Aleksinačke vesti - novosti Aleksinac
Search
cirilica | latinica

Srpska državnost - ideje i lutanja

rss

04.05.2014. Igor Mitić

Kada je slavni Karađorđe pre dvestotinadeset godina poveo Srbe u bunu na dahije, nije mogao ni da nasluti da će se vaskoliki srpski narod dva veka kasnije stideti da obnovi svoju državnost. Da krenemo redom...

Srpska državnost - ideje i lutanja

Za srpski narod je čitav XIX vek prožet nacionalnom borbom protiv Turaka, borbom za obnovu države, za „vaskrs iz kosovske grobnice“. Ova borba je započela na Sretenje Gospodnje 1804. godine, a završila se tek u narednom veku, krajem 1912. godine.

Čuveni nemački istoričar Leopold fon Ranke je s pravom Prvi srpski ustanak nazvao Srpskom revolucijom. Srpski narod je mnogo pre svih svojih suseda započeo borbu protiv Turaka i već u prvim decenijama XIX veka izgradio temelje svoje buduće države. Posle slavnih pobeda u Prvom i Drugom srpskom ustanku stiglo je priznanje dugogodišnje borbe: sultanovi Hatišerifi iz 1830. i 1833. godine, kojima je oblikovana tadašnja Srbija kao vazalna kneževina u okvirima Otomanske imperije.

Vođe srpske revolucije Đorđe Petrović-Karađorđe i Miloš Obrenović jesu zato najznačajniji srpski vladari XIX veka. Milošev sin i naslednik knez Mihailo Obrenović uspeo je da 1867. godine otera preostale turske vojne posade iz šest srpskih tvrđava (Beograd, Smederevo, Šabac, Kladovo, Užice i Soko). Nakon toga jedini znak osmanske vlasti nad Srbojom je, pored godišnjeg poreza, bila turska zastava, koja se pored srpske vijorila na Kalimegdanu. Sedamdesetih godina XIX veka izbila je Velika istočna kriza, a novi val borbi još jednom je zapljusnuo uspavanog „bolesnika na Bosforu“. Srpski narod u Bosni i Hercegovini, Srbiji i Crnoj Gori ponovo je zaratio protiv svog starog neprijatelja.

Posle dve godine krvavih borbi na Balkanu usledio je, po mnogim istoričarima, najznačajniji događaj za Srbe u XIX veku-Berlinski kongres. Na ovoj velikoj evropskoj konferenciji, najvećoj posle Bečkog kongresa, donete su u leto 1878. godine važne odluke, koje će u velikoj meri oblikovati tadašnje balkanske države. Srbija je dobila međunarodno priznanje i stekla nezavisnost, takođe su sada nezavisnoj Kneževini Srbiji priključena četiri okruga, koja su oslobođena u prethodnom ratu: niški, pirotski, vranjski i toplički. Srpski narod je konačno postao deo „porodice evropskih naroda“. Međutim, činjenica je da je ovom konferencijom trajno razdvojen srpski narod iz Bosne i Hercegovine i Srbije. Naime, odlukama Berlinskog kongresa Austrougarska dobila je pravo da okupira Bosnu i Hercegovinu, a 1908. godine je i anektirala ovu teritoriju.

Ratovi protiv Osmanlija konačno su završeni 1912/1913. godine, kada su ujedini balkanski narodi oslobodili preostale delove Balkana od Turaka. Srpska vojska je u Prvom balkanskom ratu 1912. godine ostvarila velike pobede u Kumanovskoj i Bitoljskoj bici, oslobodila Kosovo, deo Metohije i Makedoniju od Turaka. Nakon ovoga srpska vojska je tokom novembra 1912. godine, prešla u Albaniju i obezbedila izlaz na Jadransko more, osvojena je Tirana, kao i Lješ i Drač. Međutim, tada sledi živa diplomatska aktivnost Austrougarske, čiji je cilj bio da se po svaku cenu smanji srpski dobitak nastao zahvaljujući uspesima na bojnom polju i spreči izlaz na Jadranko more. Uz pomoć svojih albanskih štićenika, Austrougarska je podstakla proglašenje nezavisne albanske države 28. novembra 1912. godine u Valoni. Velike sile su ubrzo priznale novonastalu albansku državu, a Srbiji je postavljen ultimatum da povuče svoju vojsku sa albanskog primorja. Tako smo još jednom posle dobijenih bitaka izgubili rat.

