Aleksinačke vesti - novosti Aleksinac
Search
cirilica | latinica

Slađan Stojković – još jedna priča o šuterima

rss

24.01.2017. Miloš Jovanović

Popularni Musa nije bio reprezentativac, nije osvajao medalje, nije čak ni osvajao neke velike titule, ali njegov munjevito brzi skok-šut mnogi nisu mogli da zaustave!

Slađan Stojković – još jedna priča o šuterima

Lepota je, kažu, u oku posmatrača. Svi mi gledamo profesionalni sport zbog neke naše percepcije lepog. Kada se konkretno radi o košarci, ima mnogo definicija lepote. Neki, recimo, interesantan pas koji vodi do poentiranja. Neko atraktivno zakucavanje, dribling…ili, ako ste kao ja, skok-šut.

Kad sam bio mlad, i još uvek gajio iluzije da ću jednom, nekad, možda biti košarkaš, shvatio sam da je za mene najbrži put do cilja usavršavanje skok-šuta. Da zakucavam nisam umeo, jer sam jedva i tablu pipao iz skoka. Da vodim loptu, pa, recimo da mi je mozak bio bolji od ruku, imao sam ja ideje ali ne i način da ih realizujem. Skok i igra leđima su prestali da budu bitni kada sam se u osmom razredu obreo među nižima u odeljenju, iako sam pre tri godine bio doslovce Sabonis. Ostalo mi je tako, elem, samo da šutiram.

Srećom, odrastao sam u vreme kada su pržači mrežica sa spoljnih pozicija još uvek bili normalna stvar. Moji omiljeni NBA igrači bili su Kris Malin i Den Marli (evo zašto mrzim transliteracije, sad neko misli da pričam o nekom rege muzičaru, a ne Thunder Dan Majerleu). U evropskoj košarci, bilo je primera na izvol’te – u reprezentaciji pre svih Saša Đorđević, u klubovima mnogi. Bane Prelević, Neša Ilić, kasnije i bek Benetona Henri Vilijams, koji je imao odraz od jedno metar i razoran šut levicom.

Jedan od igrača koji je definitivno bio od jačih u ovoj kategoriji u domaćoj ligi bio je i Slađan Stojković. Ovaj 194 cm visoki šuter imao je, najblaže govoreći, čudnu karijeru. Slađan, eto, nije bio reprezentativac, nije igrao Evroligu, nije osvajao titule. Retko je igrao finale, i još ređe u nekim velikim klubovima. Ali, pitajte YUBA fanatike da vam nabroje neke od najboljih strelaca koje su videli, i nema ko vam neće spomenuti Stojkovića.

I kako da vam ga i ne spomenu, kad je opšte poznata činjenica da je Slađan mogao da vam utera 30 poena u poluvremenu! Njegov munjevito brzi skok-šut mnogi nisu umeli da zaustave. A opet, igrao je u toj “sivoj zoni” srpske košarke, YUBA ligi, i od njega danas na tjubu ni jedan reprezentativni klip, sem nekog snimka finala Partizan-Zvezda iz ’93 gde i baš nije bio u najboljem izdanju. Ako ukucate “Slađan Stojković” u pretraživač najpopularnijeg internet video servisa, izađe vam tri hiljade klipova nekog pevača narodne muzike sa kojim košarkaš deli isto ime i prezime.

Upoznajte se, dakle, sa jednim od najboljih strelaca pozne jugoslovenske istorije. I pročitajte sve do kraja – jer, verujte mi, važno je.

Popularni “Musa”, rođen, 23. decembra 1965, je svoju profesionalnu karijeru počeo u rodnom Aleksinačkom Rudniku. Odmah se tu videlo da je predodređen za velike stvari – kao šesnaestogodišnjak već je bio prvotimac lokalnog tima, i rutinski je davao po trideset-četrdeset poena ko god mu je izlazio na crtu. Jednoj ekipi uspeo je da ubaci čak 72, što ga je preporučilo Radničkom sa Crvenog Krsta. Ipak, može se reći da je njegova karijera krenula pravim putem tek kad je na leto 1991. stigao u Tuzlu i navukao dres Slobode.

U gradu soli, Slađan je odigrao svoju prvu zaista veliku partiju. U poslednjoj „jugoslovenskoj“ ligi, koju su napustili hrvatski i slovenački, ali ne i bosansko-hercegovački i makedonski klubovi, ekipa iz Tuzle odigrala je odlično i uspela da uđe u plej-of sa četvrtog mesta. Imali su Tuzlaci tada sasvim solidnu ekipu – pod košem je briljirao budući centar Zvezde Mileta Lisica, stasavali su budući evroligaški igrači Damir Mulaomerović i Asim Paščanović (kasnije poznatiji kao turski reprezentativac Asim Pars), trener je bio Bora Džaković, a poene je, jasno, u velikim količinama postizao Slađan.

U polufinalu se isprečio budući evropski šampion Partizan te dalje nije moglo, ali sada su za Stojkovića znali i oni koji dotad nisu. Bio je prvi strelac prvenstva, i njegov odlazak bio je izvestan – malo zbog toga što je prerastao sredinu, a malo i zbog opšteg stanja u državi koja se raspadala.

Po sopstvenom priznanju, mogao je Slađan tada bilo gde – odlučio se da ode u Partizan. Rezon mu je bio zdrav, klub je upravo osvojio Evroligu, i prve zvezde tima Saša Đorđević i Predrag Danilović pošli su put Italije. Trebalo je popuniti tu poentersku rupu na bekovima, i upravo se on činio najboljim mogućim izborom. Ipak, Partizan ostaje retka neuspela epizoda u njegovoj karijeri. Nije se vrsni šuter najbolje snašao u crno-belom dresu, zadržao se samo jednu sezonu i produžio dalje. U jednom intervjuu objavljenom u nekom sportskom časopisu sredinom devedesetih, Slađan je sa mnogo gorčine govorio o tome kako je prošao u celoj priči. I zaista, da su se Partizan i Stojković negde „našli“, moguće je da bi njegova karijera krenula nekim drugim putem. Ali to se ipak nije desilo…

Slađan je ostao u YUBA ligi, a mrežice su nastavile da gore kad god bi on izašao na parket.

Sledeću sezonu odigrao je u pančevačkom Profikoloru, gde je zajedno uz Milenka Topića nemilosrdno terorisao protivničke odbrane. Godinu dana kasnije obreo se u Sremu, gde je kao član Borovice igrao svoje drugo i poslednje domaće finale. Ta Borovica bila je prototipni „supertim“ kakvi su danas u modi po Rusiji i Turskoj, sastavljen od prekaljenih YUBA mangaša. Zoran Sretenović, Vlada Dragutinović, Ljuba Luković, Damir Pokrajac, samo su neka od imena igrača sa kojima je Slađan delio minute u Rumi – Partizan je slavio tek posle pet utakmica, u finalu sa ne malo drame.

Posle prve, kraće avanture u inostranstvu – ako ne grešim, bila je Poljska, ako grešim, pa, razumite me, i sami znate da su informacije na ovu temu prilično škrte, Stojković je ponovo stigao među nas i tu sam se i ja, ovako zvanično, upoznao sa njime. Bio je neki januar-februar 1999. (opet vam kažem – možda grešim), i ja sam krenuo sa par prijatelja da pogledam Zvezdino gostovanje u Šumicama kod Radničkog (u to vreme poznatijeg kao Radnički Jugopetrol). Tim sa Krsta je tada imao prilično solidan sastav – Boris Raičević, kasnije član Partizana, kontrolisao je reket, imali su par solidnih krilnih centara koji su neretko šutirali sa distance, Dušana Nedića i Bojana Obradovića, a prvi plej bio je doskorašnji Zvezdaš Vojkan Benčić. Utakmica je bila relativno neizvesna, a svaki put kada bi se Zvezda iole odlepila, Radnički se vraćao baražom poena. Glavni pokretač tih mini-povrataka bio je upravo Stojković.

Iako je „Musa“ tada bio već u zrelim igračkim godinama, to mu nije smetalo da rutinski izbuši bilo čiji koš – pa tako i Zvezdin. Tada sam i uživo, po prvi put, video kako jedan vrhunski šuter – a Slađan je to bio – izlazi iz blokova i u deliću sekunde prima pas i lansira trojku.

Celu mladost sam gledao Redžija Milera kako manično trči dok mu ceo tim Indijane gradi poziciju za šut – Slađan je radio to na sličan način, ali nekako ne toliko mehanički, već sasvim opušteno i prirodno.

Tadašnja je domaća liga imala zaista mnogo kvalitetnih šutera, ali opet mnogo njih su bili dosta statični i živeli od otvorenih pozicija. Jedini igrači koji su na mene ostavili utisak svojom veštinom da sami izrade poziciju jurnjavom iza blokova ili skok šutem koji je duže „visio“ u vazduhu bili su Igor Rakočević – i Slađan. Istrčao je on taj meč „svoju rutu“ prilično puta, ali svaki put bi bio na pravom mestu za dodavanje, i svaki put bi cela operacija trajala manje od sekunde. Tako školski lep skok-šut, kao na instrukcijskom VHS-u, retko se viđao na našim terenima.

Povratak u Radnički revitalizovao je Slađanovu karijeru, i na Krstu je ostao još jednu sezonu, sada već etabliran kao veteranski lider ekipe. Ko god ga je zapamtio iz ove ere, zapamtio je i njegov prepoznatljiv stajling – duga kosa vezana trakom, nešto što je više priličilo argentinskim fudbalerima iz tadašnje italijanske Serije A. Sa trideset i pet godina ponovo je otišao u inostranstvo, i ponovo u Poljsku, gde je zavrednio i učešće na lokalnom ol-star meču. Usledile su epizode u Mađarskoj, Banja Luci, na Kipru…ali kraj se nije nazirao. Štaviše, sa punih četrdeset leta, Slađan je igrao aktivnu takmičarsku košarku za Avala Adu, današnji Mega Leks. Čuj igrao – izborio je sa njima plasman u prvu ligu, veliki uspeh za klub koji je grupa entuzijasta osnovala tek 1998. Bila je to potencijalno odlična uvertira za odlazak u penziju, ali Slađan je ipak jedan od onih starih YUBA kuka. Ti ne odlaze tek tako.

Poziv direktora Slobode i bivšeg saigrača Žarka Vujovića stigao je kada je Slađan imao ravno četrdeset i jednu godinu, i bio je to svojevrstan poziv upomoć. Tuzlanski je klub loše stajao u domaćem prvenstvu i bio na ivici ispadanja, a možda je baš ovaj čovek, pre tek…hm…petnaest godina (!?!) briljirao u dvorani Mejdan, bio karika koja nedostaje. Stojković nije ni časio časa, već se odmah spakovao i krenuo u Bosnu. U jednom intervjuu za komšijske medije, rekao je da je osećao kako ispunjava neki davnašnji dug – onomad je, veli, potpisao na tri godine, ali je morao napustiti pre vremena. Sad dolazi da izravna posla.

I tako je Slađan „Musa“ Stojković ne samo „izvukao“ Slobodu iz kanala, već ih plasirao u domaću superligu i poneo zvanje najboljega igrača šampionata BiH. E, to je već bio pravi momenat za oproštaj, i što kažu u Šumadiji, poštar je konačno zakucao na vrata. Posle više od dvadeset i pet godina aktivne seniorske košarke, Slađan Stojković je na najbolji način zatvorio to poglavlje svog života. Kao što već rekosmo na početku, nije bio reprezentativac, nije osvajao medalje, nije čak ni osvajao neke velike titule. Ali ko god ga je gledao sigurno će vam reći da se radilo o jednom od najbržih revolveraša na „divljem istoku“, u vremenu kada je ova disciplina bila pred izumiranjem.

Ovih je dana, nažalost, Slađan dospeo u medije iz nekih drugih razloga. Po navodima domaćih portala, Sloboda iz Tuzle je sav prihod od ulaznica sa utakmice protiv Mladosti iz Mrkonjić Grada namenio Slađanu kao pomoć za troškove lečenja. Saznali smo tako da je ovaj veliki strelac teško bolestan, i da ga očekuje velika borba za život. Ubrzo su se oglasili i njegov bivši klub Partizan, te i Košarkaška liga Srbije, koji su mu pružili svoju bezrezervnu podršku.

Njegova teška situacija bila je i povod da napišem nešto više o njemu, da ga ne zapazite samo po rđavom. Slađan je bio izuzetan košarkaš, malo na svoju ruku, ali koji veliki strelac i šuter to nije bio? Kao Frenk Sinatra, išao je „njegovim“ putem i nije ulazio u kalupe – sam ih je formirao. U jednom intervjuu je spomenuo kako je celu karijeru trenirao kao da je sutra finale plej-ofa, i da je taj režim umnogome zaslužan za njegovu sportsku dugovečnost. Ili možda sumnjate u čoveka koji je sa četres’dve godine ubacio nekome isto toliko poena u profesionalnom košarkaškom meču (protiv Zrinjskog u Mostaru, čisto da se notira)?

Ne sumnjam da će ova priča imati srećan kraj, jer kakvu šansu ima bolest, ma koliko teška bila, protiv čoveka koji je nekada nekome ubacio 72 poena.

Izdrži Slađane!

Sa dopuštenjem autora, preuzeto sa portala: beforeafter.rs

Komentara: 0


# košarka Slađan Stojković Musa Saša Đorđević Vlada Dragutinović
@



 

[ Dodaj komentar ]