Srbija je blagoslovena zemlja

Termin mesni obaveštavači, oni koji nameću  javnosti svoju priču, oni koji u raznim prilikama i mnogim mestima stvaraju priče, ali i nešto drugo što nema mnogo puta uporišta u nečemu što je očigledno, misaono i opravdano, namerno je uzet. Jer, svi u višim okvirima imaju drugačiji i bolji način da nešto saopšte i uvedu građanstvo u saradnju. Takav primer je u novije vreme reklama koju Grad Beograd prikazuje na televiziji čime pokazuje da budžet Grada nije onih koji rukovode Gradom, naprotiv on je u vlasništvu i svojini svih građana. To se potvrdilo u javnoj raspravi, jer je preko 1000 predloga usvojeno i obrađeno, kako je javnost obaveštena. Jedan dobar i povoljan korak ka opštoj javnoj upravi koji pokazuje da se zna da uvaži građanstvo, a to je više od dobre volje. To je i dokaz da svi imamo pravo da u opštim pitanjima učestvujemo. Oni drugi, neovlašćeno i neopravdano kroje kape građanima, iako i nemaju neku trenutnu javnu funkciju, ali je umišljaju, tako sve još više utvrđuju i brane, ali i zatvaraju istinu ne bi li je drugačije, ali u svom interesu predstavili, svojatali, ljubomorno čuvaju i hoće da ona izgleda onako kako su je oni zamislili. Pri tome prave mnoge misaone akrobacije u svoju korist, to stavljaju u prvi plan, nameću svima oko sebe, a sve drugo skreću sa glavne teme, pri čemu zaslepljeno bacaju sve pod noge: tuđa zvanja, zasluge, funkcije, profesure, doktorate i značaj tuđih uspeha. Rečju, žive u prošlosti, začaureno, omvaložavajući druge u ime njihove prošlosti iako takav stav nije od koristi nikome, pa ni njima. Kao da dobri posmatrači ne vide ove njihove u dugim noćima smišljene i pedantno zapisane poteze, koje su uvek pro ruci, da se nešto ne propusti, u više varijanti, ne bi li se uspešno odbranili od onih koji takve podvale primećuju i imaju hrabrosti da ih demantuju i iznesu svoj stav pred javnost u sredini gde žive, ali i šire. Bora- Čorba je to dobro opevao u svojoj pesmi, jer je on sve to video pre mnogih običnih, kao umetnik, vizionar i vidi unapred bolje nego amater i običan posmatrač.

Međutim, namera nam je da nešto drugo kažemo kao što to stoji u naslovu ovog teksta. Novinar Dragoljub Gajević, biv. iz Prokuplja govorio je: "Srbija- Srbi su čudo!". Tako je i naslov teksta u jednom nedeljniku bio "Srbija je moja država", reči koje je izgovorio tadašnji muftija novopazarski Moamer Zukorlić, sada poslanik u Skupštini Srbije. Praveći tu reportažu iz novog Pazara, oko Vidovdana 2000. godine, kao fotoreporter reprezentacije veterana fudbala SCG, tražili smo tom prilikom i Sulejmana Ugljanina, ali ga nismo našli, tako da nismo zabeližili njegovo mišljenje tom prilikom. Možda, je slučaj toga nenalaženja i opravdan, jer videlo se, u međevremenu, da njegovi stavovi su uskogrudi i neadekvatni našoj zajednici.Tako primer televizijske emisije Volim Srbiju Mirjane Bobić Mojsilović, snimljene u Novom Pazaru, koju sam,takođe, fotografisao zajedno sa Dušanom Mihajilovićem- Mihizom na beogradskom Sajmu knjiga pre dvadesetak godina, takođe daje osnove za ovu priču, grad Novi Pazar i multinacionalnost, a u našem slučaju i internacionalizam, kako smo mi to videli u nastavku priče. 

Boraveći u Hamburgu 2002. povodom Dana Evrope sreli smo čoveka poznatog, bliskog i značajnog Aleksincu koji je unuk nemačkog kancelara Oto fon Bizmarka. Upravo njegov unuk Rule sa suprugom Desankom, učiteljicom iz Grocke, bio nam je domaćin u Hamburgu sa Radetom Milovanovićem, porodicom Bilić koja nam je bila uvek na usluzi, Sinišom Marinkovićem, Krcom Mitić, iz Vladičinog Hana, Stanimirom- Stanetom Dankovićem, iz Velikog Izvora, vlasnikom restorana Ajnštajn, iz Leskovca, Mišom Mitrovićem vlasnikom zelenog terena, iz Adrana, kod Kraljeva, Hrvatom iz Novog Sada koji je vodio najstariji nemački klub TUS Hamburg, Sekulom sa suprugom rukovodiocem našeg KUD u dijaspori,  "Vitatursom" vlasnika Vitomira Dinulovića sa sinom, iz Negotinske krajine, rođakom naše Mile Dinulović, iz stare aleksinačke porodice...

