Služio sam samo svome narodu

Jednog jutra sredinom osamdesetih godina, dedi sam ukrao metlu i ručnom testerom presekao na pola. Spojio sam lancem dve drške i zapasao oružje oko struka. Od majke sam krišom ukrao karmin i po celom telu nacrtao crtice sa tragovima krvi. U naš grad došao je čuveni Kung fu majstor, valjalo ga je ispoštovati. Brus Li, kralj zmajevih veština, plesao je po sedam dana u našem bioskopu.

Spaja je odavno rasprodao karte...

Svakog dana istovetno navijanje, krikovi, ali kad majstor zaprepašćeno pogleda svoju posekotinu, poliže krv sa prsta i krene u "majgeri" onda nastane pravo ludilo, koje se po završetku filma preseli na hol bioskopa. Svi od reda krenemo da ga oponašamo, Brus Li pokreti i urlici, sevaju nunčake naše mladosti, sve dok se stvari ne izmaknu kontroli i dok iz pozadine hola ne čuje taj prepoznatljivi duboki glas, malo drugačijeg dijalekta:

- Alo, prekini sa vrištanjem, niste u džunglu, ajd polako kod kuće, ovo je institucija, počinje nova proekcija?!

Onda su na red došli drugi tajanstveni junaci, a mi smo usavršavali novu borilačku veštinu, gde sada ćutiš, nosiš crnu fantomku, tajanstven si i nevidljiv čovek, oblačiš se u crno, radiš razne akrobatske poteze, a mesto čoka koristiš kame i šurikene. Posle završetka filma ponovo u hol na "makljažu", samo sada bez "majgerija" i urlika, sve dok ti san o Američkom nindži ne prekine opet taj čuveni bariton:

- Alo, prekidaj, šta je ovo, ponašajte se malo normalno, nalazite se u ozbiljnoj ustanovi kulture!

Vremena su prolazila, a mi smo počeli sve više da se mangupiramo. Dosta je bilo kidisanja, hladnih oružja, počeli smo da se bavimo lepšim stvarima i usavršavamo specifične plesne pokrete.

Atraktivni zahvati, vetrenjače, akrobacije na podu bez fizičkog nasilja za koje trebalo imati posebnu snagu i izdržljivost. U naš dragi bioskop došao je Brejkdens, ples koji je rušio sve barijere, a mi smo posle filma opet ludovali u holu, gde su moji školski drugari romske populacije briljirali u ovoj veštini i držali besplatne časove Brejka.  I taman kad dođe do plesnog vrhunca predstave, pretpostavljate, opet se začuje taj nezamenjivi  prodorni glas:

- Alo, nismo u cirkusu, ovo je institucija i ustanova kulture.

Onda su na red po epizodama došli Rambo, Roki, Komandosi, Top gan, Supermeni, Isterivači duhova, Lude godine, Žikine dinastije, Tesne kože, Lepe Brene , Lepa sela lepo gore, Ratovi zvezda, a naš prijatelj je za sve to vreme samo služio narodu.

Naslovi ovih filmova nekima su postali krštena imena. Ja sam se uozbiljio, a kad budem dobar dečko, dobijao sam od čika Geneta i Zorana plakat, poster od aktuelnog filma.

Imao je samo šest godina, kada je kao dečak šabačko-valjevskog porekla došao u naš grad. Sudbina ga je odmah spojila da bude prvi komšija sa tadašnjim Radničkim univerzitetom u čijem sastavu se nalazio bioskop.

Karijeru kino operatera je počeo sa svojih 12 godina, a kasnije je dopunio titulom majstora svetla. Radni vek su mu obeležili bezbroj direktora, tranzicija, podela ali on je uvek ostajao u svojoj kino kabini u prvom borbenom redu za odbranu gradske kulture, na istom mestu skoro šest decenija. Hiljade pozorišnih predstava, koncerta, svečanih akademija i to sve pod njegovim svetlosnim efektima.

A onda dođe svemu kraj, vreme je da se polako spusti zavesa, ugasi reflektor i završi predstava. Vreme je da se rukujemo, razduže ključevi i pozdraviš sa svojom kabinom. Napuštaš svoj prag, svoju kuću, a tebi se ne ide nigde.

Osećaš da gubiš deo sebe, a i za sebe ostavljaš ljude koji ni u mašti nisu sanjali da će jednog dana biti na tvom mestu. Pruže ti se reči utehe, kažu ti da si legenda, uvek si dobrodošao, skuvaju ti kafu ispaćušu, a ti se nadaš da nisi odigrao svoju poslednju životnu ulogu.

Za starog majstora ipak nema zime, našao je svoje obojene efekte na jednom drugom mestu. Nekad se igrao svetlosnim bojama na daskama koje život znače, a sada te iste boje meša u Šorkovoj farbari, ulepšavajući ponovo sugrađanima svoje životne ambijente.

Priznaćete, nedostajaće nam uvek legendarni čuvar "zadnjeg reda" našeg dragog bioskopa.

Znam, ti si samo služio svome narodu, obrnuo si celu životnu igricu i spreman si za rimejk!

Sudbini se smeješ u facu, imaš li još koju kartu na prodaju?

- Spaja je odavno sve karte rasprodao...

A da, šta uradeo Partizan za vikend?

Nastaviće se...

PS

Priču "Služio sam samo svome narodu" posvećujem svom dugogodišnjem saradniku Predragu Trifunovicu - Pedi, povodom odlaska u zasluženu penziju. Takođe ovo je mali omaž ostalim članovima kino kabine koji nažalost nisu više sa nama, Spaji, Dragoslavu Genetu Markoviću i Zoranu Dragiću.

Danas je došlo drugo vreme, po kulturnim ustanovama širom Srbije (kako kaže Peda) se zapošljavaju ljudi koji ni u najluđim snovima nisu sanjali da će biti kulturni radnici. Oni drugi ljudi kulture se nalaze sa strane i sanjaju svoje puste snove. Pojam institucije centra za kulturu u Srbiji više ne postoji.

- Nunčake su tradicionalno oružje iz seta kobudo oružja, koje se sastoji od dva štapa čiji su krajevi povezani kratkim užetom ili lancem

- Šurikeni mali metalni krugovi ili zvezdice oštrih rubova namenjeni bacanju na protivnika

- Kama oružje nalik srpu s kratkom drškom

- Majgeri završni udarac.