Ipak, posle Drugog balkanskog rata 1913. godine i sukoba sa Bugarskom, Srbija je znatno teritorijalno uvećana: potvrđene su joj teritorije vardarske Makedonije, Sandžaka i Kosova. Međutim, u onoj istoj Bosni, sada delu Austrougarskog carstva, će na Vidovdan 28. juna 1914. godine Gavrilo Princip ubiti austrougarskog nadvojvodu Franca Ferdinanda, što će Austrougarskoj biti razlog da napadne Srbiju. Tako je počeo Prvi svetski rat, „Veliki rat“, kako su ga zvale ondašnje novine. Srpski vojnik je se samo posle godinu dana od poslednjeg rata ponovo našao licem u lice s neprijateljem, sad onim severnim, koji je godinama unazad pretio. Nakon Cera i Kolubare, ponovo nesreća: pegavi tifus, albanska golgota, krah države i vojske. Međutim, već posle Kajmakčalana, srpska vojska je još jednom dokazala svu svoju veličinu, slobodarski duh i nesalomivost. Rat je završen u jesen 1918. godine, Srbija je izgubila trećinu svog stanovništva, ali i svoju državnost. Usledio je višedecenijski period lutanja srpskog naroda kroz ideju jugoslovenstva. Većini južnoslovenske braće je Jugoslavija bila samo prelazna stepenica ka izgradnji sopstvenih država. Međutim, Srbi su to teško shvatali i neretko prihvatali. Nakon urušenja Kraljevine Jugoslavije u vihoru Drugog svetskog rata, još jednom se pokušalo da svi Južni Sloveni žive unutar istih granica, a sada pod kapom komunizma. Nisu bili dovoljni ni krvavi građanski rat ni najteži ustaški zločini, a Srbi su ponovo neoprezno postali jugoslovenski narod.

Rat devedestih godina prošlog veka konačno je razgradio Jugoslaviju, a jugoslovenska braća još jednom dokazala koliko se mrze. I kada su svi konstitutivni narodi bivše socijalističke Jugoslavije zaplovili u samostalnost, nama se jedra ponovo nisu otvorila. Lutanje je trajalo sve do 2006. godine kada su građani Crne Gore odlučili da više ne žele da žive u istoj državi sa svojom braćom iz Srbije. Zaista je apsurdno da je srpski narod povratio svoju državnost u XXI veku na ovaj način. Kome je dugujemo, tadašnjem crnogorskom premijeru? Da li je to ona vodilja i onaj put koji su nam trasirali naši preci ginuvši boreći se protiv Turaka, Austrougara, Bugara i Nemaca?

Sloboda, za koju su srcem ginuli danas ima gorak ukus. Ta sloboda je skupo plaćena, demografski gubici srpskog naroda u XIX i XX veku su poražavajući. U Prvom i Drugom srpskom ustanku stradalo je preko 150.000 Srba, u Balkanskim ratovima oko 220.000, u Prvom svetskom ratu 1.200.000. Drugi svetski rat i genocid odneli su od 600.000 do milion srpskih života. Poginule u poslednjim ratovima još uvek nismo prebrojali. Kada smo okončali sve nametnute ratove postideli smo se da država u kojom ćemo živeti ponovo se zove Srbija. Da li je to Srbija o kojoj je pevao Oskar Davičo, ona koja je „vostala“ 1804. godine, ili ona koja je nestala u Albanskoj golgoti 1916. godine? Bojim se da odgovora nema. Naši slavni preci ne mogu biti ponosni na nas...