Zašto je Rule sa Desankom važan, a nama blizak i drag. Došao je u Srbiju, u mali Carigrad- Aleksinac u sred NATO bombardovanja i agresije na nas i našu ekološku- životnu sredinu, govoreći poput pukovnika Nikolaja Nikolajeviča Rajevskog, da je spreman ovde da pogine. Time se on pridružio, iako unuk dede ljutog protivnika Srbije, ali i poštovaoca srpskih vojnika, onoj plejadi stranaca- Rusa, Italijana, Šveđana i dr., koji su na sebi svojstven račun ginuli i ratovali za Srbiju. Upisao se tako u listu internacionalista, pored dr Ane Marije Miler, Švajcarknje koja se prva pobunila protiv zločina nad Srbijom, nemačkog oficira koji je demobilisan iz nemačke vojske zbog suprotstavljanja ovom činu, o kome smo pisali, Grku koji je odbio da nas bombarduje, sa dr. koji su poznati široj našoj i svetskoj javnosti. Plemić Rule bio je gost Aleksinca u aprilu 1999. i to nam je odmah ispričao kad smo se sreli, u dve hiljade kilometara dalekom Hambirgu i upoznali. Posetio je i rado se sećao susreta sa decom-glumcima Aleksinca koja su u podrumu zgrade "Bele udovice" organizovali pozorišne predstave za svoje vršnjake, kako bi im nadomestili šetnju po gradu, čist vazduh, igru sa drugovima, pikanje fudbala, dečje igre, odlazak u školu, šetnju našim gradom i Brđankom. Nadalje, prihvatio je našu Srbiju, nas Srbe i naše običaje kao svoje. Pomagao je mnoge aktivnosti naših u dijaspori, pa i našu SPC u Hamburgu. Dva sveštenika su zato dobila bolja mesta, a lično im je zahvalio Njegova Svetost Patrijarh Irinej, preko našeg Radeta Milovanovića. Po našem prijemu u Patrijaršiji poslao je dvojici sveštenika džepne kalendare sa svojim potpisom u znak zahvalnosti za dobar rad. Punokrvni Nemac po poreklu, Rule odrekao se i svojih običaja, jer slavi katolički Božić kod svog brata, a brata poziva na uzvratni  božićni svečani ručak na pravoslavni najradosniji praznik, koga slavi sa ženom Desankom po pravoslavnim običajima. Pratio nas je u Hamburgu na mnogim susretima, a kao čovek i plemić plave krvi nije se libio da pomaže u tehničkim poslovima pri organizaciji našeg gošćenja u Hamburgu. Umeo je da dođe u posetu našima u njihovom Klubu u Hamburgu, donese sliku sa srpskim motivima, ali je uz to donese čekić i ekser da je okači na zid, govoreći da može da bude opravdano da to nemaju, jer su došli u tuđu zemlju bez igde ičega da rade i zarade, pa im i to daje na dar, kao simbol zahvalnosti za njihov ljudski odnos, saradnju sa tamošnjom sredinom i dobar i naporan rad.

Došao je taj nemački plemić da živi u Srbiju nedavno, baš zato što je Srbija imala srce za mnoge kroz vreme, bila je dostojna i uvažavala čovečno i svoje neprijatelje, jer su srpske žene pogačom i solju dočekivale zarobljenike 1914. na početku svog u ratu, ko zna kog po redu stradanja u svojoj dugoj, svetloj i istoriji za ponos, ne činivši u njoj ništa čega bi se u budućnosti stidela. Naprotiv!

Srbija je, a i naš slobodarski grad i stradalnik- Aleksinac, multinacionalna  sredina kroz dugi period koji je dug kao večnost i jeste, o kome je pisao i velikom stradanju Viktor Igo, baš to, jer nikada nismo bili sami, pa ni danas. U njemu su živeli u raznim periodima stranci, kao punopravni građani, bili uvaženi i prihvaćeni. Prihvatali su oni i nas, ostajali ovde trajno, menjali svoju zemlju za našu, prihvatali običaje, živeli i sahranjeni su na Aleksinačkom groblju, ostavivši svojim radom i zadnjim činom značajnu poruku.

Tako su se Srbi ponašali svugde ma gde su živeli. Ovog puta pominjemo priču koju smo nedavno čuli u Rutevcu od Miroljuba Živkovića, starine koji je zašao u desetu deceniju života. Njegov otac i majka doselili su se davno iz Novog Pazara u Rutevcu, jer su pre njega imali samo žensku decu, četiri ćerke, a neko im je prorekao da će dobiti sina ako se isele iz Novog Pazara. Tako je i bilo. Uzgred napomenimo da je njegov otac sa šurakom iz sela- našeg Kraljeva, gradio zgradu apoteke u Novom Pazaru. Podatak interesantan uz ovaj slučaj, su koji je deo srpske istorije.

Na kraju, Slovenci su pratili razvoj rudnika kraj Aleksinca koga su osnovali Belgijanci, koji su preko unuka hteli da se vrate i dalje ga razvijaju, ali nisu razumeli jednog našeg lokalnog čelnika iz perioda posle 5. 10. 2000. godine, po nekim nezvaničnim saznanjima, ali vrlo verovatnim, jer to liči na nas. Pratili su Slovence i drugi predstavnici naroda i narodnosti iz cele Juge, Bosanaci, ljudi sa juga države pa i ljudi sa KiM. Pominjemo ovog puta

porodicu Šabana Zeole, koji je radio u rudniku. Tu je živeo sa porodicom. Njegovi potomci su "trbuhom za kruhom" otišla u Nemačku pre nekoliko decenija.. Živela je tamo Šabanova porodica nekoliko decenija, dobio je unuke, a oni su iako su tamo živeli, školovali se i odrasli sa ocem Fatmirom nedavno došli i nastanili se u jednom mestu preko Južne Morave naspram Aleksinačkog Rudnika.

Razlozi su jasni i opravdavaju naslov teksta, jer uprkos svemu ovo potvrđuje opredeljenja se da živi u Srbiji, koja je ipak nešto više od obećane zemlje koje potvrđuju primeri ovih doseljavanja u Srbiju, blagoslovenu i pitomu. Zemlju, otvorenu i spremnu da primi pod  svoje sunčano i plavo nebo sve one koji imaju opredeljenje da žive na ovim prostorima, kao i nekad kad su tu živeli mnogi stranci kao delotvoran deo naše zajednice navikle na ove primere koji su po uzoru na svetske modele. Zar ne?!!!

Tekst i foto:  Boža Nesvrćanin