta li ovaj traži ovde".

- Brate, svaka ti čast, priče su ti ekstra, pratimo te - javi se jedan srednjovečni glas.
- Nemoj samo nas da slikaš, 'će prevrneš jedno čokanjče, tako valja Đurđovdan je. - priznajem iznenadila me podrška ispred zadruge.

Ovde sam prvi put kročio prilikom planinarskih akcija. Tada ovo mesto naprosto oživi i predstavlja idealno mesto za odmor prilikom vrlo zahtevnih planinarskih maratona. Oni spremniji planinari odatle nastave prema najvišem vrhu planine Ozren, poznatom kao Leskovik. Ostali imaju varijantu da obiđu "Oblu glavu", ili da se spuste do sela Resnik i laganim hodom ušetaju u Soko banju.

Imam običaj kad god me neko iznervira da sam sebi kažem: "More sve ču da zajebem, idem na Prisad da živim, planina i šuma je za mene".

Ja sam se danas opredelio da dobro utabanim putem automobilom dođem do Prisada, a zatim pešaka prošetam do crkve Svetog Jovana, hrama u selu Crna bara. Negde na pola puta, očekujem stado ovaca i čobanina Srđana, jedinog aktivnog stanovnika ovog planinskog područja.

Izdaleka čuje se gromoglasni huk, neobičnog prevoznog sredstva, koje liči na skalamerije iz filma "Pobesneli Maks". Ispred mene konačno živo biće, čovek oko sedam decenija, krenuo u istom pravcu.

- Ma ekstra je ovde, zdrav vazduh, netaknuta priroda, valjda neće ljudski faktor da uništi ovu lepotu - reče mi čovek koji se predstavi kao Lunta i vešto upravlja paklenom mašinom.

Ispred crkve Svetog Jovana savršen kladenac. Jak mlaz hladne vode, ututkan između dve improvizovane klupice i klimajućeg stočića. Oko kladenca prelepa livada, željna bilo kakvog ljudskog života.

Nakon đurđevdanske gozbe, odlučujemo da nastavimo put prema Lipovcu. Dobro obeležena staza i putokaz sa natpisom (1h do manastira), dovoljan su garant za pešačku uživanciju koju je uveličao hladna nes kafa u etno selu.

Pričam sebi u bradu:

- Ovo je Markoviću za tebe, nema ko da te nervira, a i ja takođe nikog ne nerviram. Dolazi polako vreme je da se podvuče linija.

Bukiram u snovima jednu lepu Prisadsku lokaciju. Zamišljam sebe u ulozi Srđanovog prvog komšije. Aktiviram odbrambeni mehanizam u kriznim trenucima i vremenima, šta-bi-bilo kad-bi-bilo. Budim se iz sna, konstantujem kraj dana i vreme za povratak.

Ispred prugovačkog drakstora ista ekipa, dežura strpljivo. Takav ambijent me podseti na đurđevdansku  "Ivkovu slavu", cenim da će ekipa biti tu do Markovdana.

- Može jedna tura za celu ekipu, obrnite krug - reših da častim vesele  meštane.
- Može ali malo sutra, pivo nestalo odavno, a sok ne pijemo (Ha,ha,ha), kad dođeš da snimaš Konjsku poljanu imaš pravo na popravni.

Čuvajmo planine, one nas snabdevaju sa 70% posto celokupne pijaće vode. One su dom 25% biljnih i životinjskih vrsta, ali i svakom desetom stanovniku planete.

Nastaviće se...

PS

Prisad prevoj - Ulegnuti deo planine Ozren, nalazi se na oko 3km od sela Crna bara i oko dva sata hoda od najvišeg vrha Leskovik.
Hajdučki sastanak - verovanje u narodu u vreme hajdukovanja "Đurđev danak - hajdučki sastanak"  
Abrovi - brzinske vesti, sumnjive tačnosti.