 

Komentara: 4


# prvi svetski rat Gavrilo Princip veliki rat Miloš Obrenović drugi svetski rat Albanska golgota
@



 

▲ ▼ [+][-]


  • (+0) (-0)

    Momčilo Jovanović 08.05.2014.
    (ja ko nepismen napisah poruku bez prethodne prijave i ona ode ko zna gde.Evo,opet ću je pisati) Većina,ako ne i svi,sa kojima sam razgovarao na ovu temu, zameraju mom viđenju da je potrebno nepristrasno sagledati ulogu Obrenovića i Karađorđevića u izgradnji Srbije.Tek onda kad se suočimo sa činjenicama i kad ih prihvatimo sviđale nam se ili ne,možemo krenuti dalje.Uvek se zaboravlja ili se prenebregava grandiozni poduhvat Miloša Velikog koji je bez prisile i rata iselio one koji su više stotina godina (izračunaj koliko je to generacija) zaposedali neku zemlju i od osvajača postali domicijalni stanovnici.Tako je Srbija postala zemlja Srpskog naroda u kojoj je bilo normalno da žive Srbi i da sami odlučuju o onome što ih se tiče.Naravno da smo u novim vremenima potrli to postignuće tako što smo dali da svako ko broji bar tri onih kojima srpstvo nije na duši oformi grupu sa punim potencijalom. Hteo sam još da ispišem o Karađorđevićima,al mi nije dopušteno zbog broja slova koje mogu da koristim.

  • (+0) (-0)

    Igor 08.05.2014.
    Karađorđevići-neiscrpna tema naše novije istorije. Mnogo sukoba i podela je obeležilo našu modernu istoriju, pa pored ostalog podela na one koju podržavaju Obrenoviće i veličaju njihova dela i one koji to isto misle o Karađorđevićima. Karađorđe je bio čovek razborit i uman, prek i strogo pravičan. Njegove zasluge za vođstvo u Prvom srpskom ustanku nikad nisu bile predmet spora. Sporno je samo njegovo napuštanje Srbije 1813. godine. Međutim, negov praunuk Aleksandar Karađorđević Ujedinitelj je uništio srpstvo, svesno, a bojim se i namerno. Insistiranje na rigidnom unitarizmu i jugoslovenstvu za koje Južni Sloveni nisu još uvek bili dovoljno sazreli dovelo je do urušenja Kraljevine Jugolsavije i ranije, 1934. godine njegovog ubistva. Stradao je kao viteški kralj, od ruke terorista koje su agnažovali italijanski fašisti ne dočekavši da shavti koliko je njegova Jugoslavija bila nerealna tvorevina.Njeov sin kralj Petar Drugi napustio je Jugoslaviju u najtežem momentu, u Aprilskom ratu i osatvio svoj naro

  • (+0) (-0)

    Igor 09.05.2014.
    Njegov sin kralj Petar Drugi napustio je zemlju u najtežem momentu, u Aprilskom ratu 1941. godine, ostavivši svoj narod da surovo gine u naredne četri godine. Bio je doduše, igračka u rukama pučističkih oficira i kasnije marioneta britanske politike. Osim Karađorđa i delimično Petra Prvog Oslobodioca Karaorđevići Srbiji nisu dali državni kontinuiet i svoje srpstvo uvek prepustali prstu sudbine.

  • (+0) (-0)

    Igor 09.05.2014.
    Što se Miloša Obrenovića tiče svi istoričari koji su se ozbiljno bavili proučavanjem istorije Srba u XIX veku složiće se oko jednog: da je Miloš Obrenović najznačajnija istorijska ličnost Srbije ovog perioda, zajedno s Vukom Karadžićem. Miloš je najistaknutiji srpski vladar moderne istorije. Njeova oštroumnost, hrabrost i izuzetna diplomatska veština su oslobodili srpski narod od vekovne turske vlasti. Veštom diplomatijom uspeo je ono što mnogi ni posle njega nisu mogli da postignu. Morao je da položi mnogo žrtava u temelje slobode koju je postepeno gradio, ali zar je i bilo drugog načina? Ukinuo je feudalizam i naslage turskog timarskog sistema, otkupio zemlju od Turaka i podelio je narodu. Rećiće mnogi jako se obogatio, uzimao ogroman procenat od trgovine solju pre svega. Međutim, sve se to anulira kada ga posmatramo kao srpskog vladra. S pravom nosi ime Miloš Veliki


[ Dodaj komentar